Војин Ћетковић у улози пуковника Вранића

У Београду живи прави Миломир Вранић, само што није пуковник – већ генерал.Доскоро је, као већина гледалаца, са занимањем пратио серију „Мој рођак са села”. Али,са нешто јачим емоцијама од осталих. Пензионисани генерал Јован Милановић, српски обавештајац из времена бомбардовања НАТО-а, инспирисао је сценаристу Радослава Павловића за лик пуковника Вранића, а да сам није знао да ће се епизоде из његовог живота наћи на екрану.

Рођен је у околини Куршумлије. Војну академију и највише војне школе завршио је у Београду. Радио је у Управи за ратно планирање Генералштаба до 1985. а након тога био је војни аташе у Алжиру и Тунису. По повратку у земљу још неко време је радиоу Управи за ратно планирање, затим бива именован на функцију шефа кабинета начелника Генералштаба. Од 1995. године постављен је на место министра саветника у мисији СРЈ при ЕУ док га нису у октобру 1998. године открили као војног обавештајца.

Од пролећа до јесени 1998. године, у време када се разбуктавао рат на Косову и Метохији, прикупио је и доставио Београду око 1.000 страна информација и око 2.000 страна докумената. Поред осталог, ту су били и планови бомбардовања, за чије је циљеве, каже, сазнао током лета те године, а за координате и друге детаље у септембру те године. Финални документ са циљевима, фазама и временом трајања агресије доставио му је мајор Пјер-Анри Бинел, француски официр,који је због тога у децембру 2000. године у Паризу осуђен за велеиздају. Милановић је, када је откривен у Бриселу, био у кућном притвору 49 дана. По повратку у земљу био је заменик шефа војне обавештајне службе.



ГЕНЕРАЛ ЈОВАН МИЛАНОВИЋ


Радослав Павловић кроз питку причу провукао јестварна дешавања. Многи нису знали, док су гледали серију, да је Вранић стварни лик, по узору на Вас. Шта је аутентично у серији „Мој рођак са села”?

Признајем да сам био веома збуњен када сам у некој од првих епизода серије у лику пуковника Вранића видео трагове из свога живота. Аутора сценарија Радослава Павловића упознао сам на крају првог дела серије.Између Вранића и мене нема суштинске разлике, али ми је тешко да ту паралелу правим, а да не будем субјективан. Хајде да покушам. Обојица школовани, високообразовани официри, обавештајци са претходним војнодипломатским искуством. Обојица пензионисани више пута, неприлагођени и неприхваћени ни од једне власти.

Милошевић више од шест месеци неће да чује за обавештајца из Брисела и његове информације о припреми агресије НАТО-ана СРЈ. Срећом, војска је, као и увек, радила свој посао. Затрпан информацијама о оружаној угрожености земље (Европа бруји да је откривен српски шпијун у НАТО-у), он одлучује да нас остави тамо – „остајете до даљег јер је интерес земље виши од личног”. Тако дословно гласи депеша која ми је упућена.Постоктобарска власт сматра да Вранић и ја не можемо радити у систему одбране коме је НАТО постао пријатељ, па нас више пута пензионише и враћа у активну службу. За сваки празник, понеки пут и ванредно, зависно од тога која је странка на власти.


И Вранић и ја одлазимо у „избеглиштво”. Ја повремено, он стално. Он у родну Шумадију, ја у родну Топлицу. Садимо воћке, косимо траву, реновирамо запуштене родитељске куће и посећујемо гробове, разговарамо са мртвим родитељима и осталим прецима. Исповедамо се. Једино, нисам запазио да је Вранића прогонио Шојићева „есенција” ВилијамМонтгомери, амбасадор САД.Мене јесте. „Замолио” је Савезну владу да ме удаље са места саветника у СДПР – Југоимпортујер сам им био сметња за преузимање пројеката инфраструктурних објеката које је наша земља градила у њима непријатељским земљама.

Вранићу у биографији недостаје бриселска „ноћ српске судбине”, како је то рекао један страни новинар. Та ноћ у мени траје непрекидно. Те ноћи проживео сам три живота. Први, кад је официр НАТО-адонео документа о агресији у мој стан. Помислио сам, хоћемо ли обојица бити ликвидирани, или само ја. После два сата је изашао, видео сам да је прешао улицу и нестао. Други, када сам у поноћ кренуо са папирима према амбасади, потпуно сам и незаштићен,и трећи, када је пред зору последњи ред депеше отправљен за Београд.

Јесу ли акције у којима је учествовао Вранић аутентичне и јесте ли Ви у свима главни актер?

Нисам питао аутора сценарија ко му је био консултант. Претпостављам да је информације добијао из круга људи који ме добро познају. Мислим да је изградио лик универзалног српског обавештајца. И управо тај лик може да буде српски Џејмс Бонд. Догађаји и акције су реални, али нисам ја увек главни актер.Павловић ми је поклонио телевизијски роман „Мој рођак са села” са посветом „...јунаку нашег времена”. Био сам толико узбуђен да сам једва дошао до куће.Идеја о мемоарима сазрева у мени. Неке моје колеге, обавештајци, мисле како би о томе требало да пишу неки други људи када се отворе архиви. Они се вероватно позивају на историјску дистанцу. Али, у архивима су само голе чињенице. Истина о којој ћу сведочити је на мојој страни, а не на Соланиној, Кларковој, ЏејмијаШеја и АлистераКембела. Зар ћу прећутати модел како стране службе ликвидирају такве као што смо Бинел и ја? Наређење без потписа, само меморандум и број... Или план „Алфа С” НАТО-а са списком за ликвидацију 30 Срба међу којима сам био и ја, или план тајних служби у Бриселу да останем без дипломатског имунитета, а потом да ме препусте албанској или босанској мафији...

Јесте ли тада или до данас себи поставили питање да ли је исправно бранити земљу по сваку цену, или може бити исправно предати се?

Никада себи нисам постављао питање целисходности одбране земље. Српски официр тако не размишља. Одбрана земље је историјска и митолошка категорија и никада није била дилема српског војника. Српска војска није поражена током агресије НАТО-а. Поражена је политика.

Какви су Ваши коментари по завршетку серије?

Ако се „одлепим”од Вранића, изузетно добри. Затичем себе у том амбијенту и после тога закључим да живим изван реалног света. Вранићев монолог о Косовском боју и српским јунацима ме опседа, притиска.Поручујем младим официрима да размишљају о томе. Војин Ћетковић је сјајно одглумио улогу. Немам замерке ни са стручне стране једног обавештајца.

Јавност је упозната да је недавно у старомГенералштабу,у седишту ВБА и ВОА,отворена историјска поставка развоја војнеслужбе безбедности. Има ли Вас тамо?

Има. Са текстом посвећеним делу које сам учинио завршава се историја обавештајне службе 19. и 20. века. Ево последњег пасуса: „Ангажовање пуковника (тада већ генерала) Милановића у Бриселу значајно је допринело очувању борбене способности Војске Југославије и смањењугубитакатоком дејстава ваздухопловних снага НАТО-а”.

Izvor: POLITIKA

Spojler
http://en.wikipedia.org/wiki/Pierre-Henri_Bunel

***BIVŠI major Pjer Anri Binel (56) završio je poznatu vojnu akademiju „Sen Sir“ i bio je veoma cenjen u službi. Spadao je u grupu posebno specijalizovanih kadrova. Službovao je pri kopnenim snagama. Učestvovao je u ratu u Persijskom zalivu, bio na službi u BiH i radio u generalštabu Snaga za brzu intervenciju (FAR).
Vojni sud mu je u Parizu 15. decembra 2001. godine oduzeo čin i osudio ga na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Pre toga je nešto manje od godinu dana proveo u pritvoru. Oslobođen je u proleće 2002. godine***



-PJER Anri Binel, francuski oficir osuđen zbog špijunaže u korist Srbije i otkrivanja potencijalnih ciljeva neposredno pred bombardovanje NATO, kaže da bi isto uradio kada bi se našao u sličnoj situaciji. Ne kaje se nimalo, iako je odležao dugu zatvorsku kaznu. Nada se da je svojim činom doprineo spasavanju ljudskih života.

Vojsku je napustio iz moralnih razloga, iako na to nije bio primoran. Danas živi i radi u Tuluzu, kao geometar.
- Uniformu sam skinuo početkom marta 1999. godine i penzionisao se nekoliko dana pre početka bombardovanja Srbije. Mogao sam da ostanem u vojsci do početka mog procesa (kraj 2001, prim. aut.), ali nisam to želeo - kaže bivši major Binel u ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“.

* Deset godina je prošlo od „špijunske afere“ u kojoj ste osuđeni zato što ste kao šef kabineta francuskog predstavnika pri NATO u Briselu, „srpskoj vezi“ Jovanu Milanoviću predali poverljiva dokumenta o potencijalnim ciljevima za bombardovanje. Šta je prava istina?
- Sreo sam generala Milanovića prvi put u julu i drugi put u oktobru 1998, oba **** u Briselu. I to je bilo sve. Video sam ga ponovo, kasnije, kada sam, privatno, otišao u Beograd, 2003. godine, na promociju srpskog izdanja moje knjige „Ratni zločini NATO“.

Početkom septembra, dobio sam šifrirani telefonski poziv kojim se od mene tražilo, ukoliko me „pukovnik“ Milanović ponovo kontaktira, da mu prenesem da je situacija ozbiljna i da će, ako predsednik Milošević ne povuče specijalne snage s Kosova, doći do bombardovanja u kojem će učestvovati i Francuska. Francuzi su mislili da je Milanović i dalje pukovnik, ali je on, još od juna te godine, već bio general. Uradio sam kako se od mene tražilo. Ubrzo, telefon na koji su me pozvali u mojoj kancelariji počeo je da pravi smetnje. Podoficir, zadužen za vezu, zatražio je da aparat bude zamenjen, što je i urađeno. Sudska procedura je već bila započela. Nisam razumeo zašto sam se, kada sam uradio ono što su od mene tražili, našao na sudu.

* Iako ste, kako kažete, samo izvršavali naređenja, očigledno je da je s vaše strane u svemu postojao i humani aspekt?
- Naravno! Evo šta se dogodilo: videli smo da nastaje operacija protiv Jugoslavije, koju su Amerikanci želeli po svaku cenu. Francuzi, čak i predsednik Širak, bili su protiv toga. Bilo je mnogo razloga. Jedan broj francuskih vojnika, naročito oni koji su služili u bivšoj Jugoslaviji, shvatili su da sa Srbima imaju najmanje problema. Ja sam u okviru NATO služio u Bosni i nikada nisam imao problema sa Srbima. Imali smo probleme s muslimanima i Hrvatima. Uostalom, tokom mog procesa, francuski general Rido, koji je komandovao međunarodnim snagama u Sarajevu, rekao je isto.

Istina je da je postojao radni dokument pod tim nazivom označen kao „tajna NATO“, koji je svuda kružio. Bilo je 400 primeraka. Rusi su ga takođe imali preko Partnerstva za mir, tim pre što je bilo predviđeno da i oni kasnije rasporede svoje snage. Najverovatnije su Grci kopiju tog dokumenta prosledili ambasadi Jugoslavije u Briselu.
* A vi, šta ste vi uradili?
- Uzeo sam komad hartije i na njemu napisao određeni deo elemenata koji su se nalazili u radnom dokumentu. U njemu se nalazila i tabela s tipovima važnih vojnih ciljeva i broj ciljeva koji bi mogao da bude bombardovan ako se Beograd ne povinuje diktatu NATO.
* Govorilo se da je bilo 25 ciljeva?
- Bilo je više od toga. Bilo je dvadesetak tipova ciljeva... Na primer, skladišta municija su bila jedan tip ciljeva, ali moglo je da bude bombardovano četiri ili pet. Milanoviću nisam dao precizne ciljeve.

* Mislite li da ste, ipak, spasli živote vašim činom?
- Mislim da jesam! Kada bi trebalo to ponovo da uradim, učinio bih potpuno isto. I naročito sada, kada se vidi kako su se stvari odvijale. Za mene je bombardovanje 1999. bilo ratni zločin, i to sam i napisao. Kosovo nije albansko, Kosovo je srpska pokrajina. Istina je, ima mnogo Albanaca, ali nema samo njih. Da li, tom logikom, departman Sen Deni treba da „napusti“ Francusku?
Srpski narod je veoma važan na Balkanu. To je narod otpora, jer brani svoju kulturu i nasleđe, okrenute istoku i Rusiji. I to mi se čini normalnim. To objašnjava srpsko-francusko prijateljstvo, jer brojni Francuzi smatraju da je prirodni kontinuitet Evrope više prema Rusiji, nego ka Americi ili Turskoj.

- Moj stav je, a delim ga s brojnim Amerikancima, da od decembra 1942, kada su Drugi svetski rat preuzele američke finansijske grupe, američku politiku više ne vodi Bela kuća, nego međunarodne finansijske grupe, koje vode ratove među sobom i koriste snagu industrijski razvijenih zemalja da bi zaradile novac bez ikakvih skrupula.


* AMERIKANCI su sada na Kosovu, naoružavaju Albance koji su jednostrano proglasili nezavisnost...
- To je nastavak procesa koji je počeo relativno davno. Amerikanci pokušavaju da napreduju ka Rusiji, i uspeli su u tome. Poljska je već deo NATO. Mislim da su izazvali revolucije u Ukrajini i Belorusiji. Postavili su veliku vojnu bazu na Kosovu što im omogućava da drže strateško raskršće, s jednim pravcem, koji ide od zaliva Sirt u Libiji, pa sve do Alpa, i drugim, od Crnog mora do Španije i Portugala.
Situacija na Kosovu je sada veoma teška jer strane snage na terenu ne rade svoj posao. Njihov posao je da spreče zločine. A zločin nije braniti se, već napadati.