Још увијек у лову на вијести, новинари су у стању да понављају старе неистине, у намјери да подигну рејтинг херојима који то нису никада ни били, кроз приче о цивилном рату који је подијелио једну државу. Говоримо о тексту у дневним новинама «Мали Трст», у којима новинар Paolo Rumiz вјероватно не знајући о чему да пише, написао чланак о генералу Јовану Дивјаку подсјећајући нас да као «српски војник» напушта југословенску војску како би одбранио Сарајево и Босну.


Скинувши своју «славенску» униформу, након што се распала војска Југославије, Јован Дивјак, прелази на страну босанских муслимана како би остао у граду Сарајеву покрај своје жене и дјеце који су муслимани: тако је одлучио да зграби босанску пушку да би пуцао на своју браћу Србе, превари своје генерале који су га молили да остане на свом задатку и положају.

Штампа је касније о њему говорила као о хероју који је скинуо униформу како би обукао ону која је била зеленија од оне муслиманске, да би се што боље борио против Срба. Рођен у Београду, Србин по поријеклу, данас како каже не припада ни једној нацији, претворио се у икону западних медија како би учествовао у пропаганди о српском геноциду. Међутим, можда неки не познају причу о Јовану Дивјаку, и његовим не баш тако «херојским» дјелима у току рата. Ситни или не тако ситни новци које је зарадио препродајом оружја са тадашњим политичарем Мухамедом Ченгићем који је зараду препацио у Турску: милион долара, можда ће ипак некога подсјетити на нешто?

Не вјерујемо да је био велики војсковођа, јер оставимо на страну што је убијао своје људе и продао свој народ за новце и властиту сигурност, био је плаћен од чудних хуманитарних организација и не мислимо да је учинио нешто тако херојски како би оправдао ријеч ХЕРОЈ. Постао је легенда захваљујући непрофитабилним организацијама које стварају зид кријући се да би рециклирали новце од дроге, цигарета и организованог криминала, у које су умјешане банке високих финансијских нивоа.

Узели су анонимну особу, која није можда ни имала храбрости да призна својој жени да је Србин, како би га трансформисали у генерала, док су убијали његове војнике, а српски,македонски, косовски малдићи умирали од глади и били наадани у масаккрима бандита попут оног под именом Цацо, чија је бригада исто тако на бруталан начин масакрирала девет војника муслиманске специјалне полиције.

Јован Дивјак би се морао присјетити овог јер је и његов син био заробљеник ове бруталне банде, али је чудом био један од преживјелих, вјерујемо да ће се сјетити, јер људски ум не заборавља никада лоше ствари.Претворио се у особу која је дала свој живот фондацији за дјецу без родитеља, примајући донације од оних који изазивају мржњу међу народом. Рад са сирочићима и предсједничко мјесто стрељачког клуба су активности којима се сада, као генерал у пензији бави Дивјак. Не треба заборавити исто тако да је након судског процеса у Сарајеву полако пао у заборав и од својих «пријатеља» муслимана.

Реално гледајући Јован Дивјак је замијенио мирис новца са "Sarajevo mon amour",и у тој конфузији је заборавио да се сада цијели свијет бори против муслиманског фундамнетализма, који затвара народе као и сваки екстремизам борећи се и са оружјем. Исто је тако хиљаде муџахедина дошло у Босну како би убијали невине Србе излажући њихова мртва тијела у јавности као трофеје на трговима. У том случају не ради се о одбрани државе која има историјске коријене, него регије које су биле дио јединствене нације и које су одлучиле да се одвоје и боре против властите браће у име рата који су жељели финасијски лобији.

Данас се наставља са пропагандом оваквих лажних чињеница, желећи на тај начин да скрену пажњу штампе која је већ прихватила једног хероја, оног који је продао властиту душу због новца. Народ, у сваком случају , га неће памтити као генерала, јер то није никада био. Учинили су га генералом дајући му високи чин управо зато да би имао акредитацију да прича такве лажи.

Драги Јоване, памтиће те као преваранта и варалицу, који је убио милионе Срба само с једним својим гестом заборављајући на часовник који си добио од једне националне државе. У својој књизи говориш о криминалу босанске војске само да би дао највећи дио кредибилитеу своје верзије чињеницама везаним за Сребреницу, како би оптужио генерала Младића за смрт хиљаде босанаца. Штета што још увијек ископавају лешеве који ће ускоро да пређу број становника који су живјели у Сребреници. Било би боље да погледаш у себе јер ћеш тамо наћи човјека који то није, јер више ни босанска војска није жељела једног команданта који је продао своју част. Сада тражиш од странаца финансије како би наставио своју распаљивачку политику, јер на крају крајева и Босанци су ти окренули леђа, као што си ти некада Србима. Да би спасио свој живот, продао си српску душу, незнајући ни против кога си се борио са поносом. Овим херојским гестом напустио си свој народ, представљајући се цијелом свијету као «велики господин», а муслимане као праве демократе, који намјеравају да уједине народе унутар Босне и Хецеговине како би их могли уништавати сваки пут све више и више. Да је тај народ желио револуцију не би никада прихватио финансијки систем базиран на искориштавању и паразитизму који наноши штету народима.

За саме босанце ниси био ништа друго него проститутка, која је била искориштена од криминалних лобија како би покрили организовану продају оружја, стварајући пропагандни мит исти овај као на твојим фотографијама на којима држиш дијете како би оставио утисак искреног човјека, али вјерујем да сањаш све више ружне снове.

Лажи које си испричане о српском народу продају паразити који живе само у свијету пропаганде и којима се све мање и мање вјерују. Чланци као онај у Малом Трсту написани су од новинара који не познају ни историју Балкана, али умјесто да пишу истину своје вријеме троше на јефтине приче како би акредитирали особе које су сами прозвали херојима.

E.Nacija

reakcija na tekst u Trscanskim novinama:

Поштовани уредниче,

Прочитао сам чланак Paolo Rumiz-а ,од 10/09/2007. под називом «Србин који је одабрао Сарајево» и морам, нажалост, да констатујем да са дистанце од много година и даље се наставља са устаљеним анти српским стеротипима.
Хтио бих подсјетити господина Rumiz-а да је генерал Јован Дивјак, према многим учесницима рата на подручју бивше Југославије, био уплетен како у мутна трговања тако и у ратне приче које су све него «чисте».
Слободан да одабере страну која се сматра природном по поријеклу, господин Дивјак је међутим, супротно од оног што сматра Rumiz “осјетио зов територије јачи од оног крвног поријекла» и то само по једној чињеници да је најмање 1/3 града Сарајева била насељена српским становништвом (посебно квартови под именом Грбавица и Илиџа).
Срби у Босни који су се борили са такозваним «бошњацима муслиманима» , борили су се јер су хтјели да одбране свој народ нападнут и протјеран из града и када се погледа уназад нису били они који су започели напад (сјетите се српских сватова и напада којим је рати и започео).
Да употпуним одговор Rumiz-у требао бих да цитирам муслимане из Абдићеве војске који стјерани у тјеснац око Бихаћа постадоше жртве масакра исламске полиције Изетбеговића на исти начин као да су били Срби.
Сви војни међународни посматрачи били су у договору да стану на страну муслимана и оптуже Србе да су криви за два пута поновљени масакр на пијаци у Сарајеву.
То је исто као и масакр у Сребреници којем је претходило убиство 3000 српских цивила од стране муслиманских банди Насера Орића у градићу Братунац, а да би се боље упознао господину Rumiz-у би се трабала послати књига на читање, «Иза геноцида скривени досије Сребреница» (у издању "Città del Sole"), можда ће коначно повјеровати у многе од тих приача.
Да је на примјер, Rumiz желио да се у позна шта је то заиста криминал почињен у рату требао је видјети оно што је НАТО учинио у Босни и Косову, требао би да консултује недавно објављени текст «Борба за Косово» (издање All'insegna del Veltro),у којем ће наћи документ преписке Лорда Робертсона тадашњег секретара Атлантског савеза са «уваженим» Кофи Ананом, дајући му податке колико су пројектила са осиромашеним уранијумом Американци испалили на Балкану.
Очигледно је да сав тај криминал на Балкану почињен од стране НЕ Срба и дан данас чека на задовољење правде......

Искрени поздрави,

dr. Stefano Vernole, новинар и публициста,
уредник геополитичког часописа "Eurasia"