Beograd -- Srbi su se digli na ustanak da ne bi plaćali porez Vizantiji ali su ga, istovremeno, uzimali od starosedelaca koje su pokorili.

Kada je formirana srpska država, porez su morali da plaćaju i Srbi, a najveće izvore prihoda pored glavnog, carskog poreza, obezbeđivale su naplate po osnovu kazni, za koje je vladar sa sigurnošću računao da će mu u toku iduće godine nadmašiti većinu ostalih prihoda.

Kada su početkom sedmog veka Srbi sa drugim Slovenima došli na Balkan, "ovaj narod sa svojim donesenim grubim i surovim idejama imao je da, na razvalinama stare rimsko-vizantijske civilizacije, podigne novu narodnu zgradu i pojavi se u svom novom životu sa novim oblicima i slovenskom civilizacijom. Tu je zatekao i ostatke od starog rimskog i vizantijskog finansijskog uređenja, koje su mu docnije poslužile kao osnova za njegovo novo finansijsko uređenje“, piše Mita Petrović, član Kraljevske srpske poreske uprave u svojoj knjizi "Finansije i ustanove obnovljene Srbije“, objavljenoj u Beogradu 1897. godine.

Vizantija je odmah Srbima pokušala da nametne poreze i državne takse, ali iako su živeli podeljeni na manja i veća plemena, "Srbi su se odmah po tom pitanju ujedinili i složnim ustankom to odbili“, ističe Petrović. Ali taj princip je zatajio u odnosu prema pokorenim starosedeocima, od kojih su zahtevali da njihovim plemenskim poglavarima uredno plaćaju porez, u vidu dela prihoda sa zemlje, čiju su visinu poglavari određivali „prema prilikama i potrebama“ i koji je naplaćivan kroz poljoprivredne proizvode i stoku.

Sa fomiranjem mlade srpske države, postalo je neminovno da i Srbi plaćaju porez . U početku je uveden porez na imanje, koji je vremenom postajao sve diferenciraniji, „dok se pod Nemanjićima nije došlo dotle da je svako imanje i svaki stanovnik bez razlike, morao plaćati porez da bi država dobila sigurna sredstva, mogla se razvijati i postići svoje državne zadatke“. To je značilo da su porez morala da plaćaju sva tri staleža u tadašnjoj državi: vlastela, zemljoradnici i zanatlijsko-trgovački stalež, s tim što su slobodni podanici za namirivanje duga državi odvajali deo prihoda sa imanja, a neslobodni to činili kroz kuluk ili takozvanu „rabotu“. No, napominje Petrović, "ovaj državni teret na brzo je prešao i na slobodne stanovnike, koji su ga morali podnositi“.
Boli glava od tapije

U vreme cara Dušana Nemanjića poreski sistem je preuređen pa se državni budžet punio iz neposrednih i posrednih poreza, i iz rudnih prihoda. Neposredni porezi su se delili na porez u novcu koji je tada prvi put uveden, na žitni porez koji se odnosio na deo prihoda sa obrađivane zemlje, dok je treća vrsta u ovoj kategoriji bio već pomenuti porez u narodnoj snazi, odnosno kuluk. Ovaj poslednji je pored rada podrazumevao i obezbeđivanje hrane i prenoćišta za državnu administraciju, vojsku i crkvenu hijerarhiju. Sistem koji se starao da se porez prikupi i dostavi na vreme, sastojao se od carske finansijske uprave, oblasne finansijske uprave i finansijskih organa. Carska finansijska uprava predstavljala je čvorište celokupnog finansijskog sistema, na čijem vrhu se nalazio sam vladar koji je preko svog glavnog sekretara upravljao carskim finansijama.

Posredni porezi sastojali su se od prihoda od carina i prevoza, potom od prihoda po osnovu raznih taksi i od prihoda naplaćivanih putem kazni i globa. Prihodi od carina i prevoza javljaju se sa razvojem trgovine, a „sve carinske takse naplaćivane su na predmete koji su se uvozili sa strane ili izvozili preko granice i po svome značaju delile se na: narodno-ekonomnu ili zaštitnu, koja je imala da zaštiti zemaljsku proizvodnju; i na finansisku tj. poresku carinu, koja je opterećivala čistu dobit. Prihode je naplaćivao naročiti državni carinik, koji se nalazio na trgovima i na naročitim prolaznim mestima, kuda je trgovina prolazila i do kojih je dopirala. Ovi su carinici, u izvesnim prilikama, imali isljednu i sudsku vlast u svojim rukama, i raspravljali trgovinske i pazarne sporove“.

Takse su se naplaćivale kao nadoknada za usluge državnih organa, a iznos se određivao u odnosu na predmet koji je trebao da se obradi i veličinu posla. Pored taksi koje su punile „carsku blagajnicu“, postojale su i takse za namirivanje budžeta državnih organa. Tako se za prenos imanja na novog sopstvenika plaćala taksa od 30 dinara, za prenos imanja na selo 45 dinara, a kada se imanje prenosilo na celu oblast, od svakog sela uzimalo se po 45 dinara. Za ustupljeni vinograd plaćala se ista suma, dok se za prenos konja plaćalo 15, a govečeta 4 dinara. U slučaju kada bi car „kakvo zemljište ustupio selu, onda je za izdatu tapiju carski sekretar dobijao čak 450 dinara, a ako je zemljište ustupljeno celoj oblasti, onda bi od svakog sela iz te oblasti dobijao po 450 dinara! Pisar koji bi ove tapije prepisivao dobijao je 90 dinara“.
Glavno industrijsko preduzeće

Novčane kazne i globe koje su se sprovodile po važećem Dušanovom zakoniku bile su za to doba veoma visoke. Ukoliko bi vlastelin ubio slobodnog stanovnika morao bi da plati 15.000 dinara, a u obrnutoj situaciji, kazna je iznosila 4.500 dinara. Za provale u kuće se plaćala kazna od 1.000 dinara, a isti iznos je važio i ukoliko neki vlastelin psuje i huli na veru, dok je za takav prekršaj slobodni stanovnik plaćao 180 dinara. Ako bi neki vlastelin ili carinik „bez razloga zaustavio trgovca u daljoj trgovini“ kazna je iznosila 4.500 dinara, a ako bi neko od njih „poharao putnika, kazna je iznosila 7.500 dinara. Ko od ove dvojice samovlasno uhapsi trgovca, plaćao je takođe 7.500 dinara“. Još gore je prolazio zakleti porotnik ako na sudu slaže kako bi spasao krivca, koji je za to plaćao 15.000 dinara. „Ovaj kazneni prihod, posle carskog poreza, bio je i najveći izvor prihoda za carsku blagajnicu. O njemu se vodilo vrlo brižljivog računa, na koji je car i njegova blagajnica sa sigurnošću računala da će u toku iduće godine nadmašiti sve carske prihode, sem poreza“, opisuje Mita Petrović.

Kada su u pitanju rudni prihodi, oni su ustanovljeni zbog činjenice da je „glavno industrijsko preduzeće u Srbiji bilo rudarstvo, koje se prvi put javlja u 13. veku, pod vladom kralja Vladislava. On je doveo Sase rudare, koje su Tatari rasterali iz Ugarske, sa kojima je počeo kopati rude i prvi u Srbiji praviti novce. Nije dugo vremena prošlo, a za Sasima su došli rudari Dubrovčani i Kotorani. Od to doba rudarstvo se brzo počelo širiti, te je za nepunih 40 godina obuhvatilo više planinskih mesta sa otvorenim bogatim rudnicima, iz kojih se vadilo zlato i srebro i gde su se naselile rudarske kolonije“.

Prva rudarska mesta u Srbiji bila su Brvenik, Brekovo, Rudnik, Rogozno, Trepča i Gračanica, a nakon toga su se otvorili Kopaonik i Novo Brdo. Ovaj poslednji je ujedno bio i najznačajniji u doba cara Dušana, kada je obezbeđivao godišnji prihod od oko pet miliona dinara. Rudnici u Srbiji brzo su postali središte finansijskih izvora, „a rudari su imali naročita prava i povlastice, i sasvim zasebno propisane zakone i uredbe“.

Izvor: Časopis Biznis i finansije


B92

---

edit - ja sam stavila ovde ali ako nadlezni misle da treba da ide u Srpski forum neka presele

---

Ja bih pre ovo u istoriju

Ok - nisam se setila da moze i tamo 

Seli ondak