Londonski Pride 2005: Nastupa Bananarama, govori gradonačelnik
Prag tolerancije

Kao i godinama unazad, londonski Pride 2005, održan juče, značio je dobar provod na ulicama Londona - šetalo je nekoliko hiljada ekcentričnih, ali i sasvim običnih, pripadnika različitih seksualnih orijentacija.

Parada se tradicionalno završila na Trafalgar skveru gde se učesnicima obratio gradonačelnik Ken Livingston. Za zabavu su uglavnom bili zaduženi muzičari, uključujući i simfonijski orkestar londonskih homoseksualaca, kao i Pink Singersi (Pevači u ružičastom), najstariji hor na evropskom tlu sačinjen ekskluzivno od gej pevača.

Ali, to nije sve. Glavna žurka, u stvari, počinje 23. jula: Big Gay Out Party u Finsbury parku u severnom delu Londona. Pored velikana britanske pop scene, učestvovaće i gej ikone kao što su Deni Minog i Bananarama, zaključno sa hip-hop zvezdama Beverly Knight i Cuban Brothers. Žurci će prisustvovati oko 30 hiljada ljudi dovoljno dubokih džepova da odvoje 25 funti i uživaju u muzičkoj ekstravaganciji sačinjenoj od 12 bina, veštačkog ostrva i mini-žurci u ogromnom bazenu od pene. Sve to u ime slobode seksualnog izražaja, blago obavijene blerovskim neoliberalizmom.

Hepeningzi ovog tipa sadrže u sebi dozu ekonomsko društvene proračunatosti, koja kod većine Beograđana alternativne seksualne orijentacije i dalje predstavlja udaljen pojam.

Ni konzervativna Velika Britanija se, doduše, nikada nije oprostila od homofobije. Samo u Londonu tokom prošle i ove godine ubijeno je nekoliko homoseksualaca, a počinioci su i dan-danas na slobodi. Takođe, ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da se po gradovima severne Irske čak organizuju i prave hajke na homoseksualce koji su prinuđeni da žive po veoma dobro zabravljenim stanovima ili emigriraju u Englesku. Decenije ratovanja u ovom religijski mešovitom delu Velike Britanije ostavile su za sobom jedno veoma zaostalo društvo po svim socijalno društvenim kriterijumima moderne Evrope. Zvuči poznato, zar ne?

Povodom svega ovoga, nije loše zapitati se gde je po dotičnom pitanju današnje srpsko društvo. Utisak je da posle krvave parade 2001. godine većina srpskog javnog mnjenja, kao i srpska gej populacija ne žele ni da otpočnu bolni proces suočavanja i otvorenog suživota. Stoga se i nameće zaključak da srpski homoseksualci i nisu baš toliko ideološki udaljeni od vladajuće minority loving doktrine.

Osiromašena i godinama lišena bilo kakvog javnog izražaja, van jeftinom drogom začinjenih rejv žurki i periodičnih gay-friendly hepeninga strogo zaklonjenih od očiju javnosti, srpska gej populacija je prosto i zaboravila kako je to izgledalo za vreme liberalne socijalističke vladavine 80-ih koja je izrodila likove kao što su Oliver Mandić (u mlađim danima) i pevača "Psihomodo popa" Davora Gobca, avangarde na polju eks-jugoslovenskog cross gender muzičkog izražaja.

Izgleda, nažalost, da se u Srbiji internalizovana homofobija nametnula kao jedini modus vivendi za uspešan i nadasve nevidljiv život lokalnih homoseksualaca, u kojem još dugo neće biti mesta nekakvom srpskom Pride-u.
Za Glasno iz Londona Milan Miletić