Sredinom 90-ih se pojavio ozbiljan konkurent u svetu arkadnih borilačkih igara – Tekken. Namco je svoju prvu 3D tabačinu prvobitno izdao kao odgovor na Segin Virtua Fighter, ne znavši da je stvorio jedan od najpopularnijih serijala svih vremena. Tekken prati tragičnu priču mladog Kazuye, koga je surovi otac Heihachi bacio sa litice kako bi testirao njegovu snagu. Ispunjen besom, petogodišnji Kazuya na samrti sklapa pakt sa Đavolom kako bi se jednog dana osvetio ocu. Ovu priliku dobija godinama kasnije na King of Iron Fist turniru, gde se susreće sa borcima koji su danas poznati svim ”tekenašima”, uključujući Paul Phoenix-a, Ninu Williams, Yoshimitsua i Ganryua.
Tekken na prvi pogled deluje kao najobičnija 1v1 tabačina, ali se izdvaja od većine zbog svog sistema komandi. Naime, u Tekkenu svako dugme na kontroleru odgovara jednom udu, što na nekom nivou čak podseća na simulaciju. Ako za primer uzmemo PlayStation džojped, kocka bi odgovarala levoj pesnici, a krug desnoj nozi. Ovaj sistem je interesantan jer od igrača zahteva brze reakcije i razvijen instinkt, posebno u slučaju komplikovanih komboa.
Tekken u početku uopšte nije trebalo da bude borilačka igra, već interna platforma za testiranje animiranih 3D modela i naprednijeg mapiranja tekstura. Međutim, kada su se razvojnom timu pridružili Virtua Fighter developeri i kada se pročulo da Sega radi na nastavku, Namco je odlučio da uzvrati udarac. Pošto je igra bila razvijena za arkadni System 11 koji je u svojoj osnovi bio baziran na PlayStation hardveru, Tekken je vrlo brzo dobio port za Sonijevu prvu konzolu. Kao što je Kazuya na kraju nadmašio svog oca, Tekken je razbio Virtua Fighter, o čemu svedoče i mnogi Ginisovi rekordi koje je postavio – bio je prvi PlayStation naslov koji je prodat u preko milion kopija. Tekken danas poseduje sopstvenu esports scenu, a 2024. godine je dobio osmi nastavak u glavnom serijalu igre.
Predstavljamo vam prvo poglavlje jednog od najpopularnijih RPG serijala današnjice i dalekog pretka Morrowinda, Obliviona i Skyrima. Arena je takođe bila RPG prvenac za Bethesdu, koja je 90-ih bila poznatija po svojim sportskim i akcionim naslovima. Ovo je prilično ironično, s obzirom da Arena uopšte nije trebalo da bude RPG, već neka vrsta simulacije borbe gladijatora, od čega i potiče naziv igre. Bethesda je na posletku odlučila da se više fokusira na questove, dizajn tamnica i RPG elemente. Tako se rodio The Elder Scrolls serijal.
Arena igrače vodi na Tamriel, masivni kontinent sa proceduralno generisanim tamnicama i gradovima, izuzev lokacija koje su vezane za glavni zadatak igre. Mimo glavne misije, igrači imaju potpunu slobodu istraživanja, što Arenu čini open world igrom. Arena možda nije bila prva igra otvorenog tipa, ali je usavršila gejmplej mehanike koje su danas i te kako zastupljene. Jedna od njih je smena dana i noći, koja nije bila tu samo iz estetskih razloga. Na primer, čudovišta su noću bila daleko brojnija i aktivnija. Kao i u kasnijim The Elder Scrolls naslovima, igrači na početku Arene stvaraju svog lika, birajući njegovo ime, pol, rasu, klasu i izgled. U borbi, koja se inače odvija u realnom vremenu, igrači na raspolaganju imaju široki asortiman oružja i magije. Sa svakim trijumfom stiču iskustvo, što im daje priliku da unaprede veštine svog lika.
Arena je bila notorno teška i surova, pogotovo za nove igrače, pošto su se veoma moćna, ”endgame” čudovišta ponekad pojavljivala u prvoj oblasti igre. Ken Rolston, glavni dizajner Morrowinda, priznao je da je zaginuo više od 20 puta pre nego što je izašao iz početne tamnice. Ako možete da podnesete DOS grafiku iz sredine 90-ih, toplo vam preporučujemo da isprobate Arenu, barem dok ne izađe TES: VI. Ako ste strastveni ljubitelj The Elder Scrolls serijala, nikako je ne smete propustiti!
Tema: 
