Србија је данас земља без јавних расправа по било ком од кључних националних питања српског народа у овом тренутку. Тако је било могуће без јавне расправе донети многе законе у нашој Скупштини, а посебно један од најтоталитарнијих у савременој Европи – нови Закон о личној карти. Нема јавних расправа на тако важне теме као што су улазак у НАТО или Европску унију, или, рецимо, модалитети државне реакције након евентуалног проглашења и једностраних признања независности Косова и Метохије. Како онда очекивати покретање „мање важних тема“, попут комунистичких злочина над српским народом, отварања тајних досијеа или беле куге у српском народу.
     Зато је данас један од приоритета подсећање српског друштва на важност јавних расправа. У држави са тоталитарним наслеђем, где је јавност рада била у обрнутој пропорцији са јавним пословима, и где се након тог искуства јавни дискурс претворио у страначки брлог и телевизијски шоу, потребно је много урадити да би се обновила култура дијалога и јавних расправа, која најбоље симболише степен друштвеног здравља.
     У чему је пресудни значај јавних расправа? На првом месту у томе што покрећу теме које су најчешће под ембаргом дневно-политичких, идеолошких и других интереса. Јавна расправа мобилише пажњу успаване јавности на оне сегменте теме који нису довољно осветљени или су намерно прећутани. Поред традиционалних српских рововских подела на две стране (Србије), јавна расправа уводи преко потребну трећу, четврту и остале стране односно углове посматрања дотичног проблема, што умногоме побољшава укупан увид у ствари. Коначно, али никако и на последњем месту, јавна расправа остварује преко потребни личносни контакт између „зараћених страна“, смирује друштвене тензије и продубљује односе међу идејама и њиховим носиоцима. Подразумева се, под једним условом: да се води на академском нивоу, што је још једна неопходна друштвена вежба и процес, са чијим успешним завршетком добијамо још једну позитивну здравствену одредницу за српску друштвену сцену.
 Hедопустиво да су сви водећи национални медији затворени за јавне расправе по кључним националним питањима наше садашњице. Такође, све водеће националне институције, попут Српске академије наука и уметности и разних струковних удружења углавном – ћуте. Цензура и још више – аутоцензура су узеле маха, као у „најбољим“ тоталитарним временима. Пролазе само страначке, дневно-политичке вести и „дозвољени“ (читај контролисани) медијски интелектуалци.
Зе почетак би било добро да се покрену неке од најпречих јавних расправа. Оне прве су свакако:
     1. (Не)улазак Србије у НАТО и алтернативе
     2. (Не)улазак Србије у Европску Унију и алтернативе
     3. Измене Закона о новој личној карти и доношење Закона о заштити приватности.
     Свима онима који мисле да ове три теме могу проћи у Србији без јавне расправе можемо поручити да су се преварили. Ново искуство Југославије, нови Централни комитет, даља дезинтеграција српског народа и укидање приватности, људских права и слобода нису нам потребни. Најмање што би требали да тражимо јесте референдум по свим овим питањима, јер је то најбољи начин да наше многобројне врсте демократа покажу свој пуни демократски капацитет. Ако као грађани и народ не истрајемо у овој борби, апсолутно заслужујемо оно што ће нас задесити, нарочито кад због наше немари и равнодушности од њих буде зависило. 



[Edit by vlado85: Zabranjeno pisanje ALL CAPS pravilnikom Politickog ~ Geopolitickog foruma. Koristite bold ako zelite nesto naglasiti!]

Izvrsno si identifikovao teme. Ovaj forum upravo pleni tim što vodimo javne rasprave pa tako onih o NATO i EU već imamo. Mada uvek je dobrodošla utemeljena debata pa tako recimo zaštita privatnosti ili mutavost institucija bi mogle da budu zanimljive.