Zemlja će opstati (a možda i neće) :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Zemlja će opstati (a možda i neće)
Sve što je živo – od bakterija do ljudi ili savršenijih razumnih stvorenja (ukoliko ih bude) – skončaće u večnom paklu, groznijem od onog u „Božanstvenoj komediji” Dantea Aligijerija ili najavljenog u „Bibliji”! Koliko je ostalo do „strašnog suda”

Zemlja, po svemu sudeći, neće skončati u Sunčevom paklu, kao što se pretpostavljalo. Nagoveštaj opstanka plavo-zelene planete, koja će neizostavno promeniti izgled i boju, astronomi su pronašli na 4.500 svetlosnih godina od nas.

U sazvežđu Pegaz istoimena zvezda s dodatkom u imenu (V 391 Pegasi), upola manja od naše, nije uništila prateće nebesko telo, najmanje tri puta krupnije od Jupitera, iako je na većem rastojanju (oko 240 miliona kilometara) nego što je „kolevka čovečanstva” od Sunca. Zašto bi je, uopšte, istopila? Zato što se, istrošivši svoje zalihe goriva (vodonik), stostruko proširila i preobrazila u „crvenog džina”. U takvom neobuzdanom vatrenom piru talasi vreline sprže sve na obližnjim planetama, a najbliže sasvim rastope i pretvore u ništa.

Slična sudbina očekuje naše Sunce, a za utehu ne morate još da strepite: do „strašnog suda” ostalo je oko pet milijardi godina! Ko zna da li će (a verovatno neće) ljudi ili neka savršenija razumna bića tada živeti (i preživeti) na ovoj „kosmičkoj steni”?

U naučnom časopisu „Priroda” (Nature) Roberto Silvoti iz Nacionalnog instituta za astrofiziku u Napulju (Italija) opisao je prvu planetu na prilično malom rastojanju koja je nadživela preobražaj matične zvezde u „crvenog džina”, a da nije netragom nestala. Takve „kosmičke baklje” u poodmaklim godinama (mereno milijardama), najčešće, progutaju bliža nebeska tela.

Dotična gasovita planeta bila je udaljena oko 145 miliona kilometara ili maltene jednu astronomsku jedinicu (to je razdaljina od Zemlje do Sunca koja iznosi 149.600.000 kilometara). Nadimajuća zvezda ju je silinom potiska vrelih gasova od sebe odbacila sto miliona kilometara. Iz toga je italijanski naučnik zaključio da će i naša na kojoj buja životno izobilje preostati posle rasprsnuća Sunca.

Predskazivanje konačne Zemljine sudbine, nažalost, kvare tri uočljive razlike: prva je da je ona znatno manja od preživele posestrime drukčijeg sklopa, druga je da je nešto dalje, a treća je da se nadimanje zvezda ne okonča svaki pu na isti način. Pomenuta je postala „beli potpatuljak”, a Sunce će – kako se procenjuje – završiti kao nešto zamašniji „beli patuljak”. Samo dva odsto „nebeskih svetiljki” prevali istu stazu gašenja kao ova u sazvežđu Pegaz.

Možda će naš „kosmički dom za dlaku izbeći da bude istopljen kao u visokoj peći? Izvesno je, međutim, da će preobraćajući se u vrelog „belog patuljka” Sunce zasuti Zemlju izobilnim pljuskom smrtonosnih ultraljubičastih i iks zraka koji će s površine zbrisati i najmanji trag života (potpuna sterilizacija). Sve što je živo – od bakterija do ljudi ili savršenijih razumnih stvorenja (ukoliko ih bude) – skončaće u večnom paklu, groznijem od onog u „Božanstvenoj komediji” Dantea Aligijerija ili najavljenog u „Bibliji”!

Za Merkur i Veneru se zna da će ispariti u izlivima vrelih gasova, Zemlju će možda progutati i istopiti, a možda neće, jedino će Mars od četiri najbliže (stenovite) planete izbeći zlehudi kraj. Bezbedna razdaljina, naime, iznosi dve astronomske jedinice.
Jedina od oko 250 do sada otkrivenih za koju znamo da je iznedrila i sačuvala život biće na klackalici opstanka.
Stefan Vukašin

Izvor: Politika