NEZGODNA ISTINA
Karla del Ponte optužuje Zapad

Ričard Holbruk glavni je jatak Radovana Karadžića i za to postoje i dokazi, kao da proizlazi iz intervjua „Pari maču” glavne tužiteljke Haškog tribunala, koja je, zapravo, indirektno optužila Zapad „da je dozvolio napad na Srebrenicu znajući šta će se tamo dogoditi”. Po svemu sudeći, suočena sa sve većom finansijskom neizvesnošću u kojoj bi se Haški tribunal uskoro mogao naći, Karla del Ponte ne želi više da ćuti. Hoće li konačno i progovoriti o svemu onome što zna, videćemo na osnovu toga hoće li mandat Tribunala biti produžen i kakav će mu biti budžet. No, ako je Vašington mislio da će Karla del Ponte biti „poslušan igrač”, onda je to bila greška. Ili su u SAD zaboravili da je ona svojevremeno, kao javni tužilac Švajcarske, optužila i Arijela Šarona na vrhuncu njegove moći i slave.

Da Amerika nema potpunu kontrolu Haškog tribunala pokušao je da me uveri, u Vašingtonu u septembru 2002. godine politički savetnik ministra odbrane SAD za Balkan Natan Bein. Ilustrovao mi je to tvrdnjom da je Haški tribunal aktivirao optužnicu protiv Slobodana Miloševića u vreme napada NATO na Jugoslaviju u proleće 1999.

„Uradili su to bez našeg znanja, nisu nas uopšte o tome obavestili i to je moglo da ispadne vrlo gadno za NATO, jer Milošević je tada mogao da reaguje, kad je već optužen, još odlučnije u smislu nastavka rata, ali on je ipak popustio”, govorio mi je gospodin Bein, a ja sam valjda trebao da poverujem u sve to...

No, bez obzira na sve Karla del Ponte očito ima dosta kompromitujućeg materijala za mnoge. Da je Radovan Karadžić sklopio „dil” sa Ričardom Holbrukom da se povuče iz politike i javnosti, a da zauzvrat neće biti isporučen u Hag, o tome je svojevremeno govorila i nekadašnja predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić. Njoj lično, dok je bila predsednica RS, državni sekretar SAD Medlin Olbrajt ponudila je da se za Karadžića u kanjonu reke Pive izgradi sanatorij gde bi on obavljao svoju psihijatrijsku delatnost, ali bez pojavljivanja u javnosti. Tajni susreti Holbruka i Karadžića verovatno su rezultirali i posebnim dogovorom.

Već negde krajem 1994. i početkom 1995. diplomatsko-obaveštajne igre Zapada ali i Jeljcinove Rusije oko BiH dostižu kulminaciju. Svi se trude da budu prisutni i da im ništa ne promakne, ali svi postaju integralni deo sukoba umesto nepristrasni posrednici. Svi se trude da sebi prigrabe sve zasluge za mir koji se očekivao, a da odgovornost za eventualni neuspeh pripišu drugima. Posrednika oko svega toga bilo je tih dana u BiH mnogo. Jedan od njih bio je i bivši američki predsednik Džimi Karter. On je stari poznanik porodice Karadžić, dolazio je dva puta na Pale u završnim danima rata u BiH i pre Dejtona da bi bosanskim Srbima preneo stavove američke administracije. Karadžića je oslovljavao sa „Vaša ekselencijo, predsedniče”, Karadžić njega, naravno, sa „predsedniče”. Dva su predsednika tada pili viski sve do zore i dogovarali opcije u BiH. Karter je ponudio Karadžiću istočne delove BiH sa Tuzlom, u zamenu da se Srbi povuku iz zapadnih delova BiH, iz Jajca, Grahova, Glamoča, Drvara...

Supruga Karadžića, gospođa Ljiljana Zelen-Karadžić lično je tada za Kartera isplela beli, zimski, džemper od vune ovaca sa slobodnih srpskih planina i svečano mu ga poklonila. Karter je bio toliko ganut srpskom plemenitošću da je zasuzio. Usput su mu Srbi, da mu verovatno zaustave suze, galantno isplatili milion dolara. Prema dosta pouzdanim izvorima u kešu. Za posredovanje.

Samo što je on otišao sa Pala, gradovi u zapadnom delu BiH, gde su Srbi nekada bili brojni, ili najbrojniji, jednostavno su ispražnjeni. Prvo su u bežaniju krenuli lokalni organi vlasti predvođeni strankom SDS, zatim narod i na kraju i vojska Republike Srpske. Kada je zatim rukovodstvo sa Pala zatražilo od Kartera da ispuni drugi deo dogovora, ono oko Tuzle, bivši američki predsednik se nije ni javio. Kažu da je bio na skijanju u Aspenu. Verovatno sa belim džemperom.

O planovima razmene teritorije na zapadu BiH za teritoriju na istoku BiH, o toj ponudi Kartera Srbima na Palama pričao mi je još 1996. godine nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general Momčilo Perišić. I pokazivao mi karte kako je to trebalo da izgleda. No, ako je Karter već delimično izigrao Karadžića oko karata i razmene teritorije kada je Tuzla u pitanju, Holbruk ga očito nije prevario oko garancija za slobodu. Što znači da američki političari, pa makar i bivši, ipak, drže reč.

Ispada da je Srebrenica svesno, od strane Zapada, prepuštena vojsci Republike Srpske. Jer, kada su Holanđani – koji su se u Srebrenici i okolini našli opkoljeni trupama generala Mladića – dva puta zatražili vazdušnu podršku NATO avijacije, oba puta su bili odbijeni.

Zna se ko u NATO isključivo može da odobri, ili odbije vazdušnu podršku.

Naravno, zna to i Karla del Ponte. Sada je samo „Pari maču” to javno i potvrdila. Slučajno baš „Pari maču”? Pa vlada u Parizu ni pod kakvim okolnostima ne dozvoljava svojim vojnicima i oficirima da svedoče pre Haškim tribunalom. Francuski general Filip Morijon dva puta je ulazio u Srebrenicu. Šta li on sve zna?

Miroslav Lazanski 04.11.2006 Politika

Ričard Holbruk glavni je jatak Radovana Karadžića i za to postoje i dokazi,

Нова слика рата у БиХ

Сарајевски Истраживачко-документациони центар први је уздрмао слику карактера рата, а суђење генералу Расиму Делићу је озбиљно довело у питање поделу улога на лоше – Србе, и добре момке – Бошњаке

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 18. септембра – Представа о карактеру и узроцима рата у Босни и Херцеговини постепено се – мада поприлично споро – мења. Подела на добре (Бошњаке) и лоше момке (Србе и, делимично, Хрвате) све више добија тонове који нарушавају овај стереотип, успостављен почетком деведесетих година прошлог века. Оваквом развоју догађаја много је допринео почетак суђења команданту Главног штаба Врховне команде Армије Републике БиХ генералу Расиму Делићу.

На овакав развој догађаја утицао је и јуче приказани филм „Џихад у Босни“, о којем је писао и наш лист. На њему су, поред осталог, забележени и злочини муџахедина – одсецање секиром главе заробљеном српском борцу и фудбалска утакмица у којој „свети ратници“ – уместо лопте – шутирају одрубљену главу. Филм обилује и порукама о исламу као јединој правој вери и рату против неверника, све док Алахова вера не победи.

Сарајевски Истраживачко-документациони центар, чији је директор Мирсад Токача, први је озбиљно пољуљао поделу улога на жртве и злочинце. Токача и његови сарадници су, наиме, утврдили да је током рата у БиХ укупно страдало 97.207 лица – 64.036 Бошњака, 24.905 Срба, 7.788 Хрвата и 478 осталих. Дакле, укупан број мртвих је троструко мањи од броја, како су тврдили бошњачки званичници и светски медији, мртвих Бошњака. Осим тога, важно је и следеће: Бошњаци су гинули и у једноипогодишњем рату са Хрватима и током, две године вођених, борби са присталицама Фикрета Абдића у Цазинској крајини.

Промени слике о карактеру рата у БиХ допринео је и бивши муџахедин Али Ахмед Али Хамад, који не крије да је био припадник Ал Каиде и да је по наређењу њеног шефа Осаме бин Ладена дошао у БиХ. Сведочећи против Делића, он је рекао: „Ал Каида се током рата у БиХ није толико занимала за муслимане, колико за освајање базе одакле би, по узору на Америку, могла да оперише по Европи.“ Он је, осим тога, казао да су муџахедини у свим борбама садејствовали са Армијом БиХ и да је она, да је хтела, могла да „спречи нас шаку муџахедина“ да не чине злочине.

Делић и његови адвокати нашли су се у врло непријатној ситуацији и после објављивања видео-снимка његовог опроштаја од муџахедина, углавном – по његовој наредби од 13. августа 1993. године – сврстаних у јединицу „Ел муџахедин“. На снимку, чија аутентичност још није потврђена, Делић упућује следећу поруку: „Дошли сте, као и у низу других земаља, да на Алаховом путу пружите помоћ муслиманима БиХ... Због тога је ваша помоћ и помоћ исламског света за овај народ који се налази на граници ислама и хришћанства и даље неопходна и биће неопходна док ислам не победи на овом свету.“ Питање је да ли у ту „победу“ спадају и терористички напади на Америку и Шпанију, у којима су учествовали и муџахедини који су се борили у БиХ?

„Огледало на којем се годинама гледала искривљена слика карактера рата у БиХ полако почиње да пуца. Велике западне силе су, изгледа, почеле да схватају да бошњачка политичка елита није ни наивна ни безопасна онолико колико се представља. Зато очекујем да ће на површину испливавати све више доказа о томе да је рат у БиХ имао све елементе етничког и верског сукоба, а не пуке српске агресије на ову земљу. Злочине су чиниле све стране и сви ти појединци треба да одговарају за своја недела“, рекао је за наш лист професор др Мирослав Микеш, потпредседавајући Већа народа Републике Српске.

Да би се слика о карактеру рата у БиХ до краја исправила, додао је он, неопходно је да Тужилаштво и Суд БиХ што брже реше неколико случајева, међу којима су и они које им је уступио Хашки трибунал. „То се првенствено односи на Сијековац, у којем су 26. марта 1992. године регуларне јединице Хрватске војске и хрватско-бошњачке снаге, под командом Нијаза Чаушевића, убиле 20 Срба. Овај злочин се догодио 11 дана пре него што је 6. априла БиХ међународно призната. Такође, главног тужиоца Маринка Јурчевића треба питати докле је дошла истрага о нападу Хрватске војске на Купрес, у којем је 3. априла страдало више од 60 Срба, као и истрага о покољу које су трупе Републике Хрватске направиле у Мркоњић Граду пред крај рата“, каже др Мирослав Микеш.
Такође, неопходно је утврдити и одговорност за упад Хрватске војске у Равно код Требиња 1. октобра 1991. године у којем је погинуло 14 резервиста ЈНА, као и за напад њених јединица на Козарску Дубицу, Костајницу и Нови Град пре 12 година. У овој операцији, названој „Дрина 95”, после тродневних борби хрватске трупе, предвођене гардијском бригадом „Громови“ и специјалном јединицом „Црне мамбе“, доживеле су тежак пораз, али су – пре повлачења на леву обалу Уне – убиле 104 цивила и борца Војске Републике Српске.
Боро Марић
[објављено: 19.09.2007.]

Ratko Mladic 

Радованов јатак Ричард
Бивша председница РС Биљана Плавшић сведочи да је Мадлен Олбрајт својевремено понудила да се у кањону Пиве изгради санаторијум где би Радован Караџић обављао психијатријску лекарску праксу

Радован Караџић и Ричард Холбрук



„Ричард Холбрук главни је јатак Радована Караџића, и за то постоје и докази”, рекла је још пре више од годину дана у интервјуу „Пари мачу” главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте оптуживши истовремено Запад „да је дозволио напад на Сребреницу знајући шта ће се тамо догодити”. Затим је то покушала да демантује рекавши да новинарка није добро пренела њену изјаву. После је новинарка колегама пустила траку интервјуа да се види да је све добро пренела. А сада, Флоренс Артман, некадашњи портпарол госпође Дел Понте, у својој књизи тврди да Запад заправо никада није искрено ни хтео да ухапси Радована Караџића и Ратка Младића и да је главни архитекта те стратегије био Ричард Холбрук.

Понуда Мадлен Олбрајт

Наравно, господин Холбрук све те оптужбе и шпекулације са индигнацијом одбацује, иако многи инсистирају на томе да између Караџића и Холбрука о томе постоји и писмени споразум. Претпоставка је да госпођа Дел Понте о томе зна много више него што је у овом часу спремна јавно да каже, јер је њен мандат продужен до краја ове године. Претпоставка је и да ће госпођа Дел Понте о свему томе све и рећи тек када оде у пензију. Но, очигледно, она има доста компромитујућег материјала за многе.

Да је Радован Караџић склопио споразум са Ричардом Холбруком да се повуче из политике и јавности, а да заузврат неће бити испоручен у Хаг, о томе ми је својевремено говорила и некадашња председница Републике Српске госпођа Биљана Плавшић. Њој лично, док је била председница РС, државни секретар САД Мадлен Олбрајт понудила је да се за Караџића, у кањону реке Пиве, изгради санаторијум где би он обављао своју психијатријску лекарску праксу, али без појављивања у јавности. Ту понуду Америке Биљана Плавшић је лично пренела Радовану Караџићу, на шта се он само насмејао.

У то време је Вашингтону било стало да се Караџић мирно повуче са чела Републике Српске, али и из политичког живота уопште. Караџић је око тога отезао, имао је и јаку подршку унутар његове странке СДС, па је врло могуће да су Американци заиграли обавештајно-дипломатску игру убеђивања и обећавања. У том контексту треба се присетити и боравка бившег америчког председника Џимија Картера на Палама и његових тадашњих разговора са Караџићем. Око Картера стално су била двојица Срба, Борко Ђорђевић из САД и Србин са Озрена са надимком „Америка”. Да ли су учесници тих разговора осим питања Бихаћа и размене територија дотакли и проблема евентуалних оптужница у Хагу, тешко је прецизно установити. Тек и Ричард Холбрук је био у то време чест гост на Палама.

„Трговина” са ајатоласима

Америка има дугу традицију „неконвенционалних” дипломатских операција. Разговара, преговара и склапа споразуме и са црним ђаволом ако је то у том часу корисно. Јер, ако нешто и карактерише америчку спољну политику то је, пре свега, прагматичност. Али у свему томе Вашингтон настоји да не остави било какве, а посебно не писане трагове. Иако је то некада и немогуће.

Зар није тако и покојни Јасер Арафат стигао у Кејмп Дејвид као званични „државни непријатељ САД број један”, а напустио га после седам дана као миротворац који је касније добио и Нобелову награду за мир. Случај Слободана Милошевића као миротворца на Балкану 1995. године и касније оптуженог у Хагу. Америчка тајна дипломатска операција са ајатоласима у Техерану да би се ослободили таоци у америчкој амбасади. Пуковник Оливер Норт из Беле куће „трговао” је са ајатоласима Хомеинија, при чему је Америка испоручила Ирану резервне делове за авионе Ф-14...

Значи, сасвим је могуће да је Ричард Холбрук понудио Радовану Караџићу споразум о повлачењу из јавног живота у замену за америчку гаранцију око „ненадлежности хашког суда за Караџића”. Дилема је само да ли тако нешто постоји и на папиру. Јер Холбрук би вероватно врло тешко, иако и није сасвим немогуће, пристао да стави свој потпис под такав докуменат.

Опет, не може се претпоставити да би и Караџић био тако наиван да поверује у америчке гаранције само на основу усменог обећања. Па макар то било и обећање и Картера и Холбрука. Пре би се могло радити о варијанти неког „незваничног папира”, који у случају објављивања не би могао да штети кредибилитету САД. Што се тиче Холбрука, он је већ одавно бивши функционер Вашингтона и о свом кредибилитету ће морати сам да се побрине.

Канцеларија на Палама

Наравно, докле год се окружење Радована Караџића, па и он сам, држи евентуалног договора и „спорни папир” са потписницима споразума не доспева у јавност, може се сматрати да се Караџић „придржава договореног”. Да би се то стање продужило можда „његова екипа” повремено у јавност припусти и неку измењену копију „споразума”, тек да се они тамо присете да оригинал постоји, да је на сигурном, и да ако други то забораве може бити и објављен.

Колико би сам тај папир штетио угледу Вашингтона, мањи је проблем од евентуалног сведочења Радована Караџића о позадини улоге САД, Француске, Велике Британије и Немачке у рату у БиХ. А Караџић у Хагу са гомилом докумената и доказа о свему оном што се догађало, то би могло озбиљно да штети многима на Западу. И бившим и садашњим. 

НАТО је годинама у БиХ држао велики број војника, патроле Ифора и Сфора контролисале су и сада могу да контролишу целокупни саобраћај на том простору, могу да обављају претресе и терена и кућа, по селима, градовима и брдима. Војници НАТО-а у БиХ овлашћени су да „приведу осумњичене за ратне злочине уколико на њих наиђу у вршењу своје редовне мисије”, што значи да неко и није био превише заинтересован да се они и траже, чим је то тако дефинисано. Страх од могућих губитака у редовима НАТО-а? Не би се баш рекло, јер у неким случајевима насилног привођења осумњичених за ратне злочине очекивао се жесток отпор, па ипак се ишло у ту акцију.

Госпођу Дел Понте вероватно интересује како је то господин Караџић и после објављивања оптужнице из Хага месецима редовно долазио у своју канцеларију на Палама, у кругу фабрике „Коран”? Пролазећи успут поред бројних патрола војника НАТО-а који као да нису знали ко се вози у аутомобилу са затамњеним стаклима? Можда им је и махнуо из аутомобила? Па су после цех платили сироти православни попови на Палама, које су војници НАТО-а немилосрдно претукли тражећи Караџића у црквеном дому.
Мирослав Лазански

--------------------------------------------------------------------------

Документација у Хагу до 1. октобра

Преседник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расим Љајић и главни тужилац тог суда Карла дел Понте констатовали су јуче у разговору у Београду да што пре треба да се испуне обавезе које се односе на изручења преосталих хашких оптуженика. У саопштењу Љајићевог кабинета наведено је да се највише разговарало о питању сарадње у области достављања документације која, по захтевима Тужилаштва трибунала, достављају надлежни органи Републике Србије.

Током разговора су решена поједина практична питања из те области и договорено је да ће преостала предметна документација по актуелним захтевима бити достављена Тужилаштву трибунала закључно са 1. октобром 2007. године.

На састанку су покренута и друга питања везана за остваривање пуне сарадње са хашким судом, наведено је у саопштењу.
Танјуг

-----------------------------------

Сарадња са Хагом интерес Србије

Председник Владе Србије Војислав Коштуница рекао је јуче, у разговору са главним тужиоцем Хашког трибунала Карлом дел Понте, да је у интересу Србије да се у најкраћем року оконча сарадња са Хашким трибуналом.

Коштуница је рекао да постоји јасна политичка воља и решеност да у потпуности буде завршена сарадња са трибуналом, саопштила је канцеларија Владе Србије за сарадњу са медијима.

Карла дел Понте је на састанку истакла да је веома важно да се сви оптужени нађу пред трибуналом у што краћем року.

На састанку су учествовали и председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расим Љајић, тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић и секретар Савета за националну безбедност Миодраг Ракић.
Фонет


[објављено: 21.09.2007.]