U Topoli će danas biti obeležena 75. godišnjica smrti kralja Aleksandra I Karađorđevića, na čiji će grob predsednik Srbije Boris Tadić položiti venac u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, najavio je Organizacioni odbor Vlade Srbije za obeležavanje godišnjice.

Ceremoniji će prisustvovati članovi diplomatskog i vojno-diplomatskog kora u Srbiji i članovi porodice Karađorđević, koje će predvoditi princ Aleksandar.

Po okončanju ceremonije polaganja venaca, u kući kralja Petra I na Oplencu biće otvorena izložba "Državnički i ratnički put kralja Aleksandra I", koju realizuju Vojni muzej u Beogradu i Zadužbina kralja Petra u Topoli.

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, koji se nalazi u radnoj poseti Francuskoj, kako je najavljeno, u Marseju će položiti venac na spomen-obeležje kralju Aleksandru I i francuskom ministru spoljnih poslova Luju Bartuu, koji su proginuli prilikom atentata na kralja.

U hramu Svetog Đorđa na Oplencu Svetu arhijerejsku liturgiju sa parastosom služiće vladika Šumadijski Jovan, uz sasluženje episkopa aljaskog Nikolaja, zahumsko-hercegovačkog Grigorija i sveštenstva oplenačkog namesništva.

U realizaciji programa obeležavanja 75. godišnjice smrti kralja Aleksandra uključena su ministarstva rada i socijalne politike, odbrane, dijaspore, spoljnih poslova i kulture.

Kralj Aleksandar je rođen na Cetinju 1888. godine, kao drugo dete kneginje Zorke i kralja Petra I. Nakon abdikacije starijeg brata Đorđa 1909. godine, postaje prestolonaslednik.

Usled bolesti kralja Petra, koji se sa vladarskih dužnosti povukao 24. juna 1914. godine, prestolonaslednik Aleksandar je postao regent kraljevine Srbije.

Ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu proglasio je 1. decembra 1918. godine. Nakon smrti kralja Petra 1921. godine postaje kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a 1929. godine menja naziv u Kraljevinu Jugoslavije.

Prilokom zvanične posete Francuskoj, 9. oktobra 1934. godine, na kralja Aleksandra je izvršen atentat u Marseju. Devet dana nakon toga, 18. oktobra, njegovi zemni ostaci su, na rukama Šumadinaca, uneti i položeni u porodičnu grobnicu Karađorđevića na Oplencu u Topoli, gde i danas počivaju.


Izvor: MTS-Mondo

Још испаштамо због њега, бем ти будалу!

Kakav god da je bio,ipak nam je bio kralj ! Nek mu je vječna slava !

Није ми га жао, ипак је он био велика присталица Југословенства и изгурао је ту идеју до реализације, упркос томе што су га Пашић и други познаваоци хрвата упозоравали шта ће бити! 

Titov kalauz sva vrata otvara
Srđan Škoro

PRIČA o bogatstvu koje je kralj Aleksandar Karađorđević pod šifrom ostavio u švajcarskim bankama aktuelna je i 75 godina posle njegovog ubistva. Pogotovu što rupe u sadašnjem budžetu nije lako zakrpiti.

Sumnja se da je zauvek u depoima švajcarskih banaka ostala i kruna cara Stefana Dušana, za kojom se dugi niz godina tragalo, i koja nikada nije pronađena. Misli se, takođe, da su i kompletne reparacije koje je Austrija na račun ratne štete, učinjene Srbiji u Prvom svetskom ratu, ostale zauvek tu. Isto tako, obveznice i akcije koje je kralj Aleksandar imao kod zapadnih petrolejskih kompanija i od Sueckog kanala. Ono što je posebno kopkalo mnoge koji su tragali za Aleksandrovim blagom je podatak da je pod šifrom ostavio 300 kilograma zlata i dva miliona švajcarskih franaka.

Basnoslovno bogatstvo jugoslovenskog monarha bilo je čak i predmet vica. Navodno, svi sefovi su bili prazni osim jednog u kome je bila kratka poruka "hvala ti Aco", a u potpisu je stajalo "Joža".
Ono što nije bilo sporno to je da je Aleksandar bio izuzetno skroman čovek, da se toj i takvoj štedljivosti naučio za vreme dugogodišnjeg izgnanstva njegove porodice i siromaštva sa kojim je bila stalno suočena. Ipak, niko ne poriče da je Aleksandar bio istovremeno veoma poslovan čovek i da je na svom imenu ostavio u zemlji i inostranstvu veliku imovinu u raznim oblicima. Ogromnu imovinu ostavio je i svom narodu na večno korišćenje. Kako je iza sebe ostavio ženu, kraljicu Mariju i troje maloletne dece, kraljevića Petra, Tomislava i Andreju, 27. oktobra 1938. godine u nadležnom Sreskom sudu u Beogradu, izvršena je zatvorena sudska ostavinska rasprava, koja ima 40 kucanih strana. Rešenjem Ministarskog saveta od 4. marta 1939. godine ova celokupna zaostavština oslobođena je plaćanja obavezne takse.

Kako je Uprava Dvora Karađorđevića sve revnosno beležila, o čemu i danas postoje pisana svedočanstva, osnovano se sumnja da je Aleksandar iznosio novac i zlato u inostranstvo, izdvajan iz prihoda koji nisu bili poznati nikome, osim njegovim najbližim saradnicima.
Na primer, zlatnim rudnicima u Neresnici upravljali su njegovi prijatelji, advokati Jovan Todorović i Miodrag Dunjić. Oni su se i vodili kao formalno pravni vlasnici ovih rudnika, ali je stvarni valasnik bio Aleksandar. Zlato koje se pominje, pretpostavlja se da je dobijeno iz ovih rudnika. Međutim, mnogo godina kasnije sam Miodrag Dunjić tvrdiće da Aleksandar nije video ni gram zlata iz Neresnice, jer je prvi kalup od 700 grama izliven kad je on bio na putu za Marselj, odakle se nije vratio. Dunjić za nestanak zlata tereti kneza Pavla, sa kojim je posle Aleksandrove smrti vodio i sudski spor koji je izgubio.

Hroničari beleže da je Aleksandar svoj prvi veći novac dobio od miraza, prilikom ženidbe sa kraljicom Marijom. Rumunski kralj je pošteno odrešio kesu, pa se pominje cifra od 600 miliona ondašnjih dinara, što je iznosilo oko 12 miliona dolara koji su uz mladu pristigli na Aleksandrov konto. U narodu se tada govorilo da smo mi dobili najlepši rumunski cvet, a zauzvrat izgubili Temišvar. Sledeći veliki finansijski posao napravio je u dogovoru sa Milanom Stojadinovićem, kad je raspisao ratne obveznice zajma. Obrnut je veliki novac, a zajam je izazvao mnogobrojne skandale i sudske postupke.

Ti, i mnogi drugi poslovi u koje je bio uključen i upućen kralj Aleksandar, samo su, s vremenom pojačavali sumnju da negde postoji veliko blago koje niko još nije video, ni otkrio. Pogotovu što su strane obaveštajne službe, kao i neki lokalni listovi, beležili kraljeve nezvanične posete Švajcarskoj, u kojoj je inače završio osnovnu školu. Dolazio je u pratnji svog ađutanta ili nekog od ljudi u koje je imao posebno poverenje. Odsedao je u veoma skromnim, gotovo neuglednim hotelima, jeo vrlo malo i - retko. Priroda ovih kraljevih tajnih poseta često je objašnjavana njegovim članstvom u jednoj od evropskih masonskih loža, ali i poslovnim transakcijama. Ima indicija da je Aleksandar preko Švajcarske kupovao oružje za vojsku, spremajući se za rat protiv Hitlera i Nemačke, čija je prva žrtva i bio.

Poseban interes za bogatstvom kralja Aleksandra iskazivao je njegovov najstariji sin, kralj Petar, kao i novonastala komunistička Jugoslavija. Petar se sećao jedne od poslednjih šetnji s ocem po Topčideru, kada mu je Aleksandar rekao da u jednoj zemlji, u jednoj banci, postoji mnogo novca i ako se njemu nešto desi da će on moći da ga podigne. Petar se, takođe, sećao da mu je otac čak tada rekao i tajnu šifru, ali pošto je bio dete, to mu onda nije bilo važno. Jedino što je upamtio, to je da je šifra predstavljala nekakav geografski pojam. Uz pomoć svojih prijatelja, emigranata, Petar je pedesetih godina krenuo u sasvim ozbiljno traganje za šifrom koja otvara sef, a u tom poslu najviše mu je pomogao svojim vezama izvesni gospodin Miler, inače direktor švajcarskih "Marvin" satova u Trstu. Međutim, mnogobrojni kontakti koje je ostvario Miler, nisu pomogli da se dođe do nekih opipljivijih rezultata.

Petrove pokrete i sva putovanja u mnoge evropske države, pomno je pratila večito budna Udba. Tako su i jugoslovenske komunističke vlasti, na svoj način počele da tragaju za šifrom kraljevog sefa u Švajcarskoj. Iz kontakta sa određenim ljudima bliskim švajcarskim vlastima i bankarskim službama, saznalo se da Petar, i kad bi imao šifru, ne bi mogao da podigne ulog, jer bi morala da se povede sudska rasprava čiji je to novac. U tome je Titova administracija videla svoju šansu.
Otežavajuću stvar za kralja Petra i jugoslovensku državu, činilo je i to što su Švajcarci insistirali na imenu banke gde se sef nalazi, preciznom navođenju šta sve ima u njemu i pod kojom je šifrom. Nijedan od ovih podataka niko nije znao i sve su bila samo puka nagađanja. Tražila se, u stvari, osoba u koju bi obe strane, i Petar i Tito, imale poverenja, kako bi se izbegla direktna komunikacija. Za ovu vrlo komplikovanu pravnu stvar javio se advokat Robert First, koji se ponudio jugoslovenskim vlastima, navodeći da on raspolaže pravim podacima i da je reč o ogromnoj zaostavštini koja iznosi 32 miliona švajcarskih franaka, plus zlato. Posle izvesnih provera, jugoslovenska strana je pristala, pa je First stupio u kontakt sa Petrom tražeći da on, u pismenoj formi, predloži moguće oblike saradnje.

ISTRAŽIVAO I GESTAPO
SAMO što su Nemci ušli u Beograd, stigao je specijalni telegram u nemačku komandu, u kome se insistira da se što pre sazna šifra pod kojom je Aleksandar Karađorđević ostavio basnoslovno blago. Gestapo je počeo sa hapšenjima, mučenjima i streljanjima. Mnogi ljudi, za koje se sumnjalo da bilo šta znaju bili su do smrti mučeni. Tako je Gestapo u Zagrebu, najpre mučio, a potom i streljao Miodraga Đorđevića, bivšeg viceguvernera Narodne banke Jugoslavije, za kojeg se mislilo da je najupućeniji u sve kraljeve poslove.
Smatralo se da ga je on čak savetovao kako i pod koju šifru da stavi svoj novac. Aleksandar je u njega imao neograničeno poverenje, i to su Nemci vrlo dobro znali. Sam Đorđević nije želeo da napusti zemlju sa Vladom i kraljem Petrom, iako je imao mesto u avionu. Da li je bivši viceguverner "propevao" ili ne, da li je zaista uopšte nešto znao, možda će se nekad i pronaći u nekim sačuvanim nemačkim policijskim izveštajima.

NAJBOGATIJI ČOVEK EVROPE
ENGLESKI "Dejli mejl" od 12. novembra 1934. godine, nešto više od mesec dana posle marseljskog atentata, opisuje kralja Aleksandra Karađorđevića kao najbogatijeg čoveka Evrope. List navodi da je iza sebe ostavio gotovine u vrednosti šest miliona funti sterlinga, da je bio vlasnik dva zlatonosna rudnika, i da je sa Francuzima delio prihode od borskog rudnika bakra. List naglašava da su Francuzi samo do 1935. godine iz Bora uzeli 16 tona zlata i 32 tone srebra. Slično su pisali i drugi evropski listovi posle Aleksandrove pogibije. Šta je od svega toga tačno, danas je teško utvrditi. Međutim, poznato je da je Milan Stojadinović, u nekoliko navrata ministar finansija i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, po nalogu kneza namesnika Pavla Karađođevića, putovao više puta inkognito u Švajcarsku ne bi li otkrio šifre pod kojima je Aleksandar ostavio zlato i ostala bogatstva. Da li je u tome uspeo ovaj uspešni i sposobni ekonomista i finansijer nije poznato, ali se potraga za blagom kralja ujedinitelja - nastavila.
SUTRA:
GRAČANICA - ČAROBNA ŠIFRA

Пренето са...