Godina smrti Nemanjine

Pristupajući drugom i dužem delu naše rasprave — da, naime, vidimo da li se hronološke vesti Savine mogu primiti same sobom, kad su već potvrđene rukopisima, — mi najpre izdvajamo jednu grupicu tih vesti kod kojih je to primanje lako, i koje ni ranija kritika nije nimalo osporavala. To su ove vesti: — ’’dan Nemanjine abdikacije’’ (25. mart) — ’’dan polaska iz Studenice’’ (8. oktobar) — ’’vreme za koje je ležao Nemanja u grobu u Hilandaru’’ (8 godina), — ’’dan kad je njegovo telo položeno u grob u Studenici’’ (19. februar). Te vesti ne stoje ni u kakvoj opreci jedna prema drugoj, niti prema drugim Savinim, ni prema ostalim izvorima. Ovima treba dodati još tri, koje isto tako nisu ni s čim u opreci a potvrđene su uz to i drugim izvorima. To su: — ’’dan i godina dolaska na Sv. Goru’’ (2. novembar 1197), što je i ’’godina polaska iz Studenice’’ — zatim, ’’vreme koje je Nemanja proživeo u Hilandaru’’ (8 meseci), — najposle dan smrti (13. februar). Ove tri vesti iz ’’Simeuna’’ potvrđuje i Tipik hilandarski. Poslednja od njih potvrđena je u njemu dvaput (gl. 2 i 35), uz to je potvrđena i dodatkom uz Stefanovu biografiju Nemanje (Pamatky, Stefan str. 30), i najzad opštom crkvenom tradicijom koja uvek proslavlja smrt Nemanjinu na dan 13. februara. Ka ovim primljivim vestima možemo danas dodati i onu o ukupnim godinama života tj. o „dužini veka Nemanjina", koja je nekad bila jako diskutovana, a o kojoj danas ne može više biti diskusije. Šafarik je, naime, pogrešno stavio broj 87 umesto 86.

Ali pored ovih, ima jedna grupa vesti koje su stalno osporene u našoj nauci, i koje doista zbunjuju.

Jedna od njih, najpoznatija, jeste ‘godina smrti Nemanjine’. Sava kaže da je Nemanja umro 1200. godine, a naši istorici redovno zamenjuju tu godinu sa godinom 1199. Mi, naravno, primamo ovu Savinu godinu, iz ovih razloga.

Godina smrti kako ju je Sava dao, tj. 1200, nesumnjivo je tačna. Ostavite to što se ona nalazi i u dvama rukopisima ‘Simeuna’ (Šafarikov, Milojevićev) i u Izvodu (Bogišićev rkp.), i u dvama letopisima (Branković, Ćorović) — jer se u njima nalaze i mnoge ostale osporene vesti, — ali nju potvrđuje i ‘Tipik hilandarski’, — što je slučaj sa vrlo malo tih osporenih vesti, — i to je jedina vest Tipika kojoj se ne veruje. Nju potvrđuju i svi rukopisi Tipika, sem jednoga za koji je nesumnjivo dokazano da su te cifre u njemu hotimično izmenjene.

Najstariji rkp. ‘Tipika’ sadrži tu cifru (tri slova) jasno; svako je slovo potpuno odvojeno, svako napisano čitko i sigurnim potezom pera, i ni najmanje sumnje ne može biti da se koja druga slova umesto njih pročitaju ko god pogleda na fotografski snimak odnosne strane u poznatom izdanju patrijarha Dimitrija (spomenik 31) može se o tom potpuno uveriti. Godina smrti ima još jednu potvrdu koju nema nikoja druga, zapis na Šaf. rkp., koji smo ranije pominjali izrično kaže: „va leto reče 1200. prestavi se gospodin Simeon". Najposle, tri skoro pronađena hilandarska akta (v. raspravu Anastasijevića, Glas 92) u vezi s odnosnim mestima u Domentijana i Teodosija, potvrđuju tu vest takođe jasno i ako na posredan način.

Dragutin N. Anastasijević, (vizantolog, 1877-1950, op. domatrios) naime, publikovao je dve carske hrisovulje o Hilandaru iz 1198. i 1199. i molbu Protata caru koja im je prethodila, i iz njih, kao i iz naših ranih biografa, izveo ovaj lepi dokaz (v. njegovu raspravu) u korist 1200. a protiv 1199. godine. Prva hrisovulja, pisana jun — decembar 1198, daje Hilandar Nemanji i Savi; to znači da je Nemanja morao biti živ 1198. Druga, pisana jun — jul 1199, daje pored ostaloga i propali manastirić Zig; ona to daje Savi a ne Nemanji i Savi, ali da je Nemanja tada bio živ svedoče izrično Domentijan i Teodosije. Kad se Sava vratio iz Carigrada sa hrisovuljom o Zigu, oni izrično, i na više mesta (Dom:. Simeun 71, Sava 167; Teog.: 54) kažu da je on tada zatekao živa oca. Još Teodosije — dodajmo i mi sa svoje strane, — kao da je slutio da će se ljudi jednoga dana prepirati je li Nemanja tada bio u životu ili nije, daje ovaj razgovor Save i cara na sastanku kad je ta hrisovulja o Zigu imala da se napiše. „Je li još živ sveti starac, otac tvoj?" pita car, a Sava odgovara: „još je živ molitavnik carstva ti, otac moj".

Pošto je Nemanja živ u doba kad je Sava doneo ovu hrisovulju u Sv. Goru tj. posle juna —jula 1199; pošto je, dalje, Nemanja mogao umreti samo 13. februara, a taj je datum u 1199. tada već bio prošao, to je Nemanja mogao umreti samo tog istog dana 1200. Glavna tvrdnja naših istorika da je Nemanja umro samo 13. februara, pala je ovim dokazom Anastasijevića.

Prema svemu ovome, godina smrti kako ju je Sava dao, nesumnjivo je dokazana. Ja ne znam ni za jedan događaj XII veka da je potvrđen sa više izvora nego ovaj.

Ali na gornje dokaze nađena su tri protiv-dokaza, vrednost kojih se takođe mora pretresti da bi se gornjim dokazima utvrdila njihova snaga.

1) Prvi i najstariji protiv-dokaz sastoji se u tome što veliki župan Srbije Stefan Prvovenčani, u jednom pismu papi Inokentiju III, pisanom 1199. godine, pominje Nemanju kao pokojnog: bonae memoriae pater meus, kaže on tu za ovoga. Taj je dokaz smatran kao vrlo jak; po njemu naročito je i „oborena" godina 1200. i mesto nje uzeta 1199. Nemanja je, prema tome, umro 13. februara — dan, videli smo, nije osporen — 1199.

Valja, međutim, najpre primetiti da se nigde, ni u tekstu, ni na kraju, niti na početku pisma ne stavlja 1199. Niti ikoja druga godina. Pismo, dakle, nije datovao onaj koji ga je pisao; datum dolazi od papske kancelarije koja je pismo primila, a ova je to učinila zato što je pismo Stefanovo odgovor na papino pismo od 2. januara 1199. Da se razume ovo datovanje papske kancelarije — pošto ono ipak mnogo smeta Savinu datumu — mogu se uzeti dva objašnjenja.

Prvo je da izraz bonae memoriae ne mora uvek značiti pokojnika. Anastasijević, koji je to objašnjenje prvi dao, pozivao se na Dikanžov latinski glosar gde se odista tvrdi da se izraz može upotrebiti i za živa lica. Dikanž se za tu tvrdnju opet pozivao na jedno latinsko delce De formulis „bonae memoriae", „piae memoriae" et similibus ad personas viventes quandoque applicatis koje je 1733. napisao neki Ignjat Marija Komus (Comus). Ja sam to delce našao u Državnoj Biblioteci u Berlinu prošle godine, i video sam da se u njemu odista nalaze dokazi za tu tezu. Komus navodi ravno 24 primera iz raznih starih izvora u kojima se izrazi bonae memeriae, ili felicis memoriae ili bonae recordations, piae tnemoriae, beatae memoriae, venerandae memoriae, augustae memoriae primenjuju na živa lica. Devet slučajeva iz toga broja odnose se na izraz bonae memoriae.

Drugo objašnjenje — a za koje sam zahvalan g. V. Ćoroviću (Vladimir Ćorović)— u tome je što je papska kancelarija računala godinu drukčije nego mi. Sve do 1217. godine, po toj kancelariji, nova godina počinjala je 25. marta, i sve što se desilo do toga datuma u novoj godini računalo se u godinu prethodnu. Prema tome, pismo Stefanovo, neka je i pisano posle smrti Nemanjine (13. februara 1200), samo ako je pisano pre 25. marta 1200. godine, ipak se logično, prema tom običaju, moglo registrovati u 1199. godinu.

Bilo prvi, bilo drugi način objašnjavaju lepo datum koji je papska kancelarija dala Stefanovu pismu, tako da taj datum ništa ne smeta godini Nemanjine smrti kako ju je Sava dao. 2) Drugi protiv-dokaz noviji je. Hrisovulja od 1198, kojom se daje Hilandar, glasi i na Nemanju, i na Savu, zato što je Nemanja tada bio nesumnjivo živ, ali hrisovulja od juna—jula 1199. kojom se daje Zig, glasi samo na Savu. Prema tome, ona ne može, ni sama ni u vezi s drugim izvorima, biti dokaz da je Nemanja i tada bio u životu; naprotiv, ona baš znači da on tada nije bio među živima; inače, da je bio živ, ona bi glasila i na Savu i na Nemanju.

Na to mi odgovaramo:

-1. Ako hrisovulja ne glasi i na Nemanju, to ne mora značiti da je on tada umro, jer evo i Domentijan, i to na dva mesta, i u svom Savi i u svom Simeunu (str. 71, 167) izričito kaže, isto tako kao što kaže i hrisovulja, da hrisovulja o Zigu (iz 1199) glasi samo na Savu a ne i na Nemanju, a ipak kaže da je Nemanja bio živ u vreme kad je ona doneta. „I napisa njemu — tj. Savi — hrisovulju sa svim utvrđenjem carskim, koje je neoborivo i do današnjega dana", kaže on, i po poslednjim rečima vidi se da on za tu hrisovulju zna po čitanju sigurno. Ako bi, dakle, ‘argumentum e silentio' važio za hrisovulju, on bi imao da važi i za Domentijana, a to nije slučaj.

-2. Nije nimalo važno u našem slučaju čije ime nosi jedna zadužbina. Nemanja i Sava zajedno su gradili zadužbine, ali to ne znači, ako jedna on njih glasi samo na jednoga, da ne mora biti i drugoga. Opisujući u svom Savi (157) šta je sve Sava uradio po Sv. Gori čim je Nemanja tamo stigao, Domentijan kaže: „i previsoke palate sazda, jedne narekavši u ime oca svojega a druge u svoje ime". A Teodosije, koji te iste zadužbine pripisuje i jednom i drugom, kaže u svom Savi (str. 46): „palate dvokrovne i trokrovne u unutrašnjosti manastira sazidaše, ove u ime oca a ove u ime sina". Uvek je zajedničko što su otac i sin radili ma pod čijim imenom da je rađeno. „Jer sve očevo njegovo (Savino) beše, a njegovo očevo (Nemanjino) naricaše se; šta više, otac govoraše da ništa njego-vo nije, nego je sve sinovlje", kaže Teodosije (str. 53) jednom prilikom. —

-3. Najposle mi i razumemo zašto baš hrisovulja o Zigu (1199) glasi samo na Savu, dok je ona prva hrisovulja (1198) tj. ona o Hilandaru glasila i na Savu i Nemanju. Pošto je dobijen Hilandar — koji će otac i sin dobiti zajednički — a pre no što se dobije Zig — koji će pripasti samo sinu — desilo se, kako priča Domentijan (Sava, 164), da je vatopedsko brastvo izrikom izjavilo i napisalo: „Vatoped i Hilandar da budu jedan manastir, ’’a prepodobni kir Sava jedan otac obema" (ova je rečenica ponovljena i u Simeunu str. 60). Sava je, dakle, odsad otac Vatopedu i Hilandaru, kad bude dobijen Zig, koji će pripasti Hilandaru, Sava će i tom Zigu biti „otac" kao i Hilandaru i Vatopedu: eto zašto će hrisovulja o Zigu glasiti samo na Savu, Nemanja više nema udela u svojini. S tim se slaže i ono što Sava u Hilandarskom tipiku kaže bratstvu (gl. 39); ’’mnoju, smerenim ocem vašim".

Prema tome, što hrisovulja glasi na Savu, to nije nikakav dokaz da je Nemanja u njeno vreme već bio mrtav.

3. Treći protiv-dokaz takođe je noviji i sličan drugome. „Domentijan je - kaže se (J. Radonjić) — uopšte nepouzdan u hronologiji", i njegova je svedodžba skoro bez ikakve vrednosti. Prema tome, na Domentijana se uopšte ne treba pozivati pri argumentaciji, i dokazi koji se na njega oslanjaju — ceo dokaz Anastasijevića — padaju sami sobom. Ovaj je protiv-dokaz takve vrste da mi na njega ne možemo ovde konačno odgovoriti. Pitanje koje se njime kreće krupno je i načelno, i zahteva naročitu diskusiju; u jednoj raspravi o Savi ne može se i rasprava o Domentijanu obuhvatiti. Ja mogu samo reći da ja lično ne držim „da je Domentijan uopšte nepouzdan u hronologiji". On može imati svojih pogrešaka — on npr. namerno hoće katkad da stvar uveliča, predstavi u lepšoj boji, kolori-še izvesnom tendencijom; da je ko zna iz kakvih razloga iznese drukčije nego što je; itd. — ali su njegove pogreške možda najmanje u hronologiji. Ali neka i primimo mišljenje o nepouzdanosti njegove hronologije uopšte, to još ne znači mnogo za naš slučaj. Hronološki, on može da bude nepouzdan ‘uoište’, ali ne mora da bude uvek. Jedan pisac će kod izvesnih događaja da bude nepouzdan, a kod drugih ne. Nas se, dakle, ne tiče kakav je Domentijan uopšte, nego kakav je na onim mestima na koje se mi pozivamo kao na dokaze za godinu smrti Nemanje. Da li vredi njegovo pričanje o Zigu, o zidanju Hilandara?

Kako da ne vredi? Baš sad, sa grčkim aktima u ruci koji o tome govore, mi možemo da vidimo koliko je Domentijan tu, u tom pričanju, obavešten i pouzdan. Sve što on tu kaže, potvrđuju ti akti i slažu se s njim; valja samo porediti ta akta (Glas 92, str. 99 — 109) s onim što on priča (Sava, 161 — 163, 166 — 167; Simeun 58-59, 70-72).

Domentijan npr. priča

-1) kako je Sava išao u Carigrad i „prosio" Hilandar za Vatoped, car mu dao i napisao hrisovulju („opravdanija") o tom, i Sava, zajedno s Nemanjom, odneo tu hrisovulju Vatopeđanima, te tako njih dvojica „manastir Hilandar priložiše Vatopedu". To se pak isto nalazi i u pomenutim aktima. Molba Protata i hrisovulja od 1198. takođe znaju za tu i takvu hrisovulju kojom se Hilandar daje kao državina Vatopedu.

-2) Po Domentijanu, Sava kad hoće da zida Hilandar, hoće zato da bi imao manastir za svoje sunarodnike, da mu to bude „pribežište otačastva" njegova; on to kaže i igumanu vatopedskom i posle caru. Obe hrisovulje takođe smatraju da je Hilandar „za primanje ljudi od srpskog naroda".

-3) Po Domentijanu, iguman vatopedski ne daje dozvolu za Hilandar, a prota daje; po molbi Protata tako isto jasno se vidi kako je Vatoped protiv a Protat za tu dozvolu.

-4) Da i Domentijan i hrisovulja od 1199. kažu kako je Sava dobio Zig, i kako dar glasi na njega, videli smo već ranije.

-5) Kad je Sava prvi put išao u Carigrad i dobio Hilandar kao državinu Vatopeda, Domentijan priča da je Hilandar tada bio pusto mesto, a kad je išao drugi put i dobio Zig, Hilandar je bio sazidan, što je i inače prirodno. Treba odista pogledati sa koliko izričnosti svetogorski akti to isto kažu. Molba Protata i hrisovulja od 1198, koje su obe iz vremena pošto je Hilandar dobijen kao državina vatopedska, samo govore o opustošenim manastirićima na hilandarskom zemljištu i novom manastiru „što ‘će biti’ podignut". Međutim, hrisovulja od 1199. kojom se dobija Zig, pretpostavlja da je Hilandar bio sagrađen, ona mu daje i pravo na lađu, koje se daje samo manastiru koji je sagrađen, jer što će lađa pustome manastiru?

-6) Sava je lično dolazio caru radi ovih zadužbina, kaže Domentijan; „prečasni monah i gospodin Sava... došao je i k carstvu mi", kaže i car u hrisovulji od 1199.

-7) Sava je, kako priča Domentijan, tražio i dobio da se Hilandar „carski manastir nareče"; hrisovulje mu ne daju, doduše, to ime, ali kad mu daju punu autonomiju, one mu u stvari opravdavaju i to ime, jer kakav ako ne carski može da bude jedan manastir koji nije ni pod čijom vlašću a carski je poklon?

Ima i jedna razlika između Domentijanova kazivanja i onog što grčki akti kažu. Hrisovulja od 1198. je ona koja daje Hilandaru punu nezavisnost od Vatopeda, kojem je ranije Hilandar pripadao; tu nezavisnost, dakle, dao je car, pošto je i hrisovulja njegova. Po Domentijanu pak, učešće carevo pri davanju te autonomije ne postoji tako reći; Sava i Nemanja dobili su ovu autonomiju od prote i sabora svetogorskog. Čak kad s carem govori, Sava, po prikazivanju Domentijanovu, ne pominje da mu je car, hrisovuljom, darovao autonomiju, nego mu je, kaže, nju darovao „sabor svetih otaca". Po ovoj razlici — a ona je jedina — izgledalo bi da se Domentijanovo kazivanje na ovom mestu potpuno kosi s onim što nam kazuju hrisovulje. U stvari ono se ne kosi. Sava i Nemanja jesu dobili nezavisnost Hilandara od prote baš; to i akti kažu isto kao i Domentijan. Što su je dobili u isto doba i od cara, Domentijan to samo ne pominje, ali ne poriče. On nigde ne kaže da ta nezavisnost nije od cara potvrđena — mislim: tom prilikom, jer docnije, u vremenu hrisovulje o Zigu 1199, i on kaže da jeste —; on to samo prećutkuje, iz razloga koji su nam nepoznati. On, dakle, ne protivreči aktima ni tu gde od njih odstupa.

Prema tome, na mestima koja nas interesuju, Domentijan je tačan i pouzdan. Neka bi inače i bio nepouzdan, ‘ovde’ je tačan, i mi nemamo za naš slučaj da se pozivamo na opštu nepouzdanost njegovu. Dodajmo da se, ne samo Domentijan, nego i Teodosije slaže s grčkim aktima. Sve sličnosti koje smo maločas naveli (sedam tačaka), ima i Teodosije; one su katkad (v. t. 7) kod njega još preciznije. Ako je, dakle, Domentijan nepouzdan, mi se evo poziva-mo na Teodosija. A da je Teodosije o ovim stvarima bio tačno obavešten vidi se i po njegovu pričanju (str. 52) o tome kako je car dao Savi „žezal" i zašto ga je dao — to Domentijan nema — a to pričanje potvrđuje i Tipik hilandarski (v. gl. 13).

Jasno je iz svega ovoga da tri pomenuta protiv-dokaza nemaju dovoljnu snagu da obore godinu smrti kako ju je Sava dao a koja je potvrđena tolikim pouzdanim rukopisima.

(Originalni tekst Pavle Popović, prilagođen za srpsku vikipediju, domatrios)

Izvor: Wikipedia