Aleksandar Veliki - Rađanje osvajača

Kada se govori o osvajačima, malo ljudi ne pomisli prvo na Aleksandra Velikog, vladara, ratnika i pustolova koji je tokom svoje vladavine, od 336. do 323. godine pre Hrista, osvojio skoro ceo tada poznati svet. Toj slavi, koju neki smatraju nezasluženom, nisu doprinela samo velika dela, već mit koji je rano počeo da se stvara oko njegovog imena, a koji je jačao što je više ljudi pročitalo čuveni "Roman o Aleksandru".

Rođenje

Aleksandar III rođen je 356. godine u makedonskoj prestonici Peli kao sin makedonskog kralja Filipa II i njegove prve žene, epirske princeze Olimpije.

Već sam Aleksandrov dolazak na svet bio je u znaku pobeda. Istog dana kada je rođen, Filipu je stigla poruka od vernog vojskovođe Parmeniona da je pobedio nemirna ilirska plemena i da je njegov konj pobedio na olimpijskim trkama. Sve to je za kralja značilo da ima previše razloga za slavlje i samo se može zamisliti kakvo je ono bilo i koliko je trajalo.

Obrazovanje

Budući osvajač imao je svega 14 godina kada je u Makedoniju, na poziv Filipov, došao Aristotel. Ovaj čuveni atinski filozof tada još uvek nije bio toliko čuven, bio je samo jedan istaknuti Platonov učenik koji je sopstvenu školu stvorio tek kada se vratio u Atinu.

Kao tutor mladog makedonskog naslednika, Aristotel nije Aleksandru pružio neko praktično obrazovanje vezano za vlast. U malom mestu Miezi, u unutrašnjosti Makedonije, on je učenika i njegove drugove vaspitavao u helenskom duhu. Bavili su se gimnastikom, jahanjem, lovom, ali i čitanjem poezije, učenjem geometrije, astronomije, retorike i naukom uopšte.

Sklonosti

U ovom dobu Aleksandar je posebno zavoleo Homerove epove od kojih se nikada nije odvajao. Posebno se divio Herkulu i Ahilu, mitskim herojima koje je smatrao svojim precima. Vladajuća dinastija Makedonije tvrdila je da potiče od Herkula, a epirski vladari, porodica njegove majke, povlačili su svoje poreklo od Ahila.

Aristotel nije dugo bio tutor ponosnog kraljevića, samo tri godine, pa mnogi naučnici ne misle da je ostavio na njega uticaj kakav mu se obično pridaje. Ipak, filozof je ostao na dvoru sve do dolaska svog učenika na tron.

Dokazivanje

Iako se često priča o neslaganjima između samoljubivog makedonskog kralja i njegovog isto toliko samoljubivog sina, teško da ih je zaista bilo. Barem ne u velikoj meri. U vreme rata koji je Filip vodio protiv Vizanta upravu nad zemljom nije ostavio nekom od svojih iskusnih vojskovođa već upravo Aleksandru, tada šesnaestogodišnjaku. I ovaj je opravdao poverenje.

Željan slave, on je rešio da učini nešto o čemu će se pričati. Krenuo je u pohod protiv Meda u Trakiji, a na osvojenoj teritoriji osnovao je grad kome je dao svoje ime - Aleksandropolj.

Posle ovog pohoda njegovo učešće u državnim poslovima postaje važnije, pa tokom Heronejske bitke on komanduje levim krilom makedonske vojske. I to je iskoristio kako bi pokazao svoju sposobnost: uleteo je u beotsku falangu i razbio tebansku svetu četu u velikoj meri doprinevši pobedi.

Sukob

Odnosi između oca i sina, ipak, pokvarili su se u jednom trenutku. Kada se Filip oženio mladom Kleopatrom, kćerkom svog dvoranina Atala, kraljev tast je nazdravio "pravom" nasledniku prestola koji će se tek roditi. Aleksandar nije mogao ovo da istrpi i napustio je Pelu i pribežište našao kod Ilira. Filip je, ipak, previše žalio za svojim sinom koji mu je bio i desna ruka, pa ga je pozvao na pomirenje.

Kada je Filip ubijen, situacija se promenila. U Makedoniji nije postojao običaj da najstariji sin zameni oca i odjednom su postojali i neki drugi mogući naslednici. Aleksandar je sad, još jednom morao da pokaže svoju sposobnost.
A. Ivanović

Izvor: Glas Javnosti

Početak vladavine

Makedonija je u doba Filipa II, od slabe i razjedinjene države, postala jako kraljevstvo koje je imalo uticaj na čitavu Heladu. Ipak, nije postojao neki uobičajen red nasleđivanja, pa se 336. godine pre Hrista, posle ubistva Filipa, nije se znalo ko će sesti na kraljevski tron.

Naslednici

Prema tradiciji, novog vladara birala je narodna skupština i to iz dinastije Argeada. Ovoga puta postojala su tri pretendenta na presto i tri jake struje unutar same Makedonije. Jedna struja koju je predvodila kneževska kuća Linkesta bila je za to da na presto dođe Aminta, sin Filipovog brata i prethodnika Perdike, koji je kao dečak već proglašen kraljem, ali mu je presto uzurpirao upravo Filip.

Drugu struju predvodio je moćni Atal, koji je želeo da presto nasledi tek rođeni sin njegove ćerke Kleopatre i preminulog kralja. Treća struja podržavala je Aleksandra koji je već bio uključen u vlast kao očeva desna ruka i koji je dokazao da je izuzetno sposoban.

Odluka

Filipovi najbliži saradnici i vojskovođe Antipatar i Parmenion bili su svesni Aleksandrovih sposobnosti i toga koliko je njegova uloga bitna za razvoj Makedonije. Zato ni u jednom trenutku nisu oklevali, niti su sumnjali da on može da nastavi delo svog oca. Svu svoju moć upotrebili su da izbace iz igre ostale pretendente.

Aminta i dva linkestidska kneza koja su mu pružala podršku uklonjeni su odmah, a da bi se rešio Atala Aleksandar je morao da sačeka da se ovaj vrati iz Male Azije. Kada se to dogodilo, njegov poverljiv čovek naredio je oficirima u Atalovim jedinicama da ubiju Atala što su oni i učinili.

Početak

Aleksandar nije imao priliku da odmara i uživa u kraljevskom životu. Protivljenje makedonskoj vladavini bilo je jako u čitavoj Heladi i nestanak "omraženog Varvarina" dao im je nadu da se mogu osloboditi.

Demosten, atinski besednik i veliki Filipov protivnik, prvi je digao glas protiv Aleksandra. Nazvao ga je "dečakom koji se igra vladara" i pozvao je sve Grke da se ujedine i poraze ga.

Ali "dečak" je reagovao munjevito. Umirio je Tesaliju i Srednju Grčku i već time pokazao da se ne igra. Delfijska amfiktionija, Atina i mnogi drugi polisi priznali su ga za hegemona, a na sastanku u Korintu povereno mu je vođstvo u ratu protiv Persije. Time je u potpunosti nasledio Filipa.

Prvi ratovi

Osim Grka, i mnoga balkanska plemena su se osetila sigurnim i dovoljno moćnim da se otresu makedonske vlasti. Tribali su se prvi pobunili i Aleksandar je rešio da reaguje što brže može. Krenuo je na sever i umirio neka tračka plemena, razbio vojsku Geta i sporazumeo se sa Tribalima, a onda je krenuo na Ilire. Zahvaljujući svojim saveznicima, pokorio je i njih. Ali, nije se ni tu zadržao dugo. Stigla mu je vest o ustanku u Heladi i morao je da juri na jug.

Ustanak

Aleksandar je sa svojom vojskom za samo 13 dana stigao iz Ilirije u Srednju Grčku spreman da se sukobi sa Tebancima koji su i ovoga puta poveli ustanak. Kada je stigao do zidina Tebe njenim stanovnicima ponudio je da mu predaju vođe pobune. Nisu pristali i Aleksandrova vojska je napala i porazila ih. Odmazda je bila strašna - svi Tebanci prodati su u roblje, a grad im je sravnjen sa zemljom. Pošteđeni su jedino hramovi i kuća pesnika Pindara.

Sa Atinom koja je takođe učestvovala u ustanku Aleksandar je postupio potpuno drugačije. Bio je milostiv i dopustio je da čak i vođe pobune ostanu nekažnjeni.
Makedonski kralj i hegemon Helade vratio se u Pelu počevši pripreme za veliki pohod na Persiju.



Izvor: Glas Javnosti \ A. I. 

Aleksandar veliki je izgleda mi bio i kao covek dobar- nekom prilikom njegovu celu vojsku mucila zedj i odnekud dotrci vojnik i kaze mu da je nasao vodu i daje mu svoj slem pun vode da pije. A Aleksandar ga pita da li ima vode za sve na sta vojnik odgovara da nema i Aca mu kaze onda nema za nikoga i prospe vodu.

Sudbinski pohod

Aleksandar IV 336. godine pre Hrista preuzeo je makedonski tron i borbama protiv Helena, ali i varvarskih plemena, učvrstio svoju vlast. Tada je rešio da ostvari san Grka i napadne Persiju. Taj pohod započeo je njegov otac Filip II, ali je ubijen pre nego što se rat zahuktao.

Početak

Uzalud su Aleksandrovi najbliži savetnici Parmenion i Antipatar ubeđivali svog vladara da je bolje da prvo obezbedi sebi naslednika pa da krene u pohod. On je želeo slavu i nije mogao da čeka. Zemlje Persijanaca bile su velike i bogate zlatom, a lake za osvajanje. Država je bila prilično razjedinjena i njena vojska nije mogla da se meri sa makedonskom falangom.

U proleće 334. godine Aleksandar je, sa svojim trupama, krenuo preko Helesponta spreman da se "osveti varvarima" i svetu pokaže svoju moć. Pratilo ga je ukupno 40.000 vojnika, što je bila relativno mala vojska, a uz njega je bio i Parmenion, čovek za koga je Filip rekao da je jedini vojskovođa koga je upoznao. Antipatar je dobio drugi zadatak. On nije krenuo u Aziju već je postavljen za "stratega Evrope", Aleksandrovog namesnika.

Mala Azija

Makedonska armija je Helespont prešla kod Sesta i Aleksandar je tada, približavajući se drugoj obali, sa lađe poslao strelu. To je bio znak da će pokoriti kontinent na koji dolazi.

Do prvog velikog sukoba i bitke koja je odlučila sudbinu Male Azije došlo je kraj reke Granik, na Propontidi. Persijska vojska bila je ulogorena na desnoj obali reke i posmatrala je Makedonce kako joj dolaze u susret. Iako se dan bližio kraju, Aleksandar nije naredio svojim trupama da se zaustave već da napadnu. Udar je bio silovit i persijska vojska nije mogla da ga izdrži. Stradalo je nekoliko hiljada njih i samo stotinak Makedonaca.

Bitka kod Isa

Posle ove bitke, Mala Azija je bila Aleksandrova. Većina gradova mu se odmah predala, jedini problem bili su Milet i Halikarnas. Ipak, posle kraće opsade, i ovi gradovi su pali.

Aleksandar je u Maloj Aziji ostao tokom zime i već na proleće 333. nastavio je svoj pohod. Krenuo je ka Siriji i kada je saznao da se Darije nalazi u blizini bio je spreman za još jednu veliku bitku. Vojske su se susrele kod reke Ise i makedonska armija krenula je u napad. Persijska vojska koja je bila brojnija nije iskoristila svoju prednost niti je to, u nespretno odabranoj uskoj ravnici Isa, mogla da učini. I Aleksandar je bio svestan toga.

Na njegovu naredbu vojnici su jurnuli tek kada su se približili neprijateljima na domet strela. I već njihov trk preko reke pokolebao je Persijance. Ipak, borba je bila žestoka i čak je i Aleksandar ranjen u bedro. Ali kada je car Darije okrenuo svoja borna kola i počeo da beži, sve je bilo izgubljeno.

Situacija za persijskog vladara bila je loša i on je čak pokušao da pregovara sa Aleksandrom. Kukao je kako nije izazvao Makedonce i kako on ne želi rat već prijateljstvo. Osvajač je bio nepokolebljiv. Ipak, nije odmah nastavio ka Suzi i Persepolju već je napao gradove na sirijskoj obali i kada je osvojio do tada neosvojivi Tir krenuo je na Egipat.

Egipat

U zemlji faraona skoro da mu se niko i nije suprotstavio. Egipćani su ga dočekali kao svog oslobodioca i novog faraona. I on je ovu ulogu prihvatio. Civilnu vlast prepustio je samim Egipćanima, jedino su vojnu preuzeli njegovi oficiri.

Po osvajanju Egipta Aleksandar se uputio ka Amonovom svetilištu. I poseta ovom hramu obavijena misterijom poslužila je kao povod za mnoge neverovatne priče koje su mističnim velom prekrile lik mladog vladara.

Bitka kod Gaugamele

Skretanje makedonske vojske iskoristio je Darije da prikupi nove trupe i spremi se za odlučan sukob. I taj sukob se dogodio 1. oktobra 331. kod mesta Gaugamele.

U užasnom naletu makedonska vojska u mnogo naprednijem bojnom redu razbila je protivnike koji nisu mogli da se snađu. A poslednji car Ahemenida ponovo je napustio bojno polje pokušavajući da se spase. Ovo je bilo presudno. Persijsko carstvo je palo i Aleksandar je postao "kralj Azije".



Izvor: Glas Javnosti \ A. Ivanović

Osvajač i kralj Azije

Bitkom kod Gaugamele 331. godine pre Hrista sudbina Persijskog carstva i dinastije Ahemenida bila je zapečaćena. Aleksandar se proglasio "kraljem Azije", ali nije mirovao. Krenuo je na Vavilon i u najvećem gradu tadašnjeg sveta dočekan je kao oslobodilac. Obnovio je hramove koje je još Kserks srušio i ponovo je uspostavio kult boga Marduka, vekovima zabranjen.

A onda je krenuo na Suzu, koja se predala bez borbe, Pasargade, staru prestonicu, i Persepolj. U ovom poslednjem spaljeni su velelepni dvorci. To je i bio prvobitni cilj pohoda - osveta Persijancima za sva zla koja su naneli Heladi.

Naslednik

Posle uspostavljanja svoje vlasti u većem delu Azije, Aleksandar je želeo da uhvati poslednjeg persijskog cara Darija III Kodomana i da potpuno ozakoni svoju poziciju. Jurio je svrgnutog vladara sve dok nije, u blizini Hekantopila, pronašao njegov leš. Cara je ubio njegov satrap Bes i to je bio konačni kraj imperije koju je stvorio Kir Veliki, a koju su jačali njegovi potomci.

Makedonski kralj i hegemon Helade Aleksandar IV pronašao je Darijevo telo, ali nije se poneo kao nerazumni osvajač, već ga je sahranio sa svim počastima. I to u carskoj grobnici u Pasargadi. Bio je to dokaz da se Aleksandar menja. Njegov osvetnički pohod bio je završen. On je sad bio naslednik nekad najmoćnije dinastije na svetu. Zato je uradio još nešto što je iznenadilo njegove zemljake - gonio je Darijeve ubice da bi ih kaznio.

Zavera

Veliki osvajač koji je u Aziji imao status poluboga došao je u sukob sa mnogim svojim vojskovođama. Oni nisu smatrali da je osvajanje Persije samo zasluga Aleksandra. Koliko je on bio zaslužan za to, toliko su bili zaslužni i oni. On je bio vođa njihove vojske, ne jedini ratnik u njoj. Smetalo im je to što se Aleksandar menja i nije im se sviđalo što je sve više bio persijski car, a sve manje makedonski kralj. Čak je zahtevao i da podanici pred njim padaju ničice, što je za svakog slobodnog Helena bila uvreda.

Tada je organizovana i prva velika zavera protiv njega. Ipak, o njoj se malo zna. Tek toliko da je Filota, sin zaslužnog vojskovođe Parmeniona, osuđen na smrt zbog učestvovanja u njoj. Aleksandar naređuje još jedno ubistvo. Njegovi ljudi ubijaju Parmeniona, čoveka koji ga je doveo na vlast i koji je imao glavnu ulogu u svim osvajanjima.

Spitamen

Aleksandar i njegove vojvode imale su težak zadatak da posle pada Persije svoju vlast utvrde u svim delovima velikog carstva. Uglavnom niko nije mogao ozbiljnije da se suprotstavi makedonskoj vojsci. Osim sogdijskog satrapa Spitamena. Tokom dve godine on je uspevao da pobegne Aleksandrovim trupama i da im, uz podršku plemena Masageta, nanosi jedan poraz za drugim. Čak je izbio i veliki ustanak u Sogdijani i Aleksandrove trupe morale su ponovo da osvajaju ovu veliku satrapiju.

Koliko god je umeća pokazao Spitamen, upravo su mu plemena Masageta sa kojima je bio u savezu i stala na put. Nezadovoljni stalnim ratom ubili su Spitamena i njegovu glavu poslali Aleksandru koji se na ovaj način rešio najopasnijeg protivnika koga je ikada imao. Sogdijana je bila pripojena Aleksandrovoj državi.

Ubistvo

U doba rata protiv Spitamena došlo je do novog sukoba Aleksandra i njegovih prijatelja. Na jednoj od uobičajenih gozbi u Marakandi 328. godine pevale su se šaljive pesme na račun oficira koje je sogdijski satrap pobeđivao. Tada je Klit, dobar prijatelj makedonskog kralja i čovek koji mu je u bici na Graniku spasio život počeo da se podsmeva Aleksandru zbog toga što se okružuje persijskim robovima. Pijan i besan ovaj nije imao meru i uzeo je koplje od jednog stražara i svog spasioca ubio. Kažu da je posle toga žalio, da tri dana i tri noći nije hteo ni da jede ni da pije. Ali ono što se desilo nije moguće promeniti. Jaz između Makedonaca i "osvajača sveta" bio je sve veći.



Izvor: Glas Javnosti \ A. Ivanović

Kraj velikog osvajača

Smrću jedinog pravog neprijatelja Spitamena i brakom s princezom Roksanom, Aleksandar je učvrstio vlast u centralnoazijskim satrapijama. Tek tada je mogao da krene u dalja osvajanja za kojima je žudeo.

Za svoj novi pohod Aleksandar je opremio veliku vojsku, dvostruko veću od one s kojom je pošao iz Makedonije, i na Indiju je krenuo krajem leta 327. godine. U nekim delovima ove nepoznate zemlje naišao je na prijateljski raspoložene vladare. Ali imao je i susrete s velikim brojem ratobornih plemena. Najopasniji protivnik bio je Por, radža Pendžaba.

Bitka kod Hidaspa

Do bitke između Pora i Aleksandra došlo je kod Hidaspa 326. godine pre Hrista. Por se nalazio na desnoj obali reke sa celom vojskom i nekoliko dana se Aleksandar trudio da neopaženo pređe reku. Koristio je razna ratna lukavstva i kada je to uspeo, nije bilo mogućnosti da Indijci pobede. Makedonska vojska je napravila pometnju među Porovim trupama i sve je bilo rešeno. Ipak, indijski vladar se nije predao. Hrabro se borio do samog kraja. I, kada je odluka o pobedniku pala, Aleksandar ga je primio kao sebi ravnog i ostavio mu je kraljevstvo. Naravno, on je sada bio vazal velikog osvajača.

Pobuna

Aleksandar je nastavio svoje kretanje ka istoku, ali Hifastis je bio najistočnija tačka do koje je stigao. Ne zato što nije želeo da krene dalje. Veliki osvajač, kralj Makedonije, hegemon Helade i kralj Azije uvek je sanjao nove pobede. Ipak, vojska je bila previše iscrpljena i nije mogla niti želela da nastavi ovaj pohod. Tri dana su vojnici pregovarali sa svojim vladarom o povratku koji on nije želeo. On im je obećavao mnoga blaga koja će osvojiti. Ipak, oni su bili odlučni, nisu želeli dalje. Aleksandar je bio besan, ali nije mogao ništa da uradi. Naredio je povratak.

Povratak

Na Hidaspu je sagrađena velika flota koja je trebalo da proveri da li postoji put iz Indije do Persijskog zaliva i ona je poverena admiralu Nearhu. Ostatak vojske podeljen je na dva dela. Jednim delom komandovao je sam Aleksandar, a drugim je zapovedao Krater. On je imao naredbu da vojsku vrati u Vavilon, a Aleksandar je rešio da prati flotu kako bi svojim mornarima pružio potrebnu podršku prilikom prolaska kroz nepoznate krajeve. I put je bio težak. Ratovalo se sa raznim plemenima, a prilikom borbi protiv Maljana on je čak i ranjen u prsa.

Put od delte Inda do Vavilona bio je najteži na koji je Aleksandar poveo svoju vojsku. Tokom prolaska kroz pustinju stradalo je više vojnika nego tokom osvajanja Azije. Ipak, i ovog puta makedonska vojska je uspela. U proleće 324. u Suzi su se sastala sva tri dela Aleksandrove armije.

Smrt

Tokom Aleksandrovog odsustva u carstvu koje je samo faktički bilo jedna država došlo je do velikih nemira. Mnogi satrapi su se pobunili i on je morao ponovo da ih pobeđuje. Šestoricu njih je ubio, a dvojicu smenio.

Posle smrti najprisnijeg druga Hefastiona u poznu jesen 324. godine Aleksandar je bio skrhan. Naredio je opštu žalost u carstvu i spremao je najskuplju sahranu ikada. Kako bi smirio bol za izgubljenim drugom, Aleksandar je krenuo u pohod protiv Kosejaca, plemena u oblasti Medije i Suzijane, a.onda je planirao nova osvajanja.

Ipak, na taj pohod nikada nije krenuo. Groznica, verovatno posledica malarije od koje je ranije bolovao, tresla ga je danima i noćima pred polazak. Sedmog dana vojnici su tražili da ga vide i pustili su ih da prođu pored njegovog ležaja. On se pozdravio sa svima i narednog dana, 13. juna 323. godine je umro. U svojoj 33. godini života i 13. godini vladavine. Aleksandar je za sobom ostavio carstvo koje nije imalo budućnosti. Naslednika nije bilo, a upravnici različitih oblasti i zapovednici jedva su čekali smrt velikog osvajača kako bi se pobunili. Makedonski kralj je brzo proširio državu koju je nasledio, ali se posle njegove smrti ona još brže raspala.



Izvor: Glas Javnosti \ A. Ivanović
   

Postoji jedna knjiga nekog francuskog pisca (zaboravio sam mu ime) o Aleksandru vekikom,gde on govori da mu je ime  Aleksandar Karanovic Veliki[b][/b],a prosle godine kada sam bio u Turskoj-Kusadasi na moru prilikom obilaska istorijskih gradjevina (rusevina) iz perioda Aleksandra Velikog to isto mi je potvrdio turisticki vodic koji je inace Turcin!!!