Dragi moji,

Kao sto sam i obecao, evo clanka o novosadskoj raciji! Svoj uzas, otkrovenje, bol i tugu nad svim tim mozete da izrazite slobodno ovde.

GENOCIDNA NOVOSADSKA RACIJA

Aleksandar Veljić
23. januar 2004, Zrenjanin

 

Mnogi moji sunarodnici nemaju predstavu šta je to “novosadska racija”. U mom gradu nijedna ulica ne govori o stravičnom zločinu nad čovečnošću u kome su surovo pobijeni naši građani! U Zrenjaninu postoji ulica brigadira Ristića, obala Sonje Marinković, Saveznička i njoj slične ulice, ali nigde ulice koja bi nas sećala na genocid nad našim narodom!

Ni u sprskoj prestonici ne postoji ulica koja bi nas bar u prolazu podsetila na žrtve novosadske racije, Jevreje, Srbe, Mađare i ostale Novosađane koji su našli smrt u ledenim talasima Dunava. U našem glavnom gradu postoje ulice mnogih svetskih velikana, od Vašingtona i Ruzvelta do Šekspira i Golsvortija, zatim ulice posvećene raznim gradovima i jezerima: zagrebačka, ohridska, prespanska, dubrovačka, pa čak i ulice sa najbizarnijim imenima kao što je recimo “ledinačka”. Ali, u prestonici svih građana Srbije ne postoji ulica a kamoli spomenik masakru nad našim narodom u Novom Sadu.

Ni sam ne bih znao za taj stravičan zločin da pre pet godina, kada sam prvi put video Novi Sad, slučajno nisam ugledao čudno ime jedne ulice - «kej žrtava racije». Nisam znao kome je namenjena ta ulica i zašto. U školi o tome nismo učili, a niko mi do tada nije nikada o tome pričao. Koliko nas danas ne zna šta je novosadska racija? Počeo sam da malo istražujem i sve što sam saznao o razmerama, hladnokrvrnosti i mržnji ispoljenoj u tom zločinu ostaviće trajan utisak na moj život i osećanja prema mojim sugrađanima. Dunav je progutao preko 1300 naših Novosađana, a većina Srbije danas živi u neznanju o tom događaju. Samo spomenik «Porodica» na obali Dunava svedoči o tom genocidu.

Sramnu raciju smislio je fašistički mađarski sistem Mikloša Hortija. Hitler je tražio da Horti pokaže veću lojalnost njegovom režimu i ispolji više antisemitizma pošto je uporno odbijao da šalje mađarske vojnike na Istočni front. Da bi izrazio svoju privrženost Hitleru, Horti je odabrao «nižu rasu» ljudi, srpske Jevreje, Srbe i druge Novosađane koji se nisu dopadali okupatorskom režimu. Pod izgovorom da su se razbijeni delovi Šajkaškog partizanskog odreda sklonili u Novi Sad i da im stanovništvo pruža utočište, u Budimpešti je 12. januara 1942. godine smišljen monstruozan plan «čišćenja terena». Ta akcija, koja je počela i pre 21. januara u drugim mestima, dostigla je vrhunac u periodu od 21. do 23. januara u Novom Sadu.

U zoru 21. januara Novi Sad je osvanuo oblepljen plakatima sa obaveštenjem o početku racije. Ukupno 240 istražnih patrola koje su u sedam izjutra započele izvršenje zločina pretresanjem, legitimisanjem i odvođenjem naših ljudi na Štrand gde su ubijani. U toku drugog dana Novosađani su ubijani čak i na ulici i u svojim dvorištima. Trećeg dana, kada se temperatura spustila na minus 30 stepeni, krvnici su bacali Novosađane pod zaleđeni Dunav!

U krvavoj novosadskoj raciji pobijeno je na taj zverski način preko 1300 Novosađana. Imena nekih od njih možda nikada nećemo saznati, ali znamo da su skoro svi novosadski Jevreji, njih 870, nestali zauvek iz našeg Novog Sada. Istu sudbinu je podelilo i 430 novosadskih Srba i drugi Novosađani koji su okupatoru bili «sumnjivi». Tako je, recimo, u ledenu grobnicu bačena i jedna stara Nemica čija je jedina krivica što je u kući sakrila Jevrejina. Umrla je zato što je volela svoje sugrađane koliko i svoj život. U toj ljudskoj drami ostao je zabeležen i slučaj Novosađanke Pavlas. Ona je  stajala u redu za smrt nekoliko desetina metara iza svog muža, pa je zamolila dželate da je pomere napred da bi i u smrti bila kraj svog supruga. Izašli su joj u susret, a nekoliko minuta nakon što je bračni par Pavlas bačen u Dunav racija je završena. Da je ostala u redu gde se zadesila, gospođa Pavlas bi možda preživela. Te žene kao simbol ljubavi opominju danas ono što bi moja zemlja trebala da oseti prema svojoj deci kojoj čak ni jednu ulicu u sprskim gradovima nije podarila!

Dok je te 1942. godine na vest o raciji ceo svet ostao užasnut nad hladnokrvnim zločinom, mnogi od nas danas ne znamo razmere tog genocida nad našim narodom. Zverstva okupatora podstakla su čak i jednog tadašnjega narodnog poslanika u Budimpešti, čoveka po imenu Endre Bajči-Žilinski da zatraži od Hortija da se ta ljaga što pre spere sa Mađarske. Pitam se kada će naše vlasti osetiti kolika ljaga leži na nama zbog činjenice da pored svih velikana sveta po kojima smo nazvali naše ulice nismo osetili odgovornost prema žrtvama novosadske racije! Da li je potrebna peticija da bi bar jedna ulica u našem glavnom gradu i drugim gradovima dobije ime po mojim sunarodnicima kojima je život nasilno okončan na tako strašan način?

U novembru prošle godine sam se zatekao u Novom Sadu. Sa Petrovaradinske tvrđave sam se prvi put zaputio do spomenika ljudima kojima sam posvetio jednu pesmu zato što me je dotakla njihova gorka sudbina. Sve što sam do tada pročitao o novosadskoj raciji želeo sam da barem malo doživim i oživim o ljudima koje nisam nikada sreo, ali ih se setim svakog januara. Ispod mosta koji vodi do spomenika sporo se kovitlao mutan Dunav, dok sam ja zamišljao šta bih osetio u trenutku da moje lice iznenada poleti ka reci pre nego sto u nju potonem. Kakva li su bila lica mojih sunarodnika i naše dece koja su bacana pod led 1942?

Dok sam u mraku zbog lošeg osvetljenja oko spomenika nazirao imena nastradalih Novosađana, stresao sam se od užasa na pomisao da su u ledenoj grobnici ostale cele porodice koje su danas sahranjene u sećanju mnogih njihovih sunarodnika. Pomislio sam tada da li će se za dva meseca cela Srbija setiti svojih građana kojih više nema, istrebljenih porodica čiji potomci neće hodati ulicama Novog Sada?! Trgni se, zemljo moja! Seti se žrtava genocidne novosadske racije, zločina koji nismo dostojno obeležili.

Dosla je jedna pozitivna sugestija, tako da verujem da uskoro mozete ocekivati knjigu o raciji.

Letak koji se pojavio u Madjarskoj ovih dana:

Sagiti Hungarorum liberanos Domine

Устаљени против мађарски испади који се поново појављују на окупираним Јужним територијама приморали су нас да овим писмом упутимо протест вама а преко вас и свим рацима. У исто време вас обавештавамо да ИМА још нас мађара! „Жив је Мађар, још стоји Будим”!
Као што се раци не одричу Косова, тако се ни мађарско друштвено мнење не одриче од одвојених територија. Те територије нисте ви задобили него сте их добили од великих сила. Али свет је промењив. Режими долазе и одлазе, но једно је сигурно - док има нас Мађара дотле ће постојати и мисаони и политички кругови који се ни по цену крајњих пожртвовања неће поколебати нити одрећи (тих територија).
Раци су улизице и лицемерно предусретљиви, бескрајно немилосрдни, инстиктима вођени, агресивни, осветољубиви и незахвални род. То је Балкан! И данас његовом (рацком) менталитету доликује само војниковање, спорт, верски фанатизам, црна берза и једноставан физички рад. То не треба сметнути с ума!
Наивност мађарског народа и опредељеност за рад, просперитет и мирољубивост иде како са предностима тако и са негативним последицама. Ако дође време не смемо погрешити јер би због тога поново, у специјално одабраним мукама - бедно, страдало 50 или ко зна колико хиљада Мађара.
Настојања Мађара на враћању изгубљеног креће се на релацији од северозапада ка југоистоку. Једноставније речено од Стоног Београда као најсеверозападније претходнице српства па до Београда. Крајњи циљ је следећи: Укидање балканске владавине изазване турским освајањима у Карпатској долини! У склопу са тим истицање Арпадове заставе као и нашег данашњег триколора на врх највише куле Београдске тврђаве. Подизање достојног споменика нашим јунацима на истом месту! Град остаје ваш. Ничије туђе власништво нити мираз Мађару не треба! Али за оно што је наше, ако судбина тако хоће, спремни смо и да умремо.

П.С.
Има и таквих примитивних крајева где уместо преко поштанског сандучета пошту уручују ножем прикованим цедуљама!
Варваризам може да победи или убије појединце, али цивилизација тријумфује над масама.

Zabrinjavajuce... na cemu li su ovi...

Oni su na kompleksu madjarske superiornosti nad nama Balkancima. Budale, a bili su jos gori varvari od nas.

Нови Сад, 10. маја
Први пут после Другог светског рата одржан је сусрет преживелих хонведа, мађарских војника из Бачке који су ратовали у саставу фашистичке армије Миклоша Хортија за интересе Хитлерове Немачке против савезника и локалног немађарског становништва, прекјуче у Новом Саду. Домаћин ове својеврсне свечаноста, која је уз звуке традиционалних маршева окупила хортијевце, био је „Мађар со", дневник на мађарском чији је оснивач Скупштша АП Војводине, а главни организатори окупљања пензионисани новинар „Мађар соа" Мартон Матушка и Петер Кокаи, главни и одговорни уредник овог листа. Скупу су присуствовали представници ратних ветерана, а уместо оних који нису могли да стигну из Сиднеја прочитано је поздравно писмо. Ту су били и Андраш Агоштон, председник Демократске странке војвођанских Мађара и Ласло Галамбош, функционер Касиног Савеза војвођанских Мађара.
- Ово је сусрет људи, родом из Војводине, који су у комунистичком режиму третирани као да не постоје. Говорило се да су служили фашистичкој армији а они су заправо, били обични грађани, који су, када је било потребно, удовољили позиву своје домовине и отишли у војску.
У најави ове својеврсне реинкарнације фашистачке прошлости у непотписаном тексту који је дан раније објавио „Мађар со", под насловом „Не заборављамо, сећамо се !", за који се накнадно сазнало да га је написао Матушка, каже се:
„Од Ускрса 1941, када је део подручја јужних крајева поново враћен, прошло је само неколико месеци, а овдашњи војни обвезници већ су служили у мађарском мундиру, неки већ нису били у касарнама, него на Источном фронту..." текст је илустрован фотографијом са испраћаја мађарских војника, која је потписана као „Миса на отвореном у част домобрана у Новом Саду, испред главног улаза Бановине 1942. или 1943. године".
Јавном позиву објављеном преко страница „Мађар соа" одазвало се стотинак преживелих хонведа. Главни и одговорни уредник „Мађар соа" Петер Кокаи је на питање новинара казао да је ово први скуп мађарских ратних ветерана у некој суседној земљи. На питање да ли је размишљао да по истој аналогаји , дружења ветерана, могу да се састану пршадници Вермахта у Шлерзији или Мусолинијеви следбеници у Далмацији, Кокаи је казао да „није стручњак за историју али да је време да се неке табу теме отворе".
Домаћин скупа Матушка је у изједначавању жртава и џелата отишао корак даље:
- Ти људи су наши грађани, ни бољи ни гори од осталих. Није у реду да у Новом Саду постоји споменик Жртвама рације (Срба и Јевреја које су хортијевци стрељали и бацили у залеђени Дунав на Светог Саву 1942. године - примедба М.Л.) а да нема споменика мађарским жртвама, казао је Матушка.
Милан Лакетић
ПОЛИТИКА, уторак 11. мај 2004. страна А8

Ево шта смо дочекали, да нам се и Хортијеви кољачи повампирују.
И јесте да баш није везано за тему,али морам да напоменем да управо ти и такви гласају за Тадића и ДС. Не желим да ширим било какву мржњу или нетрпељивост прмема националним мањинама, ради се очигледном интересу. Нека сваки Србин добро размисли да ли му је у интересу да гласа за онога кога безрезервно подржавају следбеници Хортијевих кољача, као и они што су славили када је пала Република Српска Крајина, што су пуцали и веселили се када су усташе палиле српске куће, убијале немоћне старце, бомбардовале колоне избеглица.

Ovo je stvarno prekardasilo!!!

Ne da je prekrdasilo, nego zaista nema nikakvog smisla vise. Zaista se trudim da ne mrzim nikoga, ali mi od Jozefa Kase biva sve vise muka. Canka sam jos i tolerisao koliko sam mogao, ali posle ovoga ne znam vise sta da kazem???!!! Dakle, posle svega ovoga ostalo je samo da se upitamo da li cemo i dalje tolerisati to da masa nase dece ovde u Srbiji i masa nasih ljudi u SRBIJI POJMA NEMA sta je to novosadska racija!???

Mislio sam bio da pisem knjigu o tome na predlog jednog prijatelja i posle ovoga postajem jos ubedjeniji da treba da je napisem.

@RadikalNS
Molim te, ako budes mogao da mi pomognes u tome, bicu ti zahvalan ako bi prekopao neke arhive i spise u Novom Sadu, pa da mi posaljes da potkrepim knjigu. Imam vec neke redje dokumente o tome, ali bih voleo da imam toga jos. Pomozi ako mozes. Ako ti ne mozes, ima li bilo koga u Novom Sadu ko bi hteo da pomogne.

Zahvaljujem unapred.

Ја лично немам неке документе о томе, имам једино књигу `Црвена грудва` од Родољуба Маленчића, али мислим да за њу већ знаш. Књига је писана на основу истинитих догађаја, али наравно писац има књижевни а не научни приступ. Такође имам живу бабу, која је све то преживела и којој су пола родбине побили, па могу да пробам да је наговорим да ми исприча или запише неки догађај коме је лично присуствовала, неко сведочење. Могу и да пробам да одем у Матицу па тамо да потражим нешто, или да се распитам где построји неки архив. Можда би требао контактирати и неког из СНП Милетић, они о томе сигурно имају неке податке, можда чак има и на њиховом сајту. У сваком случају, ако успем нешто да нађем, јавићу ти.