I hrana, i lek, i ukras

Rod gladiola je velik i obuhvata preko 250 divljih vrsta. Sve one su prirodno rasprostranjene isključivo u Evropi, Africi i Aziji, dok u Americi i Australiji još nisu pronađene divlje vrste gladiola.

Divlje gladiole bile su poznate još u starom veku. Njihov značaj u to vreme povezivao se sa sasvim drugim osobinama gladiola. Tada su se gomolji gladiole jeli ispečeni s brašnom, a lukovice su se koristile i za lečenje.

U srednjem veku gomolje gladiola nosili su robovi i bezemljaši kao amajliju koja ih je štitila od povreda i činila ih nepobedivima. O proizvodnji gladiola može se govoriti tek od početka 19. veka, kada je engleski baštovan Kolvil uspeo da višestrukim ukrštanjem proizvede ranocvetajuće hibride koji se i danas s uspehom gaje. Krajem 19. i početkom 20. veka naročito su bile tražene sorte s cvetom reckavog oboda.

Gladiola je dobila ime po svojim dugim i šiljastim listovima, jer reč gladius znači mač. Omiljena je kod skoro svih ljubitelja cveća zbog svojih lepih cvetova u svim bojama i nijansama, osim crne. Vrtna gladiola raste i do 1,5 metara visine, a nove niže vrste visoke su između 50 i 80 cm. Gladiola je omiljena i zbog toga što njeno cvetanje traje, zavisno od vremenskih uslova i vrste, 10-14 dana. Pupoljci se otvaraju odozdo prema gore, a može imati i do 26 pojedinačnih cvetova.

Kako gladiolina lukovica nije otporna na hladnoću, sadi se u zemlju tek kada prođe velika zima. Mora se paziti da se lukovice ne posade previše plitko kako biljka ne bi bila nestabilna na vetru kada naraste u visinu. Razmak između njih treba da bude oko 20 cm. Biljka će procvetati otprilike osam nedelja posle sadnje.

Kada se pojavi cvetna stabljika između listova, biljku treba dobro nađubriti da bi imala snagu za cvetanje.

Ne tako davno u Holandiji je proizvedena nova grupa, takozvana Butterfly Gladiola, koja se odlikuje obilnim cvetanjem i sitnim, dobro oformljenim cvetovima velike trajnosti.

Izvor: Krstarica