Genetska tajna pripitomljavanja
Načelo krotkosti
Još od neolita odabirane su životinje koje su podnosile čovekovo prisustvo    
Razlika u genima: pacov
   

Na jednom poljoprivrednom dobru u Sibiru u kavezima gaje dva legla pacova. U jednom su krotki, u nadi da će podražavanjem otkriti tajnu pripitomljavanja još iz neolitskog doba koja se zadržala do naših dana. Kada posetilac uđe u tu sobu, životinjice promole njuškice kroz rešetke da ih pomazite.

U drugom su glodari istog soja, ali nasilne naravi; svirepi i divlji. Čim se namernik pojavi, počnu da ciče i kidišu na ogradu.

Zamislite najopakijeg zlikovca i najljupkije živinče iz crtanih filmova, tako izgledaju ta dva čopora, opisuje Tekumseh Fič, stručnjak za ponašanje životinja na Univerzitetu Sent Endruz u Škotskoj, koji je pre nekoliko godina posetio gazdinstvo desetak kilometara od Akademgorodoka, čuvenog naučnog grada nadomak Novosibirska.

Lisice ne vole povodac

Frank Albert, na posledoktorskim studijama u institutu za evolucionu biologiju „Maks Plank” u Lajpcigu, proučavao je i jednu i drugu lozu – pitome i svirepe – očekujući da će razumeti naslednu (genetsku) razliku u ponašanju. Drugima ne možete nikako da vladate, izjavio je, polude kad pokušate da ih uhvatite.

Dve pacovske loze su plod izvanrednog ogleda koji je u SSSR-u 1959. započeo genetičar Dmitrij Beljajev, s bratom istog obrazovanja, verujući u Mendelovu teoriju, nasuprot tadašnjem vladajućem tumačenju sovjetskog naučnika Trofima Lisenka.

Posle bratovljeve smrti u gulagu, preselio se u Sibir i postao direktor Instituta za citologiju i genetiku u Novosibirsku i, uz priličnu slobodu, nastavio genetska istraživanja. Odlučio je da izučava pripitomljavanje, čemu je Čarls Darvin pridavao veliku pažnju. Domaće životinje se mnogo razlikuju od divljih, nikad nije razjašnjeno koja su svojstva pre 10.000 godina birali neolitski stočari, do danas najuspešniji pripitomljavači.

Sovjetski naučnik je pretpostavio da je u izboru važilo jedino načelo: krotkost. Ta odlika ih je odvojila od divljih predaka, uz brojne druge kao što su klempave uši, beli beleg na krznu i izmenjena lobanja. Istraživanje je započeo na 130 srebrnih lisica, zato što su u bliskom srodstvu sa psima i sklone su druženju. Buduće roditelje birao je prema tome koliko su trpeljivi u dodiru s ljudima.

Hiljadama godina je teklo odabiranje pasa, konja, goveda i drugih vrsta, a on se osmelio da to ponovi u toku jednog ljudskog života! Već posle osam pokolenja lisice su podnosile čovekovo prisustvo. Kada je Dmitrij Beljajev 1985. zauvek sklopio oči, Ljudmila Trut je nastavila opite za koje se jedva znalo izvan Rusije do 1999. Tada je objavila članak u „Američkom naučniku”, izvestivši da je posle četiri decenije proveravanja odgajila 45.000 lisica, krotkih i željnih ugađanja poput pasa.

Kao što je njen prethodnik predvideo, osim pitomosti pojavile su se i druge crte – beli beleg na krznu, povijene uši, podvijen rep i manja lobanja. Lisice su bile tihe, umilne i čiste, savršeni kućni ljubimci, iako su više volele dvorište od stana. Nerado su pristajale na šetnju s povocem, ali su i to podnosile.

Jedan ili tuce gena

Dmitrij Beljajev je istovremeno gajio zločeste lisice, započeo da pripitomljuje rečne vidre i lasice, a na kraju se poduhvatio divljih sivih pacova iz okoline.

U skorašnjoj poseti Novosibirsku Brajan Her iz instituta „Maks Plank” je na pitomim srebrnim  lisicama izučavao neobičnu pseću osobinu da razumeju ljudske kretnje. Ukoliko smireno usmerite pogled na mesto gde ste sakrili hranu, četvoronožac će smesta uhvatiti mig; šimpanze sa znatno većim mozgom to nisu u stanju.

Otkrio je da su se slično vladali mladunci pitomih lisica, iako nisu imali takvo iskustvo s ljudima.

Kada su se psi evoluciono odvojili od vukova, biranje da ne budu strašljivi i nasilni bilo je, možda, dovoljno da steknu neobičan dar praćenja ljudskih pokreta, napisao je Brajan Her u poznatom časopisu „Savremena biologija”. On veruje da su takvom saznajnom sposobnošću, verovatno, obdareni kurjaci, ali je ona prikrivena strahom od čoveka. Posle dugotrajnog pripitomljavanja psi su prestali da strepe, videći u ljudima moguće prijatelje, a ne istrebljivače. Pametniji su, naime, ostavljali veći porod.

Iz iste naučne ustanove stiže još jedna neobična zamisao: Svante Pabo želi da ukrsti krotke i surove novosibirske pacove i da na potomstvu proceni koje su odlike nasledili. Nada se da će prepoznati, najmanje, 200 mesta na genomu (nasledni otisak) po kojima se razlikuju.

Po svemu sudeći, ti geni su isti kod svih pripitomljenih sisara, čak i kod ljudi, smatra primatolog Ričard Vrangam sa Univerziteta Harvard, koji je pretpostavio da su ljudi pripitomljeni majmuni. Pripitomljavanje su docnije preuzele društvene zajednice kažnjavajući i proterujući nasilnike.

Poslediplomac Frank Albert namerava da tačno odredi naslednu razliku između krotkih i surovih novosibirskih glodara i da je uporedi s genomima čoveka i majmuna da bi saznao da li je imaju.

Možda je u to umešano tuce, a možda samo – jedan gen.

Stanko Stojiljković

Izvor: Politika

dobar tekst