"Изволи се нама и Европској Унији" - 1. део
Синод је ипак заказао јесењи Сабор. Али не са циљем да се изабере нови патријарх. Тај циљ вештачки надувавају новинари, као и уочи сваког досадашњег Сабора. У наредних месец дана новине ће бити пуне вести из извора блиских круговима, и кругова блиских изворима, иако је "избор новог патријарха" једна велика непознаница и за саме архијереје. Чак и ако је патријарх Павле стварно потписао повлачење, питање је у чијем присуству је то учинио, тј. да ли ће већина архијереја на Сабору поверовати старим провереним варалицама, или ће тражити да патријарх то потпише у присуству саборске делегације, или бар усмено потврди.
У сваком случају, ништа се не зна унапред, али новине ће ипак писати о томе, и "саговорници из врха СПЦ" ће се оглашавати у јавности да подгреју атмосферу, јер "избор новог патријарха" је одличан параван за друге послове које глобалисти планирају да одраде. Када се око "избора новог патријарха" подигне довољно велики облак прашине, они ће се потрудити да у сенци тог облака коначно и дефинитивно очисте Косово од последњих просрпских и патриотских елемената. Њихов идеал је да на Косову оставе само Раду Трајковић и Теодосија Шибалића, и још "луду ђецу од седам година, па ће оно права бити раја, и добро ће Турке послужити".
Рада Трајковић је недавно изјавила да нам Руси не желе добро, а земље Нато-пакта су нам пријатељски настројене, и зато треба да се окренемо од Русије ка Западу. Толико о Ради Трајковић. О Теодосију Шибалићу је већ довољно речено у претходним текстовима.
И нацисти и комунисти су схватали да Николај Велимировић не сме бити у Србији, ако мисле да владају Србијом. Тако и глобалисти схватају да Артемије Радосављевић не сме бити на Косову, ако мисле да владају Косовом. Отели су му пола епархије, развластили га, провукли га кроз медије као кроз кордон бичевалаца, али тврд је орах воћка чудновата - зубе су поломили, а владика Артемије још увек стоји усправно, па још и зачикује окупаторе, тј. јавно се буни што нико из Српске Цркве није стављен на бисерни "хелсиншки" списак српске интелектуалне елите. Нема више одлагања, Артемија треба по сваку цену склонити са Косова.
Егзекуцију треба да обави митрополит црногорско-приморски и брдски Амфилохије Радовић. Он је дугогодишњи члан европских институција и структура, којима се од младости своје заклео да ће бранити и чувати целовитост и интегритет глобалног света, те да ће целога себе посветити придруживању свих српских земаља Европској Унији.
На путу евро-атлантских интеграција свакако највећи проблем представља помирење свих могућих религија, на првом месту Хришћанства и Ислама. Ове две религије су толико међусобно супротстављене, толико оптерећене хипотеком прошлости, да је за њихово помирење заиста потребан dream team језивих експерата, способних да чине чуда каква се никада у историји нису догађала.
Ми ћемо сада обелоданити једно такво чудо, које је европски експерт Амфилохије Радовић извео пре шеснаест година. Припремите чашу воде и коцку шећера, седите на столицу и пажљиво читајте.
* * *
Било је то 6. децембра 1992. године. Освећење темеља храма Христа Спаситеља у Приштини. Епископ рашко-призренски Артемије у ватреној беседи захвалио се свима који су дошли на празник, а поготово епископима.

Док је владика Артемије беседио, у позадини је стајао митрополит Амфилохије, окренут у страну, гладио браду и концентрисао се за предстојећи наступ.
Владика Артемије је, између осталог, рекао (аудио-снимак):
Све моје мисли данас и осећања упућене су најпре васкрсломе Господу Христу, Богу нашем. Њему благодаримо за ову милост, за ову радост и за овај дан.
Затим је пред микрофон стао митрополит Амфилохије:

Он се обратио присутном народу у име Алаха:
...кроз кога је све, који је у свему и над свима: Bismillah ir rahman ir rahim. У име бога свемогућега, сведржитеља, творца неба и земље.
Поставили смо на наш сајт видео-снимак на коме се лепо види и чује ово што смо описали. Снимак има 40 мегабајта, и можете га преузети (овде је линк). За оне који немају довољно брзу интернет-конекцију издвојили смо само звук целог снимка (овде је линк), и још мањи фајл: аудио-снимак цитираних Амфилохијевих речи (овде је линк).
Фраза коју је Амфилохије изговорио на арапском зове се Бисмила. Преузета је из Курана. Куран је подељен на 114 сура, тј. глава. Скоро све суре почињу речима: Bismillah ir rahman ir rahim. То значи: "У име Алаха, милостивог, самилосног". На арапском се то пише овако:
 
Ево шта о Бисмили пише на сајту lijecenje-kuranom.com:
Prva recenica s kojom se susrece citatelj Kur'ana casnog je Bismilla, tj. rijeci: Bismillahir-rahmanir-rahim. Ta recenica se ponavlja na pocetku svake kur'anske sure, osim devete (sura Et-Tevbe). Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, izrekao je brojne hadise koji govore o vrijednostima Bismille. Sta je, ustvari, Bismilla? Kakav je nas odnos prema njoj? Koliko je prisutna u nasem zivotu? Ovaj prilog baca malo vise svjetla na ovu kratku recenicu koja je, ustvari, osovina oko koje se treba kretati zivot svakog muslimana...
O vrijednostima Bismille Allahov poslanik, s.a.v.s., izrekao je brojne hadise. Navest cemo neke od njih.
Prenosi Ibn Ebi Hatim u Tefsiru od Ibn 'Abbasa da je Osman ibn 'Affan, r.a., pitao Allahovog poslanika, s.a.v.s., o Bismilli, tj. o rijecima Bismillahir-rahmanir-rahim, pa mu Vjerovjesnik, s.a.v.s., odgovorio: 'To je jedno od imena Allaha Uzvisenog, a izmedu tog i Najuzvisenijeg imena (ismullahi-l-ekber) je toliko blizu kao sto je izmedu bjelila i crnila u ocima.'
Муслимани изговарају Бисмилу за време молитве, пред почетак било ког дела, пишу је на почетку писама и званичних докумената, итд. "Проућити бисмиллу" значи изговорити целу фразу (као што је учинио Амфилохије). Ево у којим све ситуацијама треба "проућити бисмиллу" (преузето са једног сајта босанских потурчењака):
Lijepo je bismillu prouciti prije ulaska u zahod, na pocetku abdesta, zatim na pocetku jela i klanja to obavezno. Lijepo je takode prouciti bismillu i prije spolnog odnosa, jer se u oba Sahiha navodi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Ukoliko neko od vas, kada zeli prici supruzi, izgovori bismilu i kaze: 'U ime Allaha! Moj Allahu, ukloni od nas sejtana! Ukloni ga i od onoga sto nam podaris!'-ako iz tog odnosa bude rodeno dijete - sejtan mu nikad nece nanijeti stetu!'
Ислам прописује муслиманима да се моле Алаху пет пута дневно. Та свакодневна молитва се зове "намаз". Строго су одређена правила како треба вршити намаз. Ево како се то описује на муслиманском сајту:
Sta je namaz?
- Namaz je skup pokreta pracen izgovaranjem odredenih rijeci. - Namaz je komunikacija s nasim Stvoriteljem i Gospodarem, kada Mu tijelom i rijecima iskazujemo poslusnost i pokornost. - Namaz su trenuci u kojima smo najblize Allahu, Milostivome, i prilika kada molimo za oprost, ali i za ispunjenje zelja i potreba, za otklonjenje nevolja, za  zastitu od opasnosti i nesrece... - Namaz je stub i temelj vjere: ako nema namaza - nema vjere; Allahova kazna se navlaci...
Намаз почиње подизањем руку у висину лица и речима: Allahu Ekber ("Аллах је највећи"). Затим се руке спуштају, и онда се говори: Bismillaahir Rahmaanir Rahiim ("у име Аллаха, милостивог, самилосног"), El-hamdu lillaahi Rabbil 'aalemiin ("хвала Аллаху, господару свих светова"), Errahmaanir Rahiim, ("милостивом, самилосном"), Maaliki jev middiin ("владару судњега дана"), Ijjaake na'budu ve ijjaake nesta'iin ("само тебе обожавамо и само тебе за помоћ молимо"), Ihdinas siraatal mustakiim ("упути нас на прави пут"), Siraatal Lezine en'amte 'alejhim ("на пут оних којима си дао своју милост и благослов"), Gajril magduubi 'alejhim vele ddaalliin ("не на пут оних на које си се расрдио, нити на пут оних који су залутали").
Па онда опет: Bismillaahir Rahmaanir Rahiim ("У име Аллаха, милостивог, самилосног"), Kul Huvallaahu Ahad ("Реци: Аллах је један, једини), Allahus Samad ("Аллах је одувек и заувек. Не зависи ни од кога, а свима је потребан"), Lem jelid ve lem juuled ("Нема сина, нити је он коме син"), Ve lem jekullehu kufuven ahad ("и њему нико није раван"), и тако даље, и тако даље.
Предлажемо вам да чујете својим ушима фрагмент муслиманског упутства како се врши намаз. Лепо се "ћује" и арапски оригинал, и превод упутства на "бошњаћки језик" (аудио-снимак).
Затим клањаћ ући бисмиллу, изговарајући: Bismillaahir Rahmaanir Rahiim. Јаћи је став да се бисмилла не изговара наглас стално.
А ево како Арапи певају Бисмилу, уз бошњаћко објашњење (аудио-снимак):
...и ући неку суру након фатихе, дужу или краћу. Bismillahi Rahmanir Rahim, Kul hu wallahu ehad; Allahus-samed; lem jelid we lem juled; we lem je kun lehu kufuwen ehad. Од себе одбија весвесе, лоше мисли, и оно ћиме жели шејтан да га заваби у његовом намазу. А ако шејтанова весвеса, ометање клањаћа у намазу, се повећа, прописано му је да проући истиазу, ћиме тражи код Аллаха заштиту од њега, и да на лијеву страну пљуцне нешто мало влажног зрака...
Ето, наслушасмо се читања и певања Бисмиле оригиналним арапским изговором у уобичајеним ситуацијама муслиманске свакодневнице. Остаје да још једном чујемо како изговара Бисмилу митрополит Амфилохије у крајње неуобичајеној ситуацији - на освећењу православног храма, у пуним архијерејским одеждама. Издвојили смо само ту фразу на аудио снимку (овде је линк).
То је фактографија. А сада би требало да понудимо какво-такво објашњење Амфилохијевог поступка. Или је можда боље да сачекамо да се објашњење појави на сајту Синода? Не би нас зачудило да Гајо Гајић објави најновији текст Атанасија Јевтића, по коме су речи Бисмиле уствари ранохришћанска пракса. Наиме, у првим вековима хришћанства епископ је изговарао ове речи на почетку литургије, и то гласно, а народ је одговарао: "Халал ти вјера". Онда су Бисмилу касније преузели муслимани, и прихватили је као срж своје вере, али су под утицајем запада застранили, јер је код њих преовладао став да се Бисмила не изговара стално наглас (као што смо чули у упутству). Хришћани су временом избацивали Бисмилу из литургије, да би се разликовали од муслимана, али се она ипак у појединим рукописима задржала све до пре двеста-триста година, тачније - до латинствујушчег Петра Могиле, који је под утицајем запада коначно избацио Бисмилу из свих рукописа, односно наредио је да се увек изговара у себи, а никада наглас. И ево сада Амфилохије рехабилитује ову неправедно запостављену богослужбену праксу из првих векова хришћанства, а босански лоби се, као и увек, противи.
Немојте нас држати за реч. Можда се на сајту Синода неће појавити овакво објашњење. Ми смо само написали да нас не би зачудило ако се појави. Ништа нас не би зачудило после Амфилохијевог реторског питања, објављеног на сајту Синода: "Ако се раздире завеса у јеврејском храму у тренутку Христове Крсне смрти, ко смо ми да је поново навлачимо?"
Вероватно неће ни бити званичног објашњења, као што га нема ни поводом Амфилохијевог обећања да Шиптари неће градити православне храмове. Биће само састављена одбрамбена мантра која самим глобалистима треба да се нађе при руци у случају неке велике нужде, а она ће гласити: "Па шта су се ухватили за ту једну реченицу, Боже мој, шта ја све нисам у животу изговорио". Ако је тако, зашто се онда ниједан од две милијарде муслимана не превари па усред џамије пред свима гласно, течно и разговетно изговори у микрофон: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног"? Да видимо шта би се онда догодило. Данас је у Политици изашао чланак о томе како хрватски навијачи на свим утакмицама скандирају "Убиј, убиј Србина", а хрватски политичари слушају и "гуштају". Нико да се превари, никоме да излети нешто супротно. Рецимо, да неко од њих каже "нахрани Србина", или нешто слично томе.
Зашто је Амфилохије поменуо Аллаха усред тек освећених темеља православног храма, посвећеног Христу Спаситељу? Зашто је изговорио исламску Бисмилу? То је типичан почетак сваке муслиманске молитве, сваког муслиманског дела, а нарочито клања. Кад муслиман почне да коље, било животињу, било иксана, он изговара Бисмилу. Какву поруку је Амфилохије хтео да пренесе окупљеном народу тог празничног јутра ратне 1992. године, када су муслимани већ десет месеци клали и масакрирали српску нејач по целој Босни, где год су их затекли незаштићене? И то су најчешће чинили на велике српске празнике - на Тројице, на Петровдан... Амфилохије је ово изговорио 6. децембра 1992. године. Само месец дана касније, на Божић, муслимани су изговарајући исту ту Бисмилу поклали велики број Срба у Кравицама, а после десетак дана и у Скеланима.
Ми не осуђујемо муслимане, они само раде свој посао. Џихад је основа њихове вере, и они га спроводе и у рату и у миру. Не осуђујемо ни Амфилохија - и он само ради свој посао. Он има конкретне обавезе пред Европском Унијом, јер је на њеном платном списку као члан Европске Експертске Групе. Добро, можда и није на платном списку, можда човек волонтира, али то не мења ствар. Он је својим чланством преузео на себе обавезу да целога себе посвети евро-атлантским интеграцијама, као што пише на сајту ЕЕГ. У оквиру тих обавеза Амфилохије је морао да иде по џамијама и да се тамо изува као што ради сваки правоверни муслиман, да брани београдску џамију за време џихадског погрома на Косову, да говори у име Алаха на освећењу темеља православног храма у Приштини... И ко зна шта је он још све морао да ради у склопу својих обавеза.
Ми не осуђујемо никога, ми само разговарамо о темама које нас занимају. Ево, на пример, занима нас КОМЕ је Амфилохије изговорио исламску Бисмилу на освећењу православног храма у Приштини? Сав народ који се окупио на освећењу био је православни српски народ. Сада у Приштини нема српског увета, али тада је било. Сигурно ниједан муслиман није дошао на тај празник. А Срби, као што и видимо на снимку, нису ни обратили пажњу на Амфилохијеве речи. Чак и да су обратили пажњу - не би их разумели. Срби у Босни би разумели, њима Амфилохијева Бисмила вероватно не би промакла. Али Шиптари нису били много верски образовани, зато им је последњих година саграђено 400 џамија новцем из Саудијске Арабије и других исламских земаља, да се надокнаде празнине у верском образовању муслиманског становништва на овој важној деоници зелене трансферзале. Сасвим је природно што Срби са Косова нису препознали речи из Курана. Да је Амфилохије поменуо шиптарску "бесу", то би косовски Срби препознали, али арапску Бисмилу нису препознали.
Па добро, коме је онда Амфилохије рекао те речи, кад нико од присутних није могао да их примети и разуме? На снимку се лепо види да је фраза одлично увежбана - беседник нигде није запео, нигде се није збунио, што значи да је претходно много пута изговорио ове речи. Чему толики труд? Није ваљда Амфилохије поверовао Мухамеду да на оном свету сваког праведника чека по једна заносна женска, па се труди да заради небеско блаженство? "О хурије очих плаветнијех, те мислите са мном вјековати!" - сеири Мустај-кадија у Горском Вијенцу.
Ма није то. Тешко да Амфилохија интересује шта ће бити на оном свету. Пре ће бити да је ово: "О Стамболе, земаљско весеље, купо меда, горо од шећера... бог из тебе само бегенише, чрез пророка са земљом владати".
Е, то може бити! Преко Стамбола земљом владати - то је циљ, то је намера наших црквених глобалиста. Ако је тако, онда је на освећењу храма ипак био присутан неко ко је могао да примети, да разуме, и што је најважније - да оцени овај Амфилохијев поступак. Не можеш ти на лепе очи бити члан елитне европске међувладине организације! Мораш стално да се доказујеш - да мислиш глобално, а да дјелаш локално.
То важи за све активисте евро-атлантског глобализма у СПЦ. Сви они морају стално да показују своју активност пред наручиоцима, тј. да периодично направе понеки антисрпски и антиправославни гаф у јавности. Мало-мало, па Таса јавно испљује земаљску, а Игњатије небеску јерархију, Иринеј Буловић позира испод слике Алојзија Степинца, Григорије похвали ратнике џихада Тачија и Харадинаја а оцрни Младића и Караџића, Иринеј Добријевић оцрни целу историју српског народа, а о антисрпским и антиправославним гафовима митрополита црногорско-приморског и брдског Амфилохија - да и не говоримо. И све то уредно објави Гајо Гајић на сајту Синода. Стварно, човек једноставно остане без текста, и не зна шта би на све то рекао, осим да су смрдљиви творови отишли бестрага, као што рече надахнути поета на сајту аустралијско-новозеландске епархије. Или да га још детаљније парафразирамо: недеља шестог децембра 1992. године ни мајмунима није била смешна.
Амфилохије је уствари баш и хтео да остане непримећен од стране православног српског народа, а да га примети само онај ко треба да примети. Зато није ширио тему, тј. није поменуо раније пророке Мусу и Ису (тако муслимани зову Мојсија и Исуса), ни последњег пророка Мухаммеда, нити је изговорио цео текст намаза, или целу суру, или цео талисман, него је само на арапском директно поменуо Аллаха у исламској Бисмили, и то је било сасвим довољно, за почетак.
А за крај? Шта друго да кажемо за крај, осим: "Халал ти вјера, Амфилохије".

"Изволи се нама и Европској Унији" - 2. део
Сви тражимо одговор на исто питање: како објаснити сва ова дешавања у Православној Цркви? Шта су прави, истински разлози који покрећу јерархе да синхронизовано и уиграно нарушавају црквени поредак, изврћу учење и газе предање Цркве? Немогуће је да они имају помисао: "Сад ћу да извршим зло дело". Или: "Хајде да упропастимо Цркву Божију". Тешко је, готово немогуће у то поверовати.
Кад бисмо могли да се потпуно ставимо у њихов положај, и да размотримо мисли које се мотају по њиховим главама, и све побуде којима се они руководе, вероватно бисмо лако сагледали хијерархију вредности по којој они организују свој живот и своје деловање у Цркви и народу. И тада бисмо, верујемо, открили да њихова врховна мисао, која суверено господари њиховим животом и радом, уопште не изгледа као злочиначка и рушилачка. Напротив, споља гледано они имају добре намере, они желе добро Цркви и народу, они своју делатност доживљавају као добру и корисну.
Па у чему је онда проблем? У томе, сматрамо, што они друкчије од нас, православних, схватају добро и зло. За нас је добро и зло оно што су Свети Оци означили као добро и зло. Зато ми, православни, увек слободно можемо да се позовемо на Свете Оце, у свакој прилици и у сваком контексту. А они само понекад, само у оним ситуацијама где се светоотачке речи поклапају са њиховим интересима. У свим осталим ситуацијама морају или да ћуте, или да лажу. На пример, како би Амфилохије објаснио призивање Алаха усред тек освећених темеља православног храма, кад би морао? Тешко је замислити његово искрено објашњење.
Али ми смо нашли објашњење. Нашли смо то кључно образложење, ту врховну мисао којом се руководе јерарси док успостављају интиман однос са духом времена. И ту мисао изрекао је опет нико други до Атанасије Јевтић. Али пре него што наведемо његову мисао, налазимо за сходно да опишемо једно наше запажање, а ви привежите крпицу око кажипрста да запамтите где смо стали. Наиме, када се заприча, Таса често западне у шкакљиве теме, које би могле да га компромитују, и онда почиње да прича у трзајима, тј. да прескаче са теме на тему, као барска птица са локвања на локвањ, све док опет не дође до чврстог тла, па ту опет настави континуирану причу о једној теми. Ево како то изгледа, на пример, када Таса говори како је саслуживао са грчким старокалендарцима:
Сад они иду да прогласе Филарета за свеца! Филарет је добар човек био, узак човек! А ја сам саслуживо са тим Филаретом, у Паризу, на rue Lourmel, то је... петнести Париз... на Сени... западно, северозападно... Служио сам са Филаретом... тим који је зилот, а ми смо, хм, Црква која општи са новокалендарцима... Нисам то поменуо, ал сам поменуо коко пута... Српска Црква их није... и они су са Српском Црквом... и тако даље! Новопасхалци, пазите...
Е, новопасхалци су већ чврсто тле, јер ту Таса има објашњење зашто они друкчије празнују Пасху од осталих православних, и ту може неометано да ниже целе реченице. А нама то управо и треба - да Таса негде јасно каже шта је разлог измена које се уводе у Православну Цркву. Финској Православној Цркви држава одређује кад ће да празнује Пасху, и то се сматра као нешто сасвим разумљиво и оправдано. Јесте неред - каже Атанасије, - али није хаос. На пример, ако им држава одреди да празнују Пасху 29. фебруара, они ће је празновати сваке четврте године. Боље икад, него никад.
Ди сад да празнујемо Пасху тајно! Та нисмо ми први хришћани! Ми смо други хришћани! - размишљају Финци, и зато беспрекорно слушају државу.
Увођење новог календара - каже мало даље Таса - такође је одлука државе, а Црква је то само прихватила. Е сад одвежите крпицу са прста, јер сада долазимо до оне кључне формулације за којом смо трагали, до оне врховне мисли којом се објашњавају сва одступања појединих архијереја од добро познатог светоотачког учења и светог предања Православне Цркве. Ево те формулације, voila!
Западњаци су условљавали државу Грчку: "Да будете Европљани, да вам дамо помоћ ако покажете знаке прогреса. Један од тих знакова је: пређите на нови календар". Држава је одмах то прихватила. Онда је и Црква чинила.... Дакле, историјски контекст тога!
И у ширем контексту цитат има исто значење, али нисмо цитирали шири контекст, јер има пуно већ познатих трзаја и прескакања са теме на тему, па нисмо хтели да оптерећујемо наш текст и вашу пажњу. Али зато у аудио-формату нудимо шири исечак текста, па ако неко жели, може да преузме и преслуша (овде је линк).
Цитиране Атанасијеве речи су бесцен-благо савременог црквеног глобализма. Није исто кад ми формулишемо њихову заветну мисао, и кад они сами то учине. И то не било ко од њих, него највећи њихов мислилац. И свети апостол Павле је изобличио Крићане речима њиховог сопственог пророка.
У нашој интерпретацији њихова заветна мисао може бити искривљена или недовољно прецизна. Али Тасина интерпретација је изворна, и све је речено у само пар реченица. Свака реч је на своме месту, и свака је злата вредна.
"Западњаци су условили државу Грчку". "Западњаци" су државе Евро-Атлантског Савеза које чине окосницу НАТО-алијансе. "Ако хоћете да будете Европљани, даћемо вам помоћ" - исто то они говоре и држави Србији. "Али онда ваша Црква мора да прихвати нови календар" - кажу западњаци.
Чекај, рођаче, какве везе има црквени календар са уласком у Европу? - пита се прост народ. Зашто дирати Цркву? Зар њен календар представља неку сметњу за евроатлантске интеграције? Па тај календар служи Цркви у њене интерне сврхе, и нема никакве везе са животом државе. По државном календару Божић пада седмог јануара, а у богослужбеним књигама пише "двадесет пети децембар". Шта то смета западњацима? Зар је НАТО-алијанси битно шта пише у православним Минејима?
Ви сте незнавени! - одговарају европски експерти. Нормално да је битно! Једино је то и битно! Погледајте Румунију и Бугарску. Улазак у Европску Унију није им донео видљиве промене ни у животном стандарду, ни у структури државног апарата. Само у Цркви се примећују промене, само на томе инсистирају власти Европске Уније.
Држава која је ушла у Европску Унију практично више и не постоји. Самим образложењем да улази у ЕУ "због обећане финансијске помоћи" држава прихвата да јој се на дну леђа истетовира знак евро-атлантског картела, коме од тог тренутка припада. Али Црква је много већи проблем. У Православној Цркви не постоји један центар који може одлучивати у име свих чланова Цркве. А већ смо на примеру Конкордата видели шта је Црква кадра да уради кад државна власт прекорачи све границе. Зато није никакво чудо што се "Западњаци", тј. НАТО-освајачи пре свега и изнад свега старају да узурпирају власт у Помесној Православној Цркви на свим освојеним територијама.
Синод Бугарске Цркве већ преузима ингеренције које по канонима припадају епископима и Сабору. Ту вест је у нашим медијима победоносно објавио и верски аналитичар Живица Туцић...
Нека нам опрости нестрпљиви читалац, овде свесно прекидамо нит нашег приповедања. Не можемо да се уздржимо од коментара при самом помену израза "верски аналитичар". Ова ендемична врста донедавно је код нас била заступљена у само једном примерку - једини верски аналитичар код нас донедавно је био Мирко Ђорђевић. А однедавно се појавио и други - Живица Туцић. Сад их има двојица: Мирко Ђорђевић и Живица Туцић. Чиме се бави верски аналитичар? На пример, кад владика Лаврентије посумња у веродостојност патријархове молбе о повлачењу, верски аналитичар појашњава: "Ни владика Лаврентије није посумњао у веродостојност патријархове молбе о повлачењу". Верски аналитичари су велика реткост и код нас су заштићени законом. Они су понос наше државе. Мирко Ђорђевић је недавно и награђен од стране медијске куће Б92 (чули сте, свакако, за ту медијску кућу). Кад би неки страни путописац дошао у Србију и питао: "Чиме ви, Срби, можете да се похвалите?" - од свакога би добио исти одговор: "Имамо два верска аналитичара".
Журно се враћамо нашој теми. И у Румунији власти Европске Уније буквално диктирају Цркви којим питањима треба да се бави. Као и увек, они инсистирају на "дијалогу", тј. на ДРУЖЕЊУ Православне Цркве са другим религиозним организацијама Европске Уније. Вест је објављена на радио-Ватикану (овде је линк), а ми смо је превели на српски:
(18. октобар 2008) Једанаеста Православна конференција која се ове године одржава у Румунији окупила је овог викенда Европске политичаре и Православне црквене лидере. Овогодишњи састанак је усмерен ка изналажењу начина за осигурање мира и просперитета у Европи, обезбеђивању хармоничног суживота и помирења различитих култура и религија. Састанку присуствује и Јан Фигел, Европски комесар за образовање, обуку, културу и омладину. Он је изјавио да је дијалог важан за Европу.
Па добро, рећи ће Ал Контрарио (наш редовни читалац из једног шпанског села), Румунија је чланица Европске Уније, нема ништа необично у томе што се држава и Црква договарају око важних питања друштвеног живота. И шта је лоше у томе што Европска Унија инсистира на помирењу и дијалогу?
Ал Контрарио, слажемо се! Нема ништа необично у томе што Европска Унија инсистира на помирењу и дијалогу између свих религиозних заједница на територијама које она контролише. Кад је већ заузела територије (милом или силом), онда је природно да на тим територијама успоставља поредак какав њој одговара.
Ми само прецизирамо да Православна Црква не познаје реч "дијалог" у своме Светом Предању. То смо већ написали у првом делу теме "Дотако сам дно живота", али нисмо баш детаљно објашњавали сваку ситницу, уздајући се у интелигенцију наших читалаца. Међутим, испоставља се да наше текстове чита и Атанасије Јевтић, а ми на то нисмо рачунали. Таса је извукао из контекста нашу реченицу: "Дијалог као израз уопште не постоји ни у Јеванђељу, ни код светих отаца", па је одмах то прокоментарисао у свом чувеном наступу на телевизији Логос (аудио-снимак):
Водитељ: Ви нисте екумениста?
Таса: Молим?!
Водитељ: Нисте екумениста?
Таса: Јесам православни. Ал знаш шта значи то? У једну свету саборну и апостолску цркву. Kад би се одрекао тога екуменизма, те саборности, ја би се одрекао жеље Христове да сви једно будемо. То је безумље. Један је сад незнавени написао: па нема дијалога. Он... он толико зна. "Нема ни те речи код светих отаца". Десетине дела светих отаца зове се "Дијалог". У псалму се каже: "дијалог мој с тобом", разговор мој с тобом. Али људима запне, па из своје... не знам како да кажем... из своје избе, из своје јазбине они сад цене и процењују.  И коко стаје у њих, толико онда стаје... И намећу свима ту меру. Та неслобода и та наметљивост, та агресивност је најбољи знак да нису у праву. Неће се литургија света изменити ако се основни чиниоци који могу као што су руски заточени епископи на Солову, њих тридесет, служили без иједне књиге.
Док је говорио "један је сад незнавени написо..." Таса је чак и руком показао негде у страну, ваљда у правцу тог "незнавеног".
Свима сам био све, каже свети апостол Павле. По угледу на њега, и ми свима желимо да објаснимо све, тј. сваки наш став желимо да образложимо тако прецизно, да буде потпуно јасан чак и дебилу, а камоли теологу Атанасијевог формата. Стога молимо интелигентне читаоце да имају мало стрпљења и снисхођења према људима који не могу сами ништа да повежу и домисле, него све треба да им се нацрта.
Да, владико, то је сасвим тачно. Неколико светоотачких дела у наслову садрже реч "дијалог". Сваки тај дијалог је исповедничко дело, у коме је Светитељ изобличавао конкретне незнабожачке или јеретичке заблуде, и разбио их у парам-парчад. У форми питања и одговора Светитељ је сваког читаоца убедио у истинитост Православне вере, тачније - поучио је читаву васељену. Камо среће кад бисте "ви и вама слични" (израз Атанасија Јевтића) водили такве дијалоге са римокатолицима, протестантима, јудаистима и муслиманима. Али ви то не радите. Ваши дијалози су сушта супротност исповедничким дијалозима Светих Отаца. Зато је врло неумесно да ваше дијалоге поредите са исповедничким делима Светих Отаца. Ево шта смо ми написали у тексту који ви, владико, критикујете:
Дијалог као израз уопште не постоји ни у Јеванђељу, ни код светих отаца. Господ јесте послао Своје ученике међу незнабошце, али не да воде дијалог, него да науче све народе: "Идите, дакле, и научите све народе". Владика Атанасије Јевтић као млади јеромонах и професор Теолошког факултета ишао је на састанке са јеретицима, али не да би их нечему научио, него да би прећутао основне истине православне вере, а затим са њима писао заједничка саопштења у духу глобализма. На тим скуповима он уопште није ни помињао реч "православље", нити придев "православан". Поготову није било ничег православног у заједничким саопштењима са тих скупова. А Таса је увек учествовао у писању заједничких саопштења.
И даље стојимо иза сваке речи коју смо овде написали. Реч "дијалог" смо схватили у њеном садашњем, екуменистичком значењу - управо онако како је исту ту реч схватио и свети ава Јустин Ћелијски. Дакле, схватили смо је као празно наклапање и дружење између представника различитих вероисповести и конфесија. Управо такав дијалог Европска Унија тражи од Православне Цркве, и такав дијалог воде екуменисти, а међу њима и Атанасије Јевтић од своје ране младости. На почетку овог текста смо рекли да ми увек и у свакој ситуацији можемо да се позовемо на речи Светих Отаца, а глобалисти то чине само кад њима одговара. Ево и сада се то потврђује - ми се и овом приликом слободно позивамо на речи светог аве Јустина Ћелијског:
Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом ово сваштарском конломерату има много неправославних и непредањских елемената - "шутња", "дијалог", "исповјест вјере" (које?), "екуменске прошње", "благослов" (чији?), итд. Зато прелазим на начелна питања која у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест.
Потпуно се слажемо са свим оним што је написао отац Јустин Поповић. Нема сумње да је сваком савесном православном хришћанину очигледно све ово што је написао свети Ава. А која начелна питања у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест - можете прочитати на 650. страни књиге "Сетве и Жетве". Издвојићемо ради примера само пар реченица: "Православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем?"
Али Европска Унија се не зауставља на дијалогу, молитвеном општењу и дружењу између "лидера" верских заједница. Европске моћнике не можеш преварити причама из "хиљаду и једне ноћи". Мораш да покажеш "знаке прогреса". Мораш да изговориш муслиманску бисмилу на православном богослужењу. То је прави прогрес, то је право помирење између двеју религија! То доноси поене у војно-политичком врху Европске Уније!
Заиста смо захвални владици Атанасију Јевтићу што је овако прецизно, из прве руке, формулисао суштину свих савремених дешавања у Православној Цркви, почев од преласка на григоријански календар и измене датума празновања Пасхе, преко екуменског покрета, прихватања одлука Другог ватиканског концила, мењања богослужбене праксе, извртања светог предања и светих догмата у СПЦ, па све до отвореног антиправославног и антисрпског наступања појединих епископа у нашој јавности.
Морате да покажете знаке прогреса - то је домаћи задатак свим клирицима који гаје интимне односе са духом времена. И они тај домаћи задатак схватају као добро дело, као бригу за своју Цркву и свој народ. И заиста се труде у том правцу, ево већ неколико деценија. А који се не труде довољно, уступају место трудољубивима. Патријарх Викентије се трудио да угоди комунистима, али није се довољно трудио. У крупним стварима, као што је изазивање македонског раскола, Викентије је учествовао само "реторички", тј. није показивао никакве "знаке прогреса" - ништа реално није чинио по том питању. А време је пролазило. Такво стање није могло дуго трајати. Прошло је неколико година, и Брозова комунистичка власт је проценила да је Викентију време истекло. Љубазно су га замолили да се пресели на онај свет, што је он великодушно и учинио. Ево шта је о томе говорио покојни Сава шумадијски, кад су га питали зашто је патријарх Викентије убијен (аудио-снимак):
Владика Сава: Нисам сигуран за патријарха Варнаву да је отрован, али сам сигуран да је патријарх Викентије отрован педесет осме године, и да је отрован владика Варнава Настић. За њих сам сигуран да су отровани.
Питање из публике: Који су поводи тога?
Владика Сава: Који су поводи? Па патријарх Викентије није хтео да реши македонско питање и питање свештеничког удружења онако како је хтела комунистичка партија. А владика Варнава, чим је постао епископ, он се одмах супротставио режиму у Сарајеву, и осуђен је на једанаест и по година робије, и после су га водили из манастира у манастир, и он се вратио са једног лекарског прегледа, лечио је зубе у Новом Саду, и кроз пола сата је умро. А од зуба се не умире.
После Викентија комунисти су силом поставили за патријарха сасвим младог и сасвим лојалног Германа Ђорића, и тиме су проблем СПЦ решили на многаја љета. Чим је дошао на власт, Герман Ђорић је оправдао поверење комуниста, тј. направио је македонски раскол, а убрзо је увео СПЦ у "светски савет цркава". Тиме је себи обезбедио дуг живот на климавом трону српских патријараха. Био је то једини српски патријарх у двадесетом веку који је умро природном смрћу.
Данас више него икада долазе до изражаја речи евро-атлантских моћника: "Морате да покажете знаке прогреса". И старо и младо - све се покренуло у нашој Цркви на такмичење ко ће више показати знаке прогреса, ко ће више изблатити Православље и Српство, ко ће се више додворити "западњацима". Сви се труде из петних жила, и заиста постижу изванредне резултате, али један млади и перспективни епископ све их је заденуо за појас. Он само једном дође из Аустралије у Београд, и на лошем српском језику у једној јединој беседи толико изблати српски народ и српску историју, да сва његова конкуренција само зине од чуда и неко време остане у том положају. У том положају ћемо их и ми оставити неко време, све до следећег наставка.

---