Gde su nestale sponzoruše: Smena generacija u noćnom životu Beograda

Ranko Pivljanin | 21. 07. 2013. - 17:28h | Foto: J. Vučetić/M. Milanković
Negde su otišle, ili su se kamuflirale, ili više nisu u modi. Niko pouzdano ne zna odgovor na očigledan deficit takozvanih sponzoruša, zaštitnog znaka čuvene beogradske Ulice Strahinjića bana, ali fale. Otklonili smo jedino sumnju da ih je u minulim upisnim rokovima usisao obližnji Prirodno-matematički fakultet, dok su sve ostale opcije ostale otvorene.

Tamburaši, ali i glasna muzika iz kafića: Skadarlija

Skadarlija

Čuvena boemska četvrt polako plaća danak novim vremenima, pa muzika tamburaša i konobar starog kova iz “Velike Skadarlije” na početku ulice šalje lažnu sliku da je ovde ostalo sve po starom - karirani stolnjaci, prefinjena gospoda, kvalitetno vino i starogradska muzika... Nije da ih nema po “Tri šešira”, “Dva jelena”, “Putujućem glumcu”... Ali nadglasala ih je trešteća muzika tri kafića koji su ovde doveli unuke tih ljudi koji u nekim novim ritmovima đuskaju u “Šikarici”, “Red baru” i “Familiji”.

- Vremena se menjaju, smena je generacija a to se najbolje oslikava u kafani. Ipak, tu smo da te mlade ljude kad i sami dođu u neke godine polako uvodimo u onu izvornu kulturu ovdašnjih kafana gde još uvek sviraju orkestri bez ozvučenja - kaže Aleksandar Jeremić, konobar iz restorana “Šešir moj”.

Ne smeta to ni najmanje Davidu Serdišeku, veselom Slovencu koji sa srpskim prijateljima derneči ispred “Skadarlijske noći” grleći gošću iz Holandije kojoj nisu dozvolili da samuje za susednim stolom. Ispostavlja se da je gospođa Pola univerzitetska profesorka psihologije iz Utrehta.

U kafićima u Strahinjića bana najviše gostiju iz inostranstva

Silikonska dolina

“Silikonska dolina” nije baš evoluirala u breg za razmišljanje, ali jeste u neku vrstu praktične ispostave Instituta za jezike. Naime, ovde više konobari ne mogu da rade bez znanja bar dva svetska jezika, a Dušan iz “Soho bara“, naš prvi i ljubazni domaćin na putu kroz prašumu ovdašnjih kafea, govori engleski, italijanski i španski. Mora! U tom trenutku u bašti je imao desetak Austrijanaca i pet Italijana.

- Stranci su, naročito vikendom, glavni gosti. A za sponzoruše, ne znam, valjda su se poudavale - kaže u trku između šanka i bašte. Promine poneki zalutali primerak silikonskih lepotica, koliko da nas želja mine. Nema ni džibera iz polukriminalnog miljea koji su se razmetali “moet” šampanjcem, sve se nekako prokultivisalo, pa čak i čuvena beogradska prosjakinja Savka koja nastupa u skladu sa novim tendencijama.

- Do you have nešto sitno!?

Neobičnu sociološku analizu promena daje jedan od suvlasnika obližnjeg novootvorenog kafea “Jimmy Woo” u kome dvanaest Britanaca slave momačko veče svog druga.

- Klasične sponzoruše su se izgubile i sad je aktuelna njihova japi varijanta. To su ribe pune love koje dolaze da budu viđene, da pokažu status i da one pokupe nekoga - kaže on.

Gužva, dim i skupi parfemi: Splavovi

Splavovi

Sa druge strane reke nas je na jednom od splavova sačekalo “arlaukanje” zvezdica Granda i go-go igračice.

Taj ženski svet je trebalo videti! Uvijale su se zastakljenih pogleda nositeljke silikona prvog, drugog i trećeg stepena - evo, gde su sponzoruše, sinulo mi je odjednom - oblaci parfema mešali su se s oblacima dima, niti si šta mogao progovoriti, niti se šta imalo čuti. Ali, da ne prođe samo na vizuelnom utisku, napregao sam glasne žice i zaurlao pitanje na uvo jedne od hostesa.

- Hoćeš iskreno! Ovo je poligon za isfrustriran svet koji ovde leči teške komplekse pijući skupa pića! - rekla je ova studentkinja Stomatološkog fakulteta koja drugi vikend zamenjuje drugaricu u ovom poslu, ako se to vrckanje poslom može zvati.

Zabava na neočekivanom mestu, ispod Brankovog mosta

Savamala

Duh velikog grada pulsira i na najneobičnijim mestima, pa će se samo neupućeni prolaznik iščuđavati otkuda dolazi u kuda ide u sitne sate taj mladi svet ispod trbuha Brankovog mosta dole u Karađorđevoj ulici. U večnoj potrazi za novim, beogradski noćni život se spustio i u Savamalu, a uz već poznate “betonjerske” klubove “Magacin”, “Frida”, “Iguana”, “Brankow” i “Čorba kafea”, utočišta zakletih rokera, u poslednje vreme staza zadovoljstva vodi prašnjavim putem preko pruge, pa nizvodno.

Najmanje moraju da pešače ljubitelji one probranije novokomponovane muzike uživo i oni su napunili “Onu moju kafanu”, rečnu verziju istoimenog kafanskog objekta sa Vračara.

Oni koji od muzike preferiraju haus i nije im problem da pivo plate tri puta skuplje nego ovde, hrle ka obližnjem splavu “Lasta”, dok najoriginalniji i najjeftiniji vid provoda upražnjava grupa od desetak mladih ljudi, mahom studenata, na betonskoj klupi šetališta. Uz flašu rozea, nekoliko flaša piva, gitaru i pisak posleponoćnog voza u pozadini, raspravljaju da li je bolji Ničeov “Zaratustra” ili Heseov “Sidarta”.

Izvor: Blic