Genocid nad Srbima nikad nije ni prestajao :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Један „залутали” документ се може наћи у Архиву војноисторијског института у Београду у фајлу Штаба врховне команде (ЈВУО) - Четничка архива, под ознаком К-12, 30/12. Ради се конкретно о делу излагања Моше Пијаде на Првом заседању тзв. АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу. Ево конкретно како је овај високи члан КПЈ и њеног Политбироа кратко и јасно објаснио који је најбољи пут стварања комунистичке армаде под руководством Јосипа Броза Тита:

„Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави.
Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.
Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узасе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом… Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере… Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира…”

Након читања овог Пијадиног излагања (по овом члану Политбироа је све до недавно једна од централних београдских улица, садашња Дечанска, носила име), које је срочено у виду конкретних смерница за деловање изречених једноставним и јасним језиком без икаквог камуфлажног увијања из простог разлога јер се и сам језик излагања морао прилагодити образовној разини аудиторијума, многе ствари и конкретни догађаји из периода 1941. г.-1945. г. постају много разумљивији. За крај, овде ћемо навести само оне најбитније:
•· Титоисти су се могли ослонити само на српског сељака, и то поготово са простора геноцидне НДХ, обзиром да су се све друге народности чврсто определиле за колаборацију са окупатором или његовим квислинзима. Припадници других народа и националних мањина су бивали пропагандно освајани тек од јесени 1943. г., тј. од момента када је било свима јасно ко ће добити а ко изгубити рат у светским оквирима што је индикативно назначено Техеранском конференцијом. Међутим, несрби су прелазили на титоистичку страну поглавито стога што им је комунистички агитпроп отворено обећавао и гарантовао нереваншистичку политику како у току остатка тако и након рата за геноцид над Србима у току читавог рата.
•· Усташко-титоистичка сарадња на просторима Босне, Херцеговине, Лике, Баније и Кордуна је и једнима и другима доносила конкретне користи: усташе су као јуришни шуцкор одреди римокатоличке цркве чистили западне делове Југославије од „шизматичних неверника” док су у исто време на тај начин стварали и бескућнички пролетаријат за Титове партизане уз помоћ кога је Броз требало да дође на власт у Београду како би легализовао покоље Срба преко Дрине и рассрби саму Србију сводећи у исто време њене остатке на словеначко-хрватску колонију.
•· Комунистичка војска Јосипа Броза Тита се поглавито кретала преко територија насељеним Србима у оквирима НДХ сакупљајући преживеле српске сељаке које је након укључивања у партизанске редове политички комесаријат партизанских одреда требао да у што краћем временском периоду морално-политички преваспита у духу борбе против „великосрпског национализма” и послератног братског суживота управо са онима који су од српског сељака направили пролетерског бескућника, тј. материјал за комунистичку обраду.
•· Комунисти су плански, иако војно-тактички бескорисно, нападали јаке немачке снаге по систему „пуцај па бежи” у Србији 1941. г. како би намерно створили критичну масу бескућника и осветољубивих незадовољника након немачких одмазди без икакве намере да им прискоче у помоћ и спасу их са губилишта (пример крвавог крагујевачког октобра).
•· Како за време, тако нарочито након рата, добростојећи српски сеоски домаћини (тзв. кулаци), као и многи други којима куће нису биле спаљене, су искусили сву жестину титоистичке освете јер су успели да избегну судбину бескућника а самим тим и потенцијалних Брозових сабораца који су требали да га преко српских костију и спаљених имања доведу на власт на Дедињу.

Владислав Б. Сотировић