Srbi danas zive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata (Milanovich, 1993). To je siroko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda do Amerike, iznosi cetrdeset hiljada kilometara. Ne racunajuchi teritoriju SR Jugoslavije i srpskih krajina, izvan matice - u rasejanju, Srba ima najvise na americkom kontinetu, a potom u Zapadnoj Evropi.

Pitanje broja Srba koji zive u dijaspori okupiralo je mnoge istrazivace, pocev od Pere Slijepcevicha (1917), preko Ljubomira Kosiera (1926), L. Trnjegorskog (1938) do Majkla Bore Petrovicha (1982) i Vladimira Grecicha (1990). Vechina istrazivaca bila je sklona da taj broj ili precenjuje ili potcenjuje. Politicari i sociolozi, a posebno prvaci srpskih nacionalnih organizacija, skloni su, cesto, da predimenzioniraju broj Srba u dijaspori, cak na cetiri miliona. To se prvenstveno cini da bi se privukla paznja javnosti na ovu srpsku nacionalnu grupaciju u svetu. Među politicarima zemalja imigracije, pak, kada se govori o etnickim grupacijama, ispoljava se sklonost potcenjivanju broja, a time i umanjivanja znacaja manjih etnickih grupacija, pa i Srba i Crnogoraca na nekoliko stotina hiljada. Cifra koja che ovde biti prezentirana predstavlja srednju varijantu procene broja Srba u dijaspori u 1994. godini.

Kada je rec o svim Srbima sveta, racunajuchi zitelje matice Srbije, Crne Gore i srpskih krajina, i sve generacije iseljenika, pa one koji privremeno ili stalno rade u raznim, pre svega evropskim zemljama, manjine koje zive u starim i novim susednim drzavama, kao realna mogla bi se prihvatiti cifra od oko 11,5 miliona. Razume se da se svi ti ljudi ne izjasnjavaju uvek kao etnicki cisti Srbi, buduchi da su, osobito u rasejanju, kod druge, treche i cetvrte generacije, dosta nacionalno izmesani. To se, najbolje , moze videti i iz popisa stanovnistva SAD. Od ukupnog broja onih zitelja SAD koji su se deklasirali kao Srbi, oko 50% su, na ovaj ili onaj nacin, nacionalno mesani. A da ne govorimo o veoma brojnoj grupaciji nasih ljudi u inostranstvu koja se izjasnjavala na poslednjem popisu stanovnistva samo kao Jugosloveni.

To se, mada u manjoj meri, moze konstatovati i za Srbe na prostorima druge Jugoslavije. Zato nije cudo sto su se Srbi iz mesovitih brakova izjasnjavalii kao Jugosloveni prilikom poslednjeg popisa stanovnistva u SFRJ, 1991. godine. Tada je registrovano 712 hiljada Jugoslovena ili 3% ukupnog stanovnistva SFRJ.

Prema popisu stanovnistva bivse SFRJ, ukupan broj Srba iznosio je 8,528.000, Crnogoraca 539.000 (Brunner, 1993). Prema tome, u drugoj Jugoslaviji, kada su poceli etnicki sukobi i građanski rat na njenim prostorima, u njoj je zivelo priblizno 9,5 miliona Srba. Raspadom SFRJ, ako se ne racuna drzava matica, najvise Srba izvan Srbije ostalo je u Bosni i Hercegovini. Popis pokazuje broj od 1,369.000, a procene (koje ukljucuju i jedan broj Jugoslovena) pokazuju da ih je 1991. godine, u toj republici bilo pribli zno 1,5 milion.

Na osnovu zvanicnih statistika, izjava srpskih nacionalnih lidera u dijaspori, procena diplomatsko-konzularnih predstavnistava (DKP) i sinteze iznesenih procena u dostupnoj literaturi iz ove oblasti, autori procenjuju ukupan broj Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla u svetu, u 1994. godini i to:

______________________________ ______________________________ _

A. Otadzbinske zemlje

Republika Srbija 6,500.000 - 6,800.000

Crna Gora 539.000 - 600.000

Republika Srpska Krajina* 300.000 - 320.000

Republika Srpska** 1,400.000 - 1,500.000

B. Prekomorske zemlje

SAD 430 - 500.000

Kanada 80 - 100.000

Juzna Amerika 20 - 30.000

Australija 90 - 120.000

Novi Zeland 500 - 1.000

Juzna Afrika 20 - 25.000

Velika Britanija 50 - 55.000

Zemlje Trecheg sveta 20 - 30.000

______________________________ ______________________________ _

* U Republici Srpskoj Krajini zivi, kako se procenjuje 300 do 320 hiljada Srba, dok se - kako procenjuju UN - 250 do 280 hiljada Srba iselilo iz Hrvatske.

** Jedan broj Srba zivi na teritoriji bivse Bosne i Hercegovine koje su pod kontrolom muslimanske vlade i bosanskih Hrvata.


______________________________ ______________________________ _

V. Evropske imigracione zemlje

SR Nemacka 250 - 300.000

Austrija 100 - 130.000

Francuska 80 - 100.000

Svajcarska 70 - 100.000

Zemlje Beneluksa 15 - 20.000

Skandinavske zemlje 50 - 60.000

Italija 5 - 7.000

Ostale 15 - 20.000

G. Stare i nove susedne zemlje

Rumunija 30 - 50.000

Mađarska 3 - 5.500

Albanija 5 - 10.000

Hrvatska* 120 - 150.000

Makedonija 44 - 70.000

Slovenija 47 - 57.000

______________________________ ______________________________ _

Prema tome, na americkom kontinetu zivi blizu 650 hiljada Srba i Crnogoraca, koliko se procenjuje da ima i u Zapadnoj Evropi. Oni su, na americkom kontinentu, u najvechem broju koncentrisani u centralnom i istocnom delu kontineta- Ilinois, Indijana, Micigen, Minesota, Ohajo, Pensilvanija, kao i na kanadskoj strani u provinciji Ontario (najvise ih je u okolini Toronta), zatim u drzavi Njujork i Nju Dzersi, a na zapadu u drzavama Kalifornija i Vasington. Oni koji su dosli u SAD u novije vreme koncentrisani su oko velikih industrijskih i trgovackih centara - Njujorka i Cikaga.

U Australiji Srbi zive u okolini Melburna, Sidneja, Perta i Kanbere, dok su na Novom Zelandu nastanjeni u Oklandu i njegovoj okolini.

Od latinskoamerickih zemalja Srbe su najvise privlacili Argentina i Cile.

U Evropi su Srbi nasli zaposlenje upravo u onim zemljama koje su posle Drugog svetskog rata i zaposljavale najvise stranaca - SR Nemacka, Austrija, Francuska, Svajcarska i Svedska.

Od starih susednih zemalja, najvise Srba ima u Rumuniji, a u novim susednim zemlja situacija jos nije jasna.

Status Srba u svetu je trojak. Srbi su građani zemalja glavnih imigracionih prekomorskih zemalja, shodno imigracionim politikama doticnih drzava (u manjem broju i u Evropi), zatim građani nase zemlje koji imaju privremeni boravak (kao rezultat politike evropskih zemalja koja je vođena posle Drugog svetskog rata) i građani susednih zemalja koji vekovima zive u njima, ali koji su sacuvali svoj nacionalni identitet. Status iseljenih Srba zavisi od politike svake zemlje, koja ima tendenciju, pod uticajem KE BS-a, narocito na evropskom prostoru, da prizna individualna i kolektivna prava nacionalnih grupacija. Razume se, taj se status vremenski i prostorno razlikuje.

Dalji tokovi savremene seobe Srba zavisiche od niza cinilaca ekonomske, ali i druge prirode. Kako stvari stoje, uzroci savremene seobe Srba se neche tako brzo otkloniti. "Push" faktori che, ocigledno, jos duge imati uticaj na dalji tempo spoljne migracije Srba. Međutim, i imigracione politike glavnih zemalja useljenja su od bitnog znacaja.

Kada je rec o klasicnom vidu migracije, tj. iseljavanju, postoji tesna i uzajamna zavisnost dveju glavnih komponenti imigracione politike: regulisanje useljenja i integracija. Zemlje klasicne imigracije su jos dvadesetih godina ogranicile godisnji broj useljenja i, kasnije, uvele kontrolu strukture imigracionih tokova. Nijedna od njih, međutim, nije obustavila imigraciju. Kanada, Australija i Novi Zeland su, cak, podsticale imigraciju u dugom vremenskom periodu. U osamdesetim godinama, imigracija u prekook eanske zemlje se dosta stabilizovala, s tendencijom ka rastu.

Zajednicka karakteristika svih klasicnih imigracionih politika je, dakle, kontrola useljenja, locirana uglavnom u ambasadama i konzulatima u zemljama porekla migranata. Kontrola se vrsi imigracionom vizom koja kvalifikuje migrante za useljenje.

Sjedinjene Americke Drzave, Kanada i Australija zauzimaju centralnu poziciju u međunarodnim migracionim tokovima Srba.