Street Fighter II je odlichna borilachka igra ali je imala nesrecu da je iste godine izbachen prvi deo po mnogima najboljeg borilachkog serijala svih vremena- Mortal Kombata,
Pa je zaradio samo procenjenih 10 milijardi dolara.
Posle izbacivanja neverovatnog broja revizija legendarnog Street Fightera II (koje su se pojavile na isto tako neverovatnom broju igračkih sistema), Capcom je konačno odlučio da objavi potpuno novu igru u seriji, ali je nije nazvao Street Fighter III kao što su to svi očekivali. Umesto toga, predstavljen je Street Fighter Alpha (u Japanu, celoj Aziji i Španiji poznat kao Street Fighter Zero) kao prva u seriji igara koje će Capcom izbaciti na tržište u narednih nekoliko godina. Šta je zapravo Street Fighter Alpha? Po samom nazivu ne može se reći da je u pitanju pravi nastavak Street Fightera II već novi podserijal u okviru SF franšize koji je izrodio ukupno 4 igre smeštene u periodu između prvog i drugog Street Fighter turnira. Međutim, to ne znači da ga ne krasi impresivna količina inovacija uz zadržavanje svega par elemenata iz prethodnika.
Ono što ćete ipak doživeti kao neprijatno iznenađenje kada prvi put startuje Alpha-u jeste da je broj boraca prilično skroman pa ih je u startu ponuđeno samo 10, što je nazadovanje ako se poredi sa starijim naslovima kao što je Street Fighter II Hyper Fighting ili Super Street Fighter II Turbo. Na svu sreću, njihov odabir je prilično dobar, tako da su oni najpoznatiji (Ken, Ryu, Chun Lee) prisutni a pridodati su im neki novi, među njima i Guy odnosno Sodom, dobro poznati junaci iz proslavljenog Final Fighta. Utisak se dodatno popravlja kada znate da je Capcom u igru ubacio i nekoliko skrivenih likova (trend koji je praktično lansirao Mortal Kombat serijal) kao što je fenomenalni Akuma, Mr. Bison ili Dan koje možete ”prizvati” specijalnim kombinacijama tastera. Ono što je najbolje jeste da sa svakim od njih možete igrati i story mod.
Osnovni kontrolni sistem je ostao neizmenjen u odnosu na slavne prethodnike, kao što su i zadržane sve njihove stare magije. Nažalost, borcima nije značajno proširen arsenal specijalnih udaraca tako da ih i dalje imaju svega po 3-4, što je poprilično malo.
Izvođenje je poprilično izmenjeno u odnosu na ranije Street Fighter igre, i može se reći da ima unikatan “feel”. Za početak, super kombo udarci koji su predstavljeni u Super Street Fighteru II su sada usložnjeni, što znači da ovoga puta postoje 3 nivoa u okviru skale pri dnu ekrana (ranije je ona bila jedna nepodeljena celina). Njihova aktivacija zahteva minimalno jedan nivo, ali praksa pokazuje da samo korišćenje dva ili sva 3 nivoa skale odnosi veću količinu energije protivniku. Zatim, u igru je konačno implementiran pravi kombo engine, pa je sada moguće praviti duže serije udaraca čiji izgled umnogome zavisi od vaše kreativnosti, bez ograničenja svojstvenih tada velikom rivalu, Mortal Kombatu 3. Kombo tehnike sa ovim nastavkom postaju izuzetno važne jer je njihovo poznavanje od ključne važnosti za dobijanje mečeva, što je kasnije postala praksa praktično u svim Capcomovim igrama ovog tipa.
Pročitajte kako je Svet Kompjutera nekada pisao o Street Fighter Alpha portu za PC
Prvo izdanje „alfa” verzije Street Fightera za PC računare, moramo to odmah reći, predstavlja pravo razočarenje, naročito onima koji su očekivali da će kvalitet konverzije biti barem približan verziji sa konzola. Pored tehnički nedoraslog enginea, praistorijske grafike i lošeg dizajna, ni izbor likova i poteza nije odmakao mnogo od originalnog i „osedelog” Street Fightera. Pa ipak, „Capcom” uspeva da održi kontinuitet svog borilačkog serijala i predstavlja jednu od retkih firmi koja je orijentisana na tržište konzola, a ipak pravi konverzije za PC, što treba pozdraviti.
Glavne prednosti najnovijeg Street Fightera odnose se na šarolik izbor likova i nekoliko novih specijalnih poteza i combo tehnika koje su mnogo bolje osmišljene nego što su izvedene. Takmičara ima ukupno deset, od kojih su neki preuzeti iz prethodnih nastavaka. Tu su Ryu, Chun-Li, Charlie, Ken, Guy, Birdie, Sodom, Adon, Rose i Sagat. Svaki od njih u proseku ima po četiri specijalna udarca i dve combo tehnike koje nanose dodatno oštećenje protivniku, što uz šest osnovnih pokreta daje sasvim zadovoljavajući izbor udaraca. Sa tehničke strane ovog Street Fightera teško da je bilo šta na svom mestu. VGA rezolucija svakako je najveće razočarenje. Siromašna grafika sa malo boja u 2D okruženju i jadno animiranom „aktivnom” pozadinom stvari su koje smo viđali u ovakvim igrama pre više godina. Jedina prednost je mogućnost igranja u prozoru, kada sve izgleda donekle bolje. O navednoj sjajnoj i unapređenoj animaciji nema ni govora čak ni na bržim mašinama, jer frame-rate jednostavno nije dovoljno dobar. Nešto bolja je zvučna podloga. U igri Street Fighter Alpha: Warriors’ Dreams uživaće samo ljubitelji staromodnih 2D borilačkih igara. Konkurencija je ovaj program prevazišla još mnogo pre nego što je napravljen.
Posle uspešnih naslova poput Donkey Konga i Mario Bros, Šigeru Mijamoto i Nintendo su 1984. godine izdali Excitebike za NES, trkačku igru koja je ljubiteljima brze vožnje dala priliku da se nadmeću sa ‘’virtuelnim motociklistima’’ ili naizmenično sa prijateljima. Cilj igre je preći stazu za što kraće vreme, izbegavajući sudare sa drugim igračima i pregrevanje motora. Nije bilo potrebno samo pobediti u trci, već i sakupiti najveći broj poena. Excitebike je stekao veliku popularnost zbog realistične fizike koja je simulirala kretanje motocikla i uticaj prepreka na vozača. Igrači su morali pažljivo upravljati brzinom, izvoditi precizne skokove i pametno koristiti turbo pojačanje kako bi stekli prednost. Mehanika pregrevanja motora je predstavljala dodatni izazov, jer su igrači morali da vode računa kako ne bi ostali bez dragocenog vremena. To nije sve, jer je Excitebike posedovao i editor nivoa koji je bio izuzetno inovativan za to vreme.Excitebike se smatra jednom od najuticajnijih igara za NES. Hvaljena je zbog svog uzbudljivog gejmpleja i realistične fizike. Igra je dobila nekoliko nastavaka i spin-off naslova, uključujući Excitebike 64 za Nintendo 64, Excite Truck i Excitebots: Trick Racing za Wii.
U jeku Hladnog rata pojavila se video igra koja je uspela da probije gvozdenu zavesu između Istoka i Zapada. Reč je o Tetrisu, vanvremenskoj kreaciji ruskog inženjera Alekseja Pažitnova. Posle nekoliko godina rada u računarskom centru Sovjetske akademije nauka, Pažitnov je shvatio da želi da pravi video igre. Inspirisan svojom omiljenom igračkom iz detinjstva, napravio je ”padajuću slagalicu”, Tetris, koristeći se računarom Elektronika 60. U svakoj verziji igre postoji ukupno sedam vrsta padajućih figura, takozvanih tetromina, koje je potrebno rotirati i premeštati kako bi se što bolje uklopile na dnu ekrana. Svaki red složenih oblika se briše, za šta igrači dobijaju poene. Čišćenje četiri linije odjednom je potez koji donosi najviše poena – 800. Ova prosta ideja i zarazni gejmplej brzo su osvojili svet.
Pažitnov i njegove kolege na institutu su se toliko ”navukli” na Tetris da je postao zabranjen jer je negativno uticao na produktivnost radnika. Ova ”zaraza” se ubrzano širila, a Pažitnov je 1986. godine uspeo da predstavi Tetris ostatku sveta, uprkos striktnim zakonima o autorskim pravima u Sovjetskom Savezu. Tek deset godina kasnije je vratio prava na igru, a ujedno i osnovao The Tetris Company.
Uprkos prostoj premisi igre, Tetris je hvaljen zbog ogromnih benefita po pitanju zdravlja. Istraživanja su pokazala da igra povećava kognitivne sposobnosti mozga, umanjuje stres i pomaže sa koncentracijom, ali da u nekim slučajevima može da izazove takozvani Tetris efekat. Tetris efekat je fenomen koji nastaje kada ljudi posvete toliko vremena i pažnje nekoj aktivnosti (najčešće igrama) da ona počinje da oblikuje njihove misli i snove i da utiče na njihovu percepciju stvarnog sveta.Tetris je hit koji je odoleo zubu vremena. Od kasnih osamdesetih pa do danas, prodat je u preko 200 miliona kopija. Kao igra koja je dostupna na preko 65 različitih platformi, Tetris drži Ginisov rekord za igru sa najvećim brojem portova. Poslužio je kao inspiracija za brojne slične igre, kao i nastanak match-3 žanra i naslova kao što su Candy Crush i Bejeweled.
Pobedom nad Trevorom Berbikom 1986. godine, Majk Tajson je ušao u istoriju profesionalnog boksa kao najmlađi šampion teške kategorije, jer je titulu osvojio već sa 20 godina. Slava i popularnost mladog asa bila je bezgranična što je osetio i Nintendo i napravio igru koja će zauvek ostati dragulj među naslovima koji za temu imaju boks.
Ipak, priča je počela tri godine ranije – 1984. godine Nintendo je još uvek najviše pažnje posvećivao igrama na automatima ali je i uveliko razvijao NES, svoju prvu konzolu namenjenu svetskom tržištu. Punch-Out!! koji se upravo tada pojavio na coin-up mašinama doživeo je ogromnu popularnost zbog dobre grafike i neobičnih protivnika ali pre svega zbog kvalitetnog izvođenja što je bio nedostatak svih dotadašnjih pokušaja da se napravi boks simulacija. U skladu sa opštom euforijom koja je pratila Majka Tajsona, Nintendo je pravilno zaključio da bi dorađena igra za NES bila veliki hit, a pojavljivanje Gvozdenog (u igri ima stari nadimak ”Kid Dynamite”) u njoj dodatno bi privuklo pažnju. Međutim, umesto da igru samo blago prerade tako da pristaje konzoli, programeri su načinili totalnu reviziju originala, pritom ne načinivši ni jednu grešku. I legenda je rođena…
Jedini mod ove igre je karijera. U ulozi ste fiktivnog junaka, 17-togodišnjeg Malog Meka (Little Mac) koji uz pomoć trenera Doka Luisa (Doc Lewis) treba da postane apsolutni svetski šampion i na kraju izazove Majka u Meču Snova. Put do vrha biće dug i naporan, a vodi kroz 3 kategorije u kojima će vas čekati sve opasniji (i krupniji) protivnici. Ipak, na početku će svi bokseri osim prvog (Glass Joe) predstavljati dostojne rivale jer za razliku od 90% drugih igara ovog tipa, besomučno udaranje po tasterima ne daje ama baš nikakve rezultate. Svaki novi meč zahteva novu strategiju i upoznavanje vrlina i mana protivnika što igranje uvek čini zanimljivim. Podjednako važne su i tehnike izbegavanja: pored bloka i saginjanja često je najkorisniji način za apsorbovanje protivničkog napada otklon u neku od strana. Defanziva je u ovoj igri izuzetno važna, i predstavlja ključ pobede nad gotovo svim protivnicima. Mnogi bokseri poseduju i super-udarce koji vam oduzimaju dobar deo energije ili vas odmah šalju u nokdaun, pa su pravilan tajming odnosno brzi refleksi u ovakvim mečevima izuzetno bitni.
Najveći problem svih boks simulacija ili arkada do dana današnjeg jeste preglednost, odnosno položaj kamere. Problem je u tome što se gotovo uvek ne zna ni ko pije ni ko plaća već se borba svodi samo na besomučnu razmenu udaraca bez mnogo smisla i taktike. Najveći krivac za to je pored loše osmišljenog izvođenja i položaj kamere koji vam često ne dozvoljava da na vreme predvidite i blokirate protivnički udarac. U Punch-Out!-u kamera je postavljena tačno iza leđa boksera, što zaista sjajno funkcioniše i pruža priliku da se u potpunosti udubite u igru. Kao što smo već konstatovali, gameplay je daleko bolje realizovan od verzije na automatu. Pre svega, vaš bokser nije više predstavljen kao žičani model i ne može da se šetka levo-desno već se borba odigrava samo u sredini ringa, što nije nimalo loše, jer eliminiše mogućnost bežanja po ringu i forsira aktivnu borbu sa konstantnom razmenom udaraca. Druga velika razlika je uvođenje rundi (maksimalno 3) a tokom pauza Dok Luis će vam ponekad davati izuzetno korisne savete koji vam mogu pomoći da lakše ostvarite pobedu, do koje možete doći nokautom (brojanjem do 10), tehničkim nokautom (tri nokdauna u rundi) i sudijskom odlukom (na poene). Interesantni su i komentari protivnika u pauzama borbe, kao i njihovi portreti posle nekoliko nokdauna.
Igre sa fokusom na klasični boks su danas izuzetno retke. Isto se ne može reći za pozne 80-e, kada je boks cvetao. Zahvaljujući visokoj popularnosti ovog plemenitog sporta, nastao je Nintendov Mike Tyson’s Punch-Out!!. U pitanju je NES reizdanje originalne arkadne igre Punch-Out!! iz 1984. godine, koju je takođe izdao Nintendo.
U ulozi protagoniste Malog Meka, igrači moraju da se izbore sa nizom boksera kako bi dogurali do finala i bitke protiv šampiona teške kategorije, Majka Tajsona, tadašnjeg šampiona i u stvarnom svetu. Svaki bokser je imao svoje slabosti i poseban stil borbe, ali za razliku od njegovih protivnika, Mali Mek je na raspolaganju imao prilično ograničenu šemu udaraca. Pored bloka i udaraca desnicom i levicom, kao specijalni potez postojao je i aperkat. Meč je bilo moguće završiti nokautom u slučaju da protivnik ne ustane posle deset sekundi, tehničkim nokautom ako je protivnik nokautiran tri puta u jednoj rundi, kao i po odluci sudija. Za razliku od tradicionalnih tabačina tog vremena, Punch-Out!! je forsirao igrače da se mnogo više fokusiraju na individualne stilove borbe protivničkih boksera, tajminge i strategiju. Glavni boss Majk Tajson je bio izuzetno težak i smatrao se gotovo nemogućim za savladati.
Mike Tyson’s Punch-Out!! se danas smatra klasikom. Igra se i dalje može videti na raznim retro gejming događajima širom sveta, a poseduje i posvećenu zajednicu speedrunnera.
Tema: 
