U toku Drugog svetskog rata vecina naseljenika, od kojih su najveci broj bili Srbi, napustila je svoja kolonisticka imanja na Kosovu i Metohiji, koja su zauzeli Albanci. Ocekujuci da se pitanje njihove zemlje resi u okviru agrarne reforme i kolonizacije, u Peci se pocetkom 1945. godine okupilo vise hiljada predratnih kolonista – vlasnika imanja, koji su zahtevali da im se omoguci vracanje na njihove dotadasnje posede. Vracanje imanja koja su drugi u toku rata zaposeli, trazili su predratni kolonisti i u drugim krajevima.

U toj situaciji Nacionalni komitet oslobodjenja Jugoslavije 6. marta 1945. godine donosi Odluku o privremenoj zabrani vracanja kolonista u njihova ranija mesta zivljenja (“Sluzbeni list DFJ”, br. 13/1945). U preambuli te kontraverzne odluke navodi se: “ U poslednje vreme, bez odobrenja narodnih vlasti primecuje se vracanje i preseljavanje porodica kolonista (naseljenika) koje su ranije bile naseljene u Makedoniji, Kosovu, Metohiji, Sremu i Vojvodini. Buduci da se ovim nanosi steta samim kolonistima, jer se izlazu teskocama i nepotrebnim troskovima, posto jos nisu stvoreni uslovi za njihov povratak u ranija naselja, to s obzirom na sve prednje, a da bi zastitio same naseljenike od nepotrebnog puta i izlisnih troskova…” reseno je da se “privremeno ne dozvoli vracanje kolonista u njihova ranija mesta zivljenja i nalozeno da svi kolonisti ostanu u svojim mestima, s tim sto ce im Narodnooslobodilacki odbori ukazivati i dalje svaku pomoc”. U Odluci je jos navedeno da, posto ce pitanje kolonista biti reseno posebnom Uredbom, to ce oni biti blagovremeno obavesteni ko ce, kad i u koji kraj drzave moci da se preseli.

Resavanje postojecih agrarnih problema na Kosovu i Metohiji trebalo je konacno razresiti Zakonom о reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u NR Makedoniji i u Autonomnoj Kosovsko-Metohijskoj oblasti od 3. avgusta 1945. godine. Tim zakonom, koji nije dovoljno usao u dubinu i dalekoseznost kosovskog agrarno-politickog pitanja, predvidjeno je da kolonisti i mesni korisnici agrarne reforme izvrsene pre 6. aprila 1941.godine na teritoriji Kosova i Metohije, gube pravo svojine na zemlju koju im je u okviru agrarne reforme dodelila Kraljevina SHS, odnosno Kraljevina Jugoslavija, ukoliko ne ispunjavaju narocite uslove koje je odredila nova vlast. Neki od tih uslova bili su ispolitizovani pa i spekulativni kao npr. onaj po kom je gubitak zemlje pogadjao i sve one koloniste ili mesne korisnike agrarne reforme koji su »bili zandarmi, finansijski cinovnici i slicno, a zemlju su dobili kao nagradu za usluge nenarodnim rezimima« (clan 4. tac. v). Potencijalna namera zakonodavca da ispravi neke nepravde u ovom slucaju imala je za posledicu nove nepravde.

Sprovodjenje ovog zakona teklo je sporo i sa velikim teskocama zbog cega su izbeglice sa Kosova protestovale. Tako je bilo i na konferenciji jedne grupe izbeglica – predratnih naseljenika na Kosovu i u Makedoniji odrzanoj u Zajecaru 28. oktobra 1945.godine, gde je zahtev za povratak obrazlozen sledecim recima: “Za povratak nas ne veze toliko imovina, koliko ljubav i rodbinske veze koje smo stekli sa narodima tih krajeva. Pored toga, sva nasa imovina dobijena je od oduzete veleposednicke zemlje i drzavnih utrina…Prema tome, nasim povratkom ne bi bili okrnjeni interesi domorodaca…pa zato, a u interesu pravde, ravnopravnosti, bratstva i jedinstva, molimo da se donese pravedna odluka o nasem povratku u te pokrajine. To zahtevaju interesi oko 200 izbeglickih porodica sa 1.140 clanova koji cekaju povratak svojim napustenim kucama”.

Mnogi predratni kolonisti i agrarni interesenti kojima izvrsenom revizijom nije oduzeta zemlja, izgubili su je naknadno na osnovu republickog Zakona о postupanju sa napustenom zemljom kolonista u AKMO ako se do 30. septembra 1947. godine nisu vratili na svoja imanja i otpoceli sa obradom zemlje. Medutim, vracanje je onemogucavala tada jos vazeca Odluka NKOJ о privremenoj zabrani vracanja kolonista u njihova ranija mesta zivljenja od 6. marta 1945. godine, tako da su se ova lica nasla u zatvorenom krugu izmedju osnovnih zivotnih i imovinskih interesa, nostalgije, drzavnih zabrana i administrativnih prepreka, iz kog su mnogi izasli tako sto su prihvatili drugu zemlju izvan Kosova ili su ostali bez igde icega.

Na primjer:ulazak srpske vojske 1912 na teritoriju Kosova.

I sta ima ko da docekuje Srpsku vojsku koja seta po svojoj zemlji