Михаил Леонтјев Рускa телевизијa-Хапшење Ратка Младића политичко
Ипак, здраво!
Власти Србије спремне да испоруче у Хаг генерала Ратка Младића, последњег са списка Хашког трибунала кога сматрају ратним злочинцем, српског националног хероја, у шта је убеђена већина Срба. Председник Србије Борис Тадић је саопштавајући на енглеском језику о хапшењу Младића, на специјално сазваној прес конференцији, приметио да су сада сви услови за ступање Србије у Европску унију испуњени. Тадић је специјално скренуо пажњу да се хапшење догодило на дан посете Србији високог комесара ЕУ за спољне послове, Кетрин Ештон.
Младић је тешко болестан и практично неспособан, полупарализован, после два мождана удара, понуђен за «десерт» госпођи Ештон. Значи ли то да су сви проблеми Србије и њеног тзв. «европског избора» решени? Колико је уопште продуктивна прагматична капитулација праћена јавним националним понижењем?
Они који добро познају историју балканске кризе, почев од 90-их година, свесни су да су Србима испостављани само услови и да при томе Србе апсолутно никада нису стимулисали. Сада ће испоставити нове услове. Сасвим недавно је амбасадор САД у Приштини изјавио да је сада потребно испунити следећи услов: признати независност Косова, а затим, дубоко сам уверена, биће испостављени и други услови. То је независност северне српске покрајине Војводине, затим, уз давање одређених права, даље цепање јужних делова Србије.
Србију ће и даље разбијати. Разбијаће је до стања провизоријума. Да се она – не дај Боже! – не би усправила. Да се не би обрачунала са «хуманим интервенционистима» за сва добра које су јој учинили.
Хашки трибунал су основали 1993. године организатори НАТО агресије на Југославију да би правно оправдали своју «хуманитарну операцију». Узгред, на основу америчких процена, однос жртава у таквим операцијам износи 1:4, тј. на једног уништеног наоружаног противника снагама НАТО, у просеку долазе још и четири цивила.
Не знам да ли се тај однос поштује у Либији, међутим то је права званична рачуница Пентагона. На част нашим западним «хуманистима», може се рећи да су се у бившој Југославији, за разлику од Либије, трудили да не «распаљују стране». Они су увек и отворено «распаљивали» само једну страну – Србе. И некако се сасвим природно десило да је прича о «европском избору» Србије, управо прича о испуњењу услова тог избора, то је прича о издаји и издајницима.
Бивши југословенски лидер Слободан Милошевић ухапшен је у априлу 2001. године на иницијативу првог прозападног премијера Србије Зорана Ђинђића, и упркос кршењу српских закона, тајно предат у Хаг. Милошевић је умро у затвору у марту 2006. године. Ђинђић је убијен у Београду у марту 2003. године. Радован Караџић, бивши председник босанских Срба, у фебруару месецу 1996. године напушта свој положај, после постизања договора са Американцима који су му гарантовали безбедност. Ухапшен је и испоручен у Хаг у јулу 2008. године. Шеф српских радикала, најпопуларнији политичар у Србији, Војислав Шешељ, добровољно се предао трибуналу у фебруару 2003. године. Током 8 година заточеништва, Шешељу, који у то време није био на државним и никада на војним дужностима, ништа нису могли конкретно да докажу. Томислав Николић, који је после Шешељевог хапшења био на челу српских радикала, разбија партију и посланичку групу, тада највећу у парламенту, и придружује се владајућој коалицији.
Бити издајник у Србији није много пријатно, него је чак и опасно, како нас томе учи историја, тако да треба одати признање политичарима који преузимају на себе одговорност за такве одлуке.
"Ponekad mi se čini da je najupadljivija odlika liberalizma, koja ga odvaja kako od konzervativizma tako i od socijalizma, stanovište da moralna uverenja u vezi sa ponašanjem koje se neposredno ne upliće u zaštićeno polje drugih osoba ne opravdavaju prinudu."
Tema: 
