Kada je 2004. godine organizovan pogrom nad Srbima i nealbancima na Kosovu i Metohiji i kada je proglašena takozvana nezavisnost Kosova i Metohije, na udaru su se našli mnogi Goranci u gradovima Srbije koji su identifikovani kao Albanci iako, sem sličnih imena, sa njima nemaju ni jezičke, ni kulturne ni patriotske , niti bilo kakve druge veze.

Zejnel Zejneli: “Goranci kao etnička grupa,specifična po mnogo čemu, ime je dobila po geografskom nazivu Gora na Šar Planini, gde inače žive u 19 sela. Odluka da se formira opština Gora, doneta je 1992. godine i usvojena u Skupštini Srbije. Potvrđeno je da Goranci pripadaju posebnoj etničkoj zajednici, da su slovenskog porekla, da su primili islam, da kao specifična zajednica u Srbiji zadrže svoj jezik, kulturu i običaje. Govore, posebnim dijalektom, takozvanim “goranskim govorom”, odnosno staroslovenskim srpskim jezikom, koji se nekada izučavao i u čuvenoj prizrenskoj Bogosloviji, koja je 1999. godine spaljena do temelja od strane Albanaca.”

Čuvene poslastičarnice “Pelivan” širom Republike Srbije i u nekadašnjoj Jugoslaviji, naziv su dobile po prezimenu i prvom osnivaču firme Maliću Pelivanoviću, iz malog goranskog sela Zlipotok, na jugu Srbije, na Kosovu i Metohiji. Pelivanović je bio u službi kralja Petra Prvog Oslobodioca, poslanik u Kraljevskoj skupštini. Kralj je veoma često zalazio u njegovu radnju da ruča ili su mu iz njegove kuhinje donosili najbolja jela koja su u to vreme spravljana. Ćerka Pelivanovića, Sultana, bila je udata za našeg čuvenog karikaturistu Zuka Džumhura, pa su goranci Zuka zvali “goranskim zetom”, kad god su pominjali njega ili Azira Pelivanovića.

Goranci kao etnička grupa, specifična po mnogo čemu, ime je dobila po geografskom nazivu Gora na Šar Planini, gde kompaktno žive u 19 sela. Odluka da se formira opština Gora, doneta je 1992. godine i usvojena u Skupštini Srbije. Tako je nastala nova opština Gora, posebna od dotadašnje koja se zvala Dragaš, a u kojoj su živeli i pripadnici Albanske nacionalne manjine. Ustvari, te godine, istom odlukom formirane su od opštine Dragaš dve opštine: Gora, u kojoj su živeli Goranci kao pripadnici posebne etničke zajednice i opština Opolje koja je bila bliža Prizrenu, a u kojoj su živeli pripadnici albanske nacionalne manjine. Kako Albanci nisu želeli da žive u 0v0j, novoj opštini, niti da se odreknu nekadašnje opštine Dragaš, Skupština Srbije je, nekoliko meseci kasnije, donela odluku da se Opolje, deo nekadašnje opštine Dragaš, pripoji opštini Prizren.

Ovakva odluka obrazložena je činjenicom da Goranci pripadaju posebnoj etničkoj zajednici, da su slovenskog porekla, da su kasnije primili islam, da kao specifična zajednica u Srbiji treba da zadrže svoj osobeni govor, kulturu i običaje. Govore posebnim dijalektom, takozvanim “goranskim govorom”, odnosno staroslovenskom varijantom srpskog jezika, koji se kao arhaičan govor nekada izučavao i u čuvenoj prizrenskoj Bogosloviji, koja je 1999. godine spaljena do temelja od strane albanskih šovinista. Goranci su osobeni po govoru i običajima koje upražnjavaju. Slave Božić, Mitrovdan i Đurđevdan, kao uspomenu na običaje predaka, iako su muslimani, jer znaju da su nekada bili hrišćani (Goranci to ne kriju). Poste, slave i Ramazanski i Kurban Bajram, odlaze u džamiju na molitvu, a svoje mrtve sahranjuju po običajima muslimana.

O njihovom slovenskom poreklu govore i mnogi toponimi u Gori, kao što su planina Jelica, Popov rit, Duškina reka. Goranci su zapisani u hrisovulji Cara Dušana kada je manastiru sv. Arhangela Mihaila, kod Prizrena, poklonio sedam goranskih sela. U Turskim arhivama, pominje se Nahija Gora kao deo Prizrenskog sandžaka, a sva imena stanovnika, koja su tada upisana u popisne knjige (koje su Turci revnosno vodili), srpska su. Postoji i predanje, koje se pamti do današnjih dana, kako je navodno Car Dušan za svoje potrebe jeo samo jagnjad koja su pasla u Gori. Koliko ih je cenio, govori i zapis iz 14. veka gde Car Dušan nalaže da se Gorancima ne naplaćuje porez po grlu stoke, jer će plaćati godišnji porez po domaćinstvu: “Ovo, naređujem, zato što su oni najveći ljubitelji države mi i najverniji deo mog naroda, koji je vredan i radan i veran ovom mome i ono hristovome carstvu”, zapisano je u naredbi Cara Dušana. Širom Srbije, a i u Gori, niko ne krije da su stari Goranci bili pravoslavci i da je njihov jezik srpski. U mnogim selima još uvek ima vidljivih tragova crkava, ali postoji i veliki broj džamija, od kojih su mnoge izgrađene krajem 19. veka, kada je započela islamizacija Gore. Ona je završena 1867. godine, kada je i poslednja pravoslavna srpkinja u Gori, Božana, koja je živela u selu Brod, umrla. Sahranjena je na srpskom groblju, čiji su tragovi danas jedva prepoznatljivi. Međutim, svaki Goranac zna da je baš na tom mestu “Božanin grob”.

...

Tek u 17. veku Goru je zahvatio proces islamizacije, koji je trajao dugo godina. Gora je islamizovana 1867. godine, kada je umrla poslednja hrišćanka, koje se mnogi i danas sećaju kao “baba Božane”. Tokom procesa islamizacije mnogi su napuštali Goru i odlazili iz nje u Prizren, pa tako i danas mnoge prizrenske porodice vode poreklo iz Gore i sačuvale su svoja srpska prezimena.Čuveni naučnik i putopisac, Petar Kostić, rođen je u Brodu u Gori, a sahranjen je u Prizrenu.

Zejneli: "Širom Srbije, a i u Gori, niko ne krije da su stari Goranci bili pravoslavci, i da je njihov jezik srpski. U mnogim selima još uvek ima vidljivih tragova crkava, ali postoji i veliki broj džamija, od kojih su mnoge izgrađene krajem 19. veka, kada je započela islamizacija Gore. Ona je završena 1867. godine, kada je i poslednja pravoslavna srpkinja u Gori, Božana, koja je živela u selu Brod, umrla. Sahranjena je na srpskom groblju, čiji su tragovi danas jedva prepoznatljivi. Međutim, svaki Goranac zna da je baš na tom mestu ,,Božanin grob". Na slici: Selo Brod u Gori.

Prvo istraživanje o Gori objavio je akademik dr Milisav Lutovac, pod nazivom ,,Gora i Opolje-antropogeografska istraživanja”, 1955. godine. Ono je nastalo i predstavljeno na četvrtom skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 8. aprila 1955. godine. Gora i Opolje su, prema pisanju autora, “dve srpske srednjovekovne župe u Šar planini, vrlo privlačne, kako u geografskom tako i u etnografskom pogledu. Zbog toga je profesor Erdeljanović podstrekao moju volju da proučavam naselja i poreklo stanovništva u Gori.” Dobivši materijalnu pomoć iz Fonda australijske zadužbine, autor dr Miroslav Lutovac kaže i da je “u Gori proveo mesec dana u julu 1936. i julu 1937. godine”.

“Posle oslobođenja, prof dr Vojislav Radovanović, koji je nasledio profesora J. Erdeljanovića, odnosno Cvijića u uredništvu `Naselja` SANU, predložio mi je da nastavim započeti rad, ali s tim da ga proširim na Opolje, gde inače žive Albanci, mesto koje sa Gorom čini geografsku celinu. Tako je i nastala knjiga `Gora i Opolje`, planinske župe između najviših vrhova Šar Planine, Koraba i Koritnika, u gornjem delu sliva Ljume, pritoke Belog Drima. Ove reke nemaju značaja ni za Goru ni za Opolje, zbog toga što sliv ove reke odvajaju visoke planine i klisure, a te veze su najlakše i najprirodnije sa Prizrenom”, zapisao je dr Lutovac u uvodu svoje knjige. On kaže i da je “Arbanaškom granicom otrgnut od svoje prirodne geografske celine i etničke zajednice jedan deo ove oblasti.” To je, kako kaže ovaj istraživač, “očigledan primer da se Komisija za razgraničenje, posle Prvog svetskog rata, nije rukovodila ni geografskim niti etničkim momentima, kao ni opravdanim željama i interesima naroda. Presudniji su bili razlozi političke prirode: da se po svaku cenu zadovolje strateške pretenzije Italije, koja je tada, nažalost, i bez razloga imala velikog uticaja.” Koliko je autor bio u pravu, govori i činjenica da je fašistička Italija kasnije imala presudnog uticaja u stvaranju Velike Albanije , zajedno sa Kosmetom, početkom Drugog svetskog rata i okupacije Srbije. Njihov uticaj je i danas presudan kada Italijanska kao i Nemačka vojska, u sastavu NATO okupacionih snaga koje su prve priznale Kosovo kao državu, kontrolišu ista područja, kao i kada je njihovom voljom stvarana Velika Albanija.

O Gorancima, kao posebnoj etničkoj zajednici, SANU je započela obimna istraživanja, koja na žalost nisu dovedena do kraja, iako je početkom devedesetih godina urađen ogroman posao, a sva dotadašnja istraživanja i objavljena.

Širom Srbije, a i u Gori, Goranci ne kriju da su njihovi preci bili pravoslavci, i da je njihov jezik srpski. U mnogim selima još uvek ima vidljivih tragova crkava, iako postoji i veliki broj džamija, od kojih su mnoge izgrađene krajem 19. veka, kada je započela islamizacija Gore. Ona je završena 1867. godine, kada je i poslednja pravoslavna srpkinja u Gori, Božana, koja je živela u selu Brod, umrla. Sahranjena je na srpskom groblju, čiji su tragovi danas jedva prepoznatljivi. Međutim, svaki Goranac zna da je baš na tom mestu ,,Božanin grob”.

Car Dušan o Gorancima: "Oni (su) najveći ljubitelji države mi i najverniji deo mog naroda, koji je vredan i radan i veran ovom mome i ono hristovome carstvu."

...

Goranci su jedinstveni po tome što slave i muslimanske i pravoslavne verske praznike. Posle 1999. godine, mnogi običaji su prekinuti zbog straha, započeo je veliki uticaj raznih muslimanskih zajednica, kao i bošnjačkih zajednica, a o Gorancima se pokušava govoriti kao o Bošnjacima i od strane međunarodne zajednice i kosovskih vlasti. Uporno im se u škole uvodi nastava na bošnjačkom jeziku, iako je program nastave koji se “uvozi” iz Sarajeva u mnogim sredinama gde žive Goranci odbačen, a nastava i dalje nastavlja da se odvija na srpskom jeziku i po programu iz Srbije u najvećem broju sela. Za kaznu što ne prihvataju bošnjački kao maternji jezik, ukinuta im je nastava na srpskom u centru nekadašnje opštine Gora, Dragašu, gde je do sad postojala škola za srednje obrazovanje i desetak obrazovnih smerova.

Goranci su veoma specifični po svojim običajima, govoru i narodnoj nošnji. Iako je bilo mnogo pritisaka posle Drugog svetskog rata, naročito posle okupacije 1999. godine, Goranci su zadržali svoje običaje i svoj govor. Pokušaj da se Goranci albanizuju, između 1950. i 1960. godine otvaranjem škola na albanskom jeziku, nije uspeo, jer su Goranci odbili da se takvom pritisku povinuju. Još pre toga, odlukom Vlade Srbije, promenjena su prezimena svim Gorancima u Gori. Njima je iz prezimena izbačen nastavak ,,ić”, pa su tako, na primer, umesto Sulejmanović dobili prezime Sulejmani, što je karakteristično za Albance. Početkom 1990. godine, oko osam hiljada goranskih porodica vratilo je svoja stara prezimena, pa su zbog toga, a i zbog velike tvrdoglavosti i upornosti u očuvanju pamćenja sopstvenog porekla , običaja i jezika, postali najomraženija etnička zajednica na Kosovu i Metohiji. I moje nekadašnje prezime bilo je Tome. Ali, kako se moj otac Dalif u to vreme nalazio na odsluženju vojnog roka, popisivači su mojoj nepismenoj babi Afki (koja je izrodila dvadesetdvoje dece, a kojoj su od potomaka preživeli samo moj, sada pokojni, otac i tetka, koja se još pre Drugog svetskog rata preselila u Tursku) nametnuli prezime “Zejneli”, po imenu njenog muža i moga dede koji se zvao Zejnel, a po kojem sam dobio ime, kada sam se rodio kao prvo muško dete u porodici. I danas u Gori, moju porodicu stari Goranci znaju kao porodicu Tome. Ovo prezime i danas se koristi kod mojih rođaka koji i žive u Makedoniji, a koje prinudna promena prezimena od strane novih komunističkih vlasti nije zatekla kući, jer su bili na pečalbi.

Uprkos velikoj privrženosti svojoj državi, koju je znao da ceni i car Dušan, u poslednjoj deceniji, od 1999. godine, srpska država danas gotovo i da ne pominje Gorance koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji, i to u daleko lošijim uslovima nego Srbi u enklavama na Kosmetu. Iako nisu Albanci, tretirani su kao pripadnici albanske manjine u mestima gde žive, a pri pokušaju da se objasni kako oni nisu Albanci, mnogi Srbi govore kako su “isti”, ili “ima neke sličnosti”, iako stvarno nema nikakve sličnosti Goranaca i Albanaca.

Goranac koji je izabran u Skupštinu Kosmeta, kao predstavnik Goranske građanske inicijative, odbio je da potpiše Deklaraciju o nezavisnosti.

Međutim, učinili su to predstavnici Bošnjaka i izabrani predstavnici Srba, koji po zakonima,, države Kosovo” u srpskim enklavama “predstavljaju” Srbe.

Kada sam se doselio iz Prištine u Suboticu i uselio u stan, pozvao sam jednog majstora radi sređivanja stana.Čim je majstor došao, pokušao sam da ga ponudim kafom, ili rakijom, što je on odbijao. Rekao sam mu da po našim običajima u Gori, i uopšte na Kosovu i Metohiji, niko ne može da ti dođe u stan a da ne bude počašćen, rekao mi je: “Da, ja znam ko ste vi. Eno ja kod Albanaca u Pelivanu jedem sladoled”. Rekao sam mu da to nisu Albanci već Goranci, na šta je odgovorio: ,,šta je znam, za mene je sve isto.” Obećao sam mu da ću mu nakon obavljenog posla objasniti razliku između Goranaca i Albanaca, što je on odbio. Ponudio sam mu da me sasluša i obećao da ću mu još dodati 10 tadašnjih maraka. Čovek fino obavi svoj posao, moja supruga skuva kafu, a ja započnem priču o Gorancima. Završim je, a onda izvadim 10 DM, pružim ih čoveku, on ih uzima i odlazi bez reči. Bio sam van sebe od besa, a potom rešio da više nikome ne objašnjavam ko sam i šta sam. Ako jedan majstor, nakon sedam decenija postojanja poslastičarnice “Pelivan” u njegovom gradu, nije saznao da je reč o Gorancima a ne o Albancima, uzaludan je trud da ja nekome u Vojvodini, na severu, objašnjavam ko su i šta su Goranci.

Sada sam uprostio stvari. Objašnjavam kako su Goranci poslastičari i dobri kuvari, a Albanci oni koji su rimokatolici po veri, odlučni pekari. Oni govore albanski, a mi goranski. Mi slavimo Bajram i Božić i ne znamo albanski, a nismo Bošnjaci. Onda pominjem Zuku Džumhura kao goranskog zeta, zatim govorim o tome da Goranci nisu samo poslastičari i kulinari, već ima onih koji su veoma poznati lekari, profesori, hirurzi, književnici. Bilo je Goranaca diplomata, novinara, akademskih slikara koji rade u Beogradu, Novom Sadu i gotovo svim mestima u Srbiji. Među Gorancima ima doktora nauka. Najpoznatiji među njima su: dr Šukri Hodža, dr Halit Haliti, dr Seljatin Kajkuš, poznat je i dečki hirurg dr Arif Bajmak (autor knjige ,, Goranske narodne pesme”), dr Harun Hasani, dr Nuridin Šola, dr Listija Destani, dr Nehru Destani, dr Skender Destani, dr Hana Hasani, dr Merima, pulmolog, dr Ajka Kurdali… Čuven je profesor dr Pajazit Pomak (predavač i autor još uvek neprevaziđene knjige “Politička ekonomija”). Zatim, poznati su i dr matematičkih nauka Alija Mandak i dr Ibro Vait, pa profesor na Univerzitetu u Prištini dr Jusuf Baliboga i mnogi drugi, među kojima i sam autor ovog teksta, koji je prvi novinar, prvi diplomata i pisac među Gorancima.

Goranci treba da ostanu ono što jesu danas i što su oduvek bili. Biće uvek svojatanja, prekrajanja istorije, porekla i običaja, posebno u ova vremena. Ali, Srbija je ta koja treba da preuzme punu brigu i odgovornost za Gorance, da ih “gaji”, čuva, školuje, daje im pogodnosti i stara se o njihovom zapošljavanju. Goranci nemaju kud drugo, isto kao i sama Srbija.

Mnogi koji su za vreme ratova devedesetih prebegli u Srbiju iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, gde su radili kao zanatlije, nisu nastavili sa svojim zanatima, jer država nije htela u to vreme da im pomogne, jer formalno nije bilo osnova da ih tretira kao izbeglice. I, danas je gotovo isto. Prvi put posle jedne decenije, gradonačelnik Beograda je posetio Goru i odneo pomoć. To je bio jedini srpski funkcioner koji je posetio Goru. U samoj Srbiji tretiraju ih često i kao “šiptare”, posebno proveravaju u državnim institucijama, a jedno vreme, kao izbegli sa Kosova i Metohije, zajedno sa Romima, obavezno su morali da se prijavljuju policiji svakih šest meseci. U izmeštenim matičnim službama od Kruševca ili Niša, svejedno, imaju tretman “nepostojećeg sveta” i uprkos kopijama dokumenata, do novih dolaze posle brojnih provera i ispitivanja. Mnogi se bore da to promene, a zahvaljujući Ministarstvu za lokalnu samoupravu, u poslednje vreme i uspevaju.

Gora ima devetnaest sela i oko 20 hiljada stanovnika. Devet goranskih sela je 1913. godine pripalo susednoj Albaniji, što je Srbija prepustila pod velikim pritiskom tadašnje međunarodne zajednice.Tako su se Gora i Goranci, i tada kao i sada, našli u okruženju Albanaca iz Albanije i onih iz Makedonije, i žive oko srpske granice prema ovim državama, koja je trenutno najduža u Srbiji. Jedini put ka Srbiji im je preko Prizrena. Gora se prostire na 500 kvadratnih kilometara, a od toga 310 je u Srbiji, 150 u Albaniji, a 40 kvadratnih kilometara u Makedoniji. Oko pet hiljada Goranaca živi u inostranstvu. Osim tog broja, blizu šest hiljada Goranaca je u Beogradu. Ima ih u Novom Sadu, Pančevu, Kraljevu, Kragujevcu, Nišu, Subotici, Somboru, Novom Pazaru, a posle bekstva sa Kosmeta, danas je još mnogo njih rasuto po čitavoj Srbiji, a mnogi su otišli i u inostranstvo. Goranci iz Gore su danas rasuti po čitavoj Srbiji, odlaze u inostranstvo sa porodicama, a u samoj Gori jedva da je ostalo nekih šest hiljada, uglavnom staračkih domaćinstava.

U toku bombardovanja Srbije, poginulo je 23-oje goranaca, a od toga je njih osmoro stradalo od NATO bombi. Po uspostavljanju ,,mira” koji je doneo NATO, ubijeno je ili nestalo 24-oro goranaca.

Uništavanje lokala Goranaca od strane neodgovornih pojedinaca se redovno dešava u vreme kada se protestuje zbog zločina Albanaca na Kosmetu prema Srbima, protiv Međunarodne zajednice ili iz nekih drugih razloga. Goranci smatraju i uvek govore da im je jedina država Srbija. Jedna su od retkih etničkih grupa koja je izuzetno privržena državi Srbiji u kojoj žive i u kojoj ostvaruju svoja prava, uvek i bez obzira na to ko je na vlasti u Beogradu, čiju centralnu vlast i jedino priznaju. Imena, koja su slična Albanskim “zbunjuju” one koji protestuju, a neki i namerno raspaljuju strasti govoreći “kako su svi isti”. Nisu svi isti, ali jesu slični.

...

Zejneli: "Goranac, to je u njegovoj prirodi i duši, uvek bira pravu stranu, trpi i čeka i uvek se nada boljem. Zato oni i često govore:,, kad svima bude bolje biće i nama", iako je danas Gorancima možda i najgore." Na slici: Goranke na proslavi Đurđevdana u Gori, 2008. godine. Goranke su sačuvale gotovo istu narodnu nošnju kakvu su nosile srpske žene još u doba srpske carevine.

O Gorancima, ne mogu da kažem da se malo zna već da se zna. Pa ipak, oni se retko pominju, kako oni koji žive u Gori i danas u izuzetno teškim uslovima, tako i oni koji žive rasuti po Srbiji, kao raseljena lica. Ali, i o tome imam svoje mišljenje. Neću da kažem da ih država ne ceni, da nisu cenjeni u sredini u kojoj žive, ali hoću da kažem da Srbija, bez obzira ko bio na vlasti, Gorance kao posebnu etničku i specifičnu zajednicu treba posebno da ceni i uvažava, i to kako one koji žive na Kosmetu, tako i one koji žive širom Srbije. Hoću, da kažem, da je Srbija “pravo čudo” od države. Ona najpatriotskiji deo Goranaca – a među njima ubrajam najveći deo nas - nekako “gura” od sebe, a sa velikim uvažavanjem se govori i dalje o nekim etničkim zajednicama ili manjinama u kojima ima i onih koji bi da napakoste državi u kojoj žive i imaju svoje planove i rušiteljske ciljeve, bez obzira na to što se u Srbiji ostvaruju sva ljudska i manjinska prava po najvećim evropskim standardima. Hoću da kažem, kako malo ko želi da podigne svoj glas, a Goranac, to je u njegovoj prirodi i duši, uvek bira pravu stranu, trpi i čeka i uvek se nada boljem. Zato oni i često govore: “kad svima bude bolje biće i nama”, iako je danas Gorancima možda i najgore.

Goranci treba da ostanu ono što jesu danas i što su oduvek bili. Biće uvek svojatanja, prekrajanja istorije, porekla i običaja, posebno u ova vremena. Ali, Srbija je ta koja treba da preuzme punu brigu i odgovornost za Gorance, da ih “gaji”, čuva, školuje, daje im pogodnosti i stara se o njihovom zapošljavanju. Goranci nemaju kud drugo, isto kao i sama Srbija.

Gora i Goranci

Gorance u Srbiji, naročito ovih dana, u protestima povodom proglašenja takozvane nezavisnosti Kosova i Metohije, identifikuju sa Albancima, pa su se i oni, tako, našli na udaru mladih i gnevnih ljudi
 

Čuvene poslastičarnice „Pelivan“ naziv su dobile po prezimenu prvog osnivača firme Azira Pelivanovića iz goranskog sela Zlipotok. Pelivanović je bio u službi kralja Petra Prvog Oslobodioca, koji je često, prema predanju, zalazio u njegovu radnju da ruča ili su mu iz njegove kuhinje donosili najbolja jela koja su u to vreme spravljana. Ćerka Pelivanovićeva Sultana bila je udata za našeg čuvenog karikaturistu Zuka Džumhura.

Goranci kao etnička grupa, specifična po mnogo čemu, ime su dobili po geografskom nazivu Gora na Šar-planini, gde inače žive u 19 sela. Opština postaje 1990. godine, prema odluci Skupštine Srbije. Govore posebnim dijalektom, takozvanim goranskim jezikom, odnosno staroslovenskim srpskim jezikom, koji se nekada izučavao i u čuvenoj prizrenskoj Bogosloviji, koja je 1999. godine spaljena do temelja. Specifični su po jeziku kojim govore, običajima koje upražnjavaju, slave i Božić, Mitrovdan i Đurđevdan, ali kao muslimani, koji su primili islamsku veru, što ne kriju, slave i Bajram i Kurban-bajram i odlaze u džamiju na molitvu.

O njihovom slovenskom poreklu govore i mnogi toponimi u Gori, kao što su planina Jelica, Popov rit, Duškina reka. U turskim arhivama pominju se kao Nahija Gora, kao deo Prizrenskog sandžaka, a sva imena, koja su tada upisana u knjige, koje su Turci inače revnosno vodili, srpska su. Car Dušan je, kako je zabeleženo, jeo samo jagnjad koja je pasla u Gori. A koliko ih je cenio govori i zapis iz 14. veka, u kojem car Dušan nalaže da se Gorancima ne naplaćuje porez po grlu stoke, nego će plaćati godišnji porez po domaćinstvu. „Ovo naređujem zato što su oni najveći ljubitelji države i najverniji deo mog naroda, koji je vredan i radan, i veruju u ovo moje i ono Hristovo carstvo“, zapisano je u naredbi cara Dušana.

Tek u 17. veku Goru je zahvatio proces islamizacije, koji je završen 1867. godine, kada umire i poslednja hrišćanka koju i danas mnogi znaju kao baba Božanu.

Gora ima 19 sela i oko 20.000 stanovnika. Devet goranskih sela 1913. godine pripada susednoj Albaniji, što je Srbija učinila pod velikim pritiskom tadašnje međunarodne zajednice. Tako su se Gora i Goranci i tada i sada našli u velikom okruženju Albanaca iz Albanije i onih iz Makedonije, i žive oko srpske granice prema ovim državama. Jedini izlaz im je preko Prizrena u centralnu Srbiju.

Gora se prostire na 500 kvadratnih kilometara, a od toga 310 je u Srbiji, 150 u Albaniji i 40 kvadratnih kilometara u Makedoniji. Oko 13.000 Goranaca živi u inostranstvu, oko 11.000 u Beogradu, ima ih u Novom Sadu, Pančevu, Kraljevu, Kragujevcu, Nišu, Subotici, Somboru, Novom Pazaru. Oko 12.000, posle bekstva sa Kosmeta, rasulo se po čitavoj Srbiji a mnogi su otišli i u inostranstvo. U Gori danas jedva da ima i 6.000 uglavnom staračkih domaćinstava.

U toku bombardovanja Srbije poginulo je 23 Goranaca, a njih osam stradalo je od bombi NATO-a. Uništavanje lokala Goranaca, ovih dana, postalo je gotovo svakodnevna pojava, iako je veoma dobro poznato da su Goranci, koji za sebe govore da im je jedina država Srbija, jedna od retkih etničkih grupa koja je izuzetno privržena državi Srbiji u kojoj žive i u kojoj ostvaruju svoja prava i čiju centralnu vlast i jedino priznaju.

Imena, koja su slična albanskim, „bune“ one koji protestuju, a neki i namerno raspaljuju strasti, govoreći kako su svi isti. Malo je poznato da su Goranci imali prezimena sa „ić“, ali su odlukom iz Beograda 1956. godine njihova prezimena promenjena, odnosno nastavljena je od države odobrena albanizacija iz 1946. godine, odlukom kosovskih institucija, a na osnovu dokumenta koji je potpisao Fadilj Hodža da se u prezimena Albanaca unesu porodična imena, pa su oni to primenili i na Gorance i tako započeli albanizaciju, koja nije uspela u Gori.

O Gorancima se malo zna, jer, kada se govori o Kosmetu, o izbeglicama, govori se samo o Srbima, retko se pominju i Romi i Goranci, koji, bez obzira na pritiske, tešku situaciju u kojoj su se našli, siromaštvo i bedu, u Gori žive i opstaju uprkos svemu. U Goru svih ovih godina nije otišao ni jedan funkcioner iz Srbije, a nije im pružena bilo kakva pomoć, niti se neko zapitao kako i pod kojim uslovima žive raseljeni Goranci sa Kosmeta. Ovih teških dana, Goranac, koji je izabran u Skupštinu Kosmeta, kao predstavnik Goranske građanske inicijative, odbio je da potpiše deklaraciju o nezavisnosti, a učinio je to, na primer, predstavnik Bošnjaka.


Politika

Гора чува Горанце од заборава

Биљана Јовичић

После једностраног проглашења независности Косова, oко 12.000 Горанаца напустило је родну Гору на Шар планини. Њих 11.000 данас живи у Београду, део у Гори, а остали у иностранству. Где год да су покушавају да очувају свој идентитет.

За Горанце се углавном зна као за добре посластичаре. Њиховим оријенталним специјалитетима сладио се и Краљ Петар I Карађорђевић за кога је радио тада чувени посластичар Азир Пеливановић. По њему су и чувене посластичарнице „Пеливан" добиле назив.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/Друштво/138901/Гора+чува+Горанце+од+заборава.html

III Kongres Gradjanske Inicijative Goranaca

Govore:

Ministar unutrasnih poslova i lider SPS-a Ivica Dacic.

Zamenik predsednika SNS-a Aleksandar Vucic.

Lider GIG Orhan Dragas.

Dr Nikola Samardzic.

Dr Zoran Dragisic.

Goranska pjesma:

"Vrbo Zelena"

Gradjanska I. Goranaca