Оптужница прегломазна, судије неискусне а пресуду ће ипак морати да изрекну историчари, оцењује „Њујорк тајмс”

   

(Специјално за „Политику”)
ВАШИНГТОН, 2. априла – Да ли је прво суђење једном бившем шефу државе пред међународним судом оставило за собом ишта више сем огромне фрустрације, пита се „Њујорк тајмс” у опширном чланку Марлисе Симонс „Милошевићеве лекције: бржа и ефикаснија суђења”.

Подсећа се да је иза овог монументалног процеса прекинутог оптужениковом „смрћу од срчаног удара” остало 120 Ди-Ви-Дија , 46 хиљада страница транскрипта , више од 300 хиљада страница усмених и писаних доказа…

После смрти Милошевића у његовој ћелији и званичног окончања процеса 13. марта, ниједан судија неће оцењивати ни вагати доказни материјал , а тужиоци нису историчари па се њихова улога и успех у било ком процесу мери и по томе колико је од евиденције коју су презентовали, прихваћено у пресуди.

Аутор текста подсећа из Хага да је по тужиоцима Слободан Милошевић „готово једини покретач сва три рата, и да никада нису оптужени његови противници: Фрањо Туђман био је под истрагом, али је умро 1999. године, а суд се никада није усредсредио на улогу босанског лидера Алије Изетбеговића, пише „Њујорк тајмс” у данашњем недељном броју.

Огромна документарна грађа

Када је реч о недовршеној одбрани Слободана Милошевића, он је по оцени њујоршког дневника, своје време као сопствени адвокат посветио углавном 1999. години и „рату на Косову”. Како су се , бар када је о овом делу процеса реч, чули сведоци са обе стране, овај косовски материјал могао би да утиче и да се користи за будуће процесе.

Уз став да ће и без пресуде, случај Милошевића помоћи да се „уобличи колективна меморија о балканској трагедији” , у тексту се оцењује да је ово суђење створило „потпорне зидове и процедуралне лекције” за будуће процесе. Ништа мање важна није ни чињеница да је суђењем Милошевићу установљен преседан о некад незамисливом стављању бившег шефа државе на оптуженичку клупу пред међународним судом, пише амерички лист.

У поређењу са суђењем у Нирнбергу , где су оптужени оставили огроман писани траг у виду потписаних наредби, „господин Милошевић је врло мало писао” , па су за више од четири године суђења тужиоци „брижљиво реконструисали догађаје, позивајући се на исказе сведока , инсајдера, белешке, писма , транскрипте пресретнутих телефонских и радио-разговора и веза.”

Све је то сакупљено у огромну базу података, одакле за будућа суђења могу да се извлаче доказни материјали. Ова грађа ће се вероватно отворити за научнике, истраживаче и новинаре. Теме као што су улога српских специјалних јединица, њихове везе са парамилитарним снагама, Милошевићева стратегија употребе тајних паралелних команди, београдска исплата пензија, плата и опреме „заступничкој армији у Босни “, могле би да привуку пажњу разнородних и не само правосудних истраживача.

Свакако су значајне лекције овог процеса . Стратегијом оптуживања Милошевића за његово читаво „злочиначко удруживање” добио се претерано гломазан процес, па су и на ту тему послати сигнали око клопки за будућа суђења високим личностима. На суђењу Садаму Хусеину, на пример, тужилаштво се концентрисало уско на један злочин са којим је оптужени повезан и у коме је активно учествовао.

Улога судија

Али за разлику од Садама Хусеина, Милошевић је, како пише лист, увек био „далеко од места догађања”. Зато је он оптужен за командну одговорност, за планирање и наредбе злочина које су други починили . Тако постављена оптужница захтевала је да тужиоци исцртају детаљну политичку и војну мапу Југославије и њеног распада, оцењује „Њујорк тајмс” цитирајући „једног правника” који је рекао да је циљ такве стратегије, уз све друго, био да се „подстакну Срби да престану са негирањем злочина и да се српско друштво поново повеже са остатком Европе”.

Али правни стручњаци ће још дуго дискутовати да ли то може и треба да буде улога правосуђа.

Судије су у неколико наврата, подсећа аутор текста , покушале да разбију огромну оптужницу на савладиве делове. Тужилац се жалио да је одлука судија да се Милошевићу допусти да буде сопствени бранилац не само успорила процес, већ и омогућила оптуженом да га често блокира и употреби га за политичку позорницу, подсећа амерички дневник. Од сада ће свим оптуженицима пред сличним судовима, бити теже да се изборе за право да се сами бране, а готово немогуће ако су при том још болесни, предвиђа „Њујорк тајмс”

Више пута су званичници хашког трибунала наглашавали у приватним разговорима да овакве случајеве морају да воде судије са огромним искуством. Неколико судија који су се повукли из хашког трибунала жалили су се да су морали да раде са неискусним судијама који су у Хаг дошли са дипломатских, академских или политичких места. „Њујорк тајмс” наводи да је Патрик Робинсон, који је после смрти судије Меја председавао судском већу, имао дугу дипломатску каријеру али да готово није имао никаквог искуства са суђења.

У круговима повезаним са међународним судовима воде се стручне расправе подстакнуте процесом Милошевићу, да ли да у оваквим случајевима улога судија буде већа, као и подношење писаних доказа уместо живих сведока.

Ипак, све то неће изменити исход овог случаја, у коме је написана историјска оптужница која није окончана пресудом, а служиће највише као грађа за историчаре, закључује „Њујорк тајмс” у овом опширном тексту о судском случају који је на почетку проглашен „процесом столећа”.

З. Шуваковић

-----------------------------------------------------------

НАЈАВА ФЛОРАНС АРТМАН

Трибунал још ради

Флоранс Артман, портпарол Хашког трибунала, боравила је недавно у Сплиту и одговорила на питање неколико хрватских медија. Између осталог, говорила је и о томе шта ће се догодити ако се Караџић и Младић не појаве у Хагу до истека мандата Трибунала.

– Оптужнице за ратне злочине не застаревају, тако да ће њихова оптужница и налог за хапшење увек важити. Суд ће наставити да их тражи, тужитељка свакодневно ради на томе. А ако неким случајем не буду ухапшени до затварања Хашког трибунала, Савет безбедности ће одредити механизме којима ће се наставити поступак против њих. Али нисмо још пред таквим изазовом, јер Суд још ради, рекла је Артманова.