Мислим да није коректно прљати ову тему и успомену на овог храброг човека доводећи га уопште у контекст и поређење са новокомпонованим хрватима на било који начин.

Слава јунаку.

kriptonit,
sve banaliziraš ako nemaš valjan odgovor.Svatko zna da domovina i država nije isto.

hehe Boro, nije to banalizacija, već slikovit opis hrvatske situacije. Kad nešto nemaš o tome sanjaš, pa se hvataš semantike ne bi li nekako nadomjestio svoj nedostatak !
Al o tome možemo na drugoj temi ovu ostavi za uspomenu i vječno sjećanje na bezsmrtno djelo ovog srpskog heroja ! Majore Tepiću vječno ćeš živjeti u panteonu srpskih junaka !!!

eto vidis boro njemu je bila sve domovina od vardara pa do triglava
a posto si ti bio prvi idejni tvorac te domovine trebala bi tebi jos vise

on je bija zatrovan komuniznom a ne srpstvom.on se zakleo Titu

eto vidis sljedio sve sto ste vi izmislili i donjeli u nase krajeve za vas

U to vreme bilo je dogovoreno povlacenje JNA sa kompletnim naoruzanjem iz Bjelovara, dogovorili su se hrvati, JNA i UN, hrvati su samoinicijativno doneli odluku da napadnu kasarnu, u kasarni su ostali najhrabriji vojnici, mislim da ih je bilo 20-ak, ako se dobro secam, cilj hrvata je bio da uzmu naoruzanje, po svaku cenu, Tepic ih je provalio, minirao kasarnu, i kada su hrvati usli digao je kasarnu u vazduh.  U eksploziji je poginuo samo on, a u oklopnom vozilu, vojnik Stojadin Mirkovic, njega je pogodio protiv oklopni projektil, ostali vojnici su se po naredjenju majora Milana Tepica povukli na bezbedne polozaje, u znak odmazde streljan je komandir straze, u svakom slucaju, da se predao, hrvati bi uzeli naoruzanje, njega bi mucili i ubili.  Zvanicno poginulo je 11 hrvata, a nezvanicno izmedju 200 i 400 se jos uvek vode kao nestali.
Slava mu!!!!!!!!!!!!!

Bojan je lepo objasnio i ne vidim sta tu nije jasno covek je uradio nesto sto je bilo logicno ali za sta je trebala hrabrost i doslednost!


Neka mu je vecna slava i hvala!

Pretpostavljam da na casovima historije nisi ucio o ovim stvarima.Velicina Tepica je u tom sto je neke tvoje
istomisljenike poveo sa sobom.


Исказ чувара Орешковића

Један од ухваћених логорских чувара Орешковић дао је о логору следећи исказ[1]:

Цитирај:
Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу.На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".
Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…