Goran Dime, tenor, ugostio Glas uoči svog solističkog koncerta u "Gvarnerijusu"

"Kalenić" mu kumovao

- Glas je školovao kod čuvenog profesora Gaetana Bardinija, koji mu je, kad ga je čuo, dao veliki popust- Da ne bi mučio druge i sebe, svoje teško pamtljivo prezime Trpeski zamenio je nadimkom Dime

Goran Dime, tenor, imao je neobičan životni put. Želeo je da bude ekonomista, glumac, ali je, na kraju, sve batalio zbog pevanja. Pred beogradskom publikom održaće koncert napolitanskih pesama u Centru lepih umetnosti "Gvarnerijus" 10. decembra.

- Ne postaje se dobar pevač samo pukim školovanjem jer mnogo zavisi od profesora, vaše upornosti, ponekad čak i od sreće. Potrebno je da sve to profunkcioniše i postane čarolija.Goran Dime umetničko je ime pevača koji je Beograd osvojio izvođenjem upravo napolitanskih pesma, a "Gvarnerijus" je tada bio premali da primi sve one koji su hteli da ga čuju.- Dime je, u stvari, nadimak. Kada sam prvi put došao u "Kalenić" i sedeo s nekim društvom, a mojim budućim dobrim prijateljima pitali su me kako se prezivam, rekao sam Trpeski. A, ti si Deme-Dimeče. Makedonac. I tako je ostalo Dime. Imao sam sa mojim prezimenom i ovde problema, jedanput sam Trpeski, drugi put Treski, Trpčeski, hiljade varijanti, a da ne pričam u inostranstvu. Tako sam jednostavno i sebi i drugima skratio muke i nadimak pretvorio u moje umetničko ime.

- U toj kafani se skupljamo od mladosti i druženje traje već više od 20 godina, vrlo smo heterogena ekipa. Među njima je i Žika iz "Zane", jedan je trenutno u Rusiji, drugi je sve više na selu, a dolazi samo da igra karte s nama, tu je i Saša Andrejević, i Edi Karaman...Sastajemo se i, kako Žika voli da kaže, da igramo "poker u vređanje" do ranih jutarnjih sati. Meni profesija ne dozvoljava da to bude baš često.
   
      

Muzika se oseća

Često kad sa ljudima pričam o klasičnoj muzici kažu da im se dopada, ali se pravdaju da se ne razumeju previše u istu. U umetnosti nema šta da se razume. Ona se oseća. Kažem, pa da li se razumete u film, u kadar, scenu, svetlo... Ne! Film vam se ili sviđa ili ne sviđa. Tako je isto i s pevanjem, ako vam je prijatno da to slušate, ako nešto osetite dok slušate znači da je to dobro. To je prava stvar.
      
      
      
   

Krenuo je očevim stopama i upisao ekonomiju. Dve godine je davao ispite u roku, dok ga, kako kaže, nisu uhvatile "umetničke bube", a na ekonomiju se više nikada nije vratio. Počeo je da glumi, odigrao nekoliko ozbiljnijih uloga na daskama koje život znače, a u jednoj od njih i zapevao, i sve ostavio zbog pevanja.- Nisam nikad zažalio. Gluma mi bila zanimljiva, voleo sam pozorište i znao da imam neke predispozicije za glumca, upisao sam akademiju... Međutim, sasvim slučajno počeo sam da učim solo pevanje. Shvatio sam da sam negde imao tu potisnutu želju, a da je gluma bila put da je otkrijem. Kao dete dobijao komplimente da imam lep glas, da sam muzikalan, da imam talenta... Shvatio sam da pevanje ne treba da ostane samo moj san i potrudio sam se da ga ostvarim.

Goran je u vreme najveće inflacije otišao na školovanje u Italiju kod čuvenog profesora Gaetana Bardinija.- Bilo je to komplikovano i hrabro, budući da sam počeo školovanje za pevača u godinama kad baš nije za to vreme. Svaki umetnički poziv, a pogotovu ovaj naš, ne daje vam nikakve garancije da ćete moći da živite od toga. Bilo mi je važno da čujem mišljenje i savete ozbiljnog operskog pevača kao što je bio profesor Bardini... To je čovek koji je imao veliku karijeru, koji je pevao u velikim kućama pa je bilo logično da dođem kod njega "na procenu" mog talenta.

Profesor Bardini, čovek starog kova, živi u okolini Toskane, a osvojen Goranovim glasom davao mu je časove uz veliki popust...- Naravno, to se mnogo skuplje naplaćivalo nego kod nas, ali je profesor čak celokupnu garnituru učenika iz Milana prebacio u svoje selo kako bi se posvetio meni. Uprkos mojim finansijskim poteškoćama, zahvaljujući njemu, bio sam u stanu od 150 kvadrata, a u tako malom mestu ne možete mnogo ni da birate. Stan sam ponekad delio i sa Japancima, Italijanima, Korejcima koji su uzimali časove kod profesora.

Gospodin Bardini je pevajući u Pragu upoznao svoju sadašnju suprugu Janu, s kojom je već dugo u braku, otuda njegova otvorenost i takoreći "slabost" prema Slovenima. On je našu slovensku dušu dobro razumevao i mnogo mi je pomogao. Vrlo dobro je znao pod kakvim okolnostima dolazim na školovanje i kakva je situacija u mojoj zemlji.- Dan je izgledao tako što je on dolazio po mene ujutru, vozio me u svoju kuću, tamo smo imali časove pevanja, onda slušali muziku, pa opet radili, a posle večere vraćao me kući. Često mi je govorio da me je lakše obući nego nahraniti, što se da i videti - šali se Dime na račun svoje kilaže. U prilog mu, međutim, ide košarkaška visina od 195 centimetara.

Po povratku u Beograd, radio je s našim poznatim profesorima Radmilom Smiljanić, Biserkom Cvejić, pokojnom Nadom Tomić. Ozbiljnu karijeru počeo je zahvaljujući radu sa Oliverom Jovanović. Jedino što je do 2003. otpevao na srpskom jeziku bila je pesma "Šta ću ja tebi" na festivalu "Sunčane skale" (2002. godine) u Herceg Novom i s pevačem grupe "Noćne ptice" Džoom i osvojio nagradu za duet.

- Sada već izvodim solo pesme naših kompozitora. Žika "Zana" me je tada nazvao i rekao da snima CD i ima pesmu za koju misli da je zanimljiva za mene. Ima u glavi nešto kao varijantu Pavaroti-Lučo Dala. Dođem kod njega, čujem i dopadne mi se. Nije bilo pomena o festivalu. Međutim, posle nekoliko meseci, zvoni telefon, Žika zove i kaže u julu si na festivalu u Herceg Novom. Odbijao sam, ali me je ipak nagovorio. Tako sam upoznao i taj festivalski svet.

Život solo pevača nešto je "ograničeniji" od života drugih umetnika.- Pevači su u neugodnoj situaciji, prete im virusi, prehlade... Ali čovek se saživi s tim i to tako mora da funkcioniše. Profesorka Smiljanić mi je pričala da je Di Stefano celu noć pred koncert u Beogradu proveo u kockarnici i onda naredne večeri "Tosku" pevao kao od šale. Da sam ja celu noć proveo u kockarnici, trebalo bi mi dve nedelje rehabilitacije.

- Posetioce "Gvarnrijusa" i ovoga puta očekuje veče napolitanskih pesama, a uz moje veliko zadovoljstvo pratiće me pijanistkinja Aleksandra Lalović. U januaru ćemo u Parizu imati na koncertu i specijalnog gosta. Moju drugaricu i saradnicu Violetu Poleskić, mecosopran, koja je inače u operi u Strazburu. Taj koncert iz Pariza ćemo ponoviti u Beogradu na proleće.
   
      

Najlepši nastup na Svetom Stefanu

Posebno mi je u sećanju ostao nastup na Svetom Stefanu. Vlada Crne Gore i Atlantski savez imali su neko trodnevno zasedanje. Bilo je puno stranaca, uglavnom muškarci, političari, atašeiÖ Poslednje veče konferencije napravljena je svečana večera, a Aleksandra (Beba) Lalović i ja smo na maloj terasi iznad velike terase na Svetom Stefanu imali pijanino i priliku da 20 minuta pevamo napolitanske pesme. Iako je bio oktobar, bilo je više od 20 stepeni. Okrenuo sam se publici, iza njih more, u daljini Budva, Bečići. Neponovljiv ambijent a to je ujedno i nastup na kome sam dobio najviše ovacija i aplauza. U publici je bila i žena vlasnika mog omiljenog kafića u Crnoj Gori. Posle toga je njen muž Zago dugo pravio šale. "Đe si je uopšte zvao na ta' koncert. Celu noć od nje nisam spavao. Samo me je cimala - joj kako Goran lijepo peva."
      
      
      
   
   
      

Publika ne traži diplomu

- Kad sam odlazio, pitao sam profesora Bardinija da li da upišem muzičku akademiju kada se vratim u Beograd. "Vidiš, Gorane, kad se pojaviš pred publikom, niko ti neće tražiti diplomu, nego da pevaš. Da se bavite bilo kojim poslom, treba gledati kako to radite, a ne gde ste se školovali. Da bi bili dobar pevač koji se bavi solo pevanjem, vi morate da se školujete kod dobrog profesora, da li na akademiji ili privatno, to je sasvim nebitno", rekao mi je tada.
      
      
      
   


Izvor: Glas Javnosti \ Olivera Stojimirović