Na čaju sa... Žarko Paspalj

Piše S. Labudović

Žarko Paspalj, popularni Palja, nekadašnji kapiten jugoslovenske košarkaške reprezentacije i jedna od najvećih zvezda “Partizana” bio je i ostao idol zaljubljenika košarke. Bez obzira na klupske boje, gotovo da nema navijača koji ga ne ceni zbog vrlina kojima se isticao na terenu i izvan njega. Sve je to, međutim, morao potpuno da promeni zbog ozbiljnih zdravstvenih problema.

Do nedavno je živeo na relaciji Atina-Beograd, a sada se sa porodicom preselio u našu prestonicu, u novoizgrađenu luksuznu kuću na Vračaru, u samom centru grada. Sa suprugom Milkom ima dve ćerke, Stašu (18) i Anju (11). Uprkos popularnosti, smatra da je ovde još jednom novajlija, jer je predugo bio odsutan.

Dan “u novom životu” počinje i završava, u zavisnosti od godišnjeg doba. Ranoranilac je, pa, veli, sve stigne.
- Kako klinci idu u školu, odgovara mi da se budim rano - kaže Paspalj. - To mi ostavlja dovoljno vremena da završim obaveze, kojih se verovatno nikada neću osloboditi. Imam utisak da u tih prvih nekoliko sati, mogu da završim sve što drugačije ne bih stigao. To me čini umornim, ali i zadovoljnim. Izuzetno mi prija da se posle ručka odmaram, koliko zbog stare sportske navike, toliko i zbog zdravlja. Čim me popodne sustignu obaveze, postajem pomalo nervozan, pa se trudim da ih zaboravim bar do sutra.

Zbog zdravlja je morao da se odrekne svoje najveće ljubavi, košarke. Tokom 2001. pretrpeo je dva infarkta u razmaku od samo četiri meseca. Desilo se to u Atini: prvo infarkt miokarda donjeg dela srca dok je sa prijateljima igrao mali fudbal, a drugi put tokom rekreacije na teniskom terenu, ali srećom nešto slabiji. Lekari su ustanovili da je dobro prošao i savetovali mu da više ne izaziva sudbinu.

Na rekreaciju više ne ide, shvativši da je ulog prevelik i da se sa zdravljem ne treba kockati. Ali rane, one duševne, još nisu zacelile.
- Suviše je bolno - kaže Palja. - Nije više ni važno da li se desilo jednom, ili stojednom! Rezultat je da su nekome ko se 20 godina bavio sportom, oduzeta ogromna duševna zadovoljstva! Zabranili su mi ono što sam najviše voleo. Ostala je samo ona unutrašnja borba, želje i mogućnosti. Kako vreme prolazi, pomalo prihvatam da stare navike moram da ostavim iza sebe, i uspevam da se ubedim kako ne može i ne sme biti drugačije. Takav je život, zahteva disciplinu, a sve to dolazi sa iskustvom i godinama u kojima sam se bavio sportom.

Ostale su duge šetnje pored reke. Posebno mu prija, kada je vreme lepo, da ode do Dunava, Save, ili na Ušće i da ih “jednim udarcem uhvati oboje”. U poslednje vreme dosta vremena provodi na gradilištu njegovog “akva parka”u novobeogradskom bloku 44. Biće to prava atrakcija, po mnogo čemu jedinstven vodeni park u svetu, i najveći na Balkanu!

- Volim vodu, posebno u jutarnjim časovima kada je snažna i tiha. To opušta i vraća snagu. Pozitivna energija reke može da me drži tokom celog dana. Da sam više vodio brigu o zdravlju, verovatno ne bih ni došao u ovakvu situaciju. Velikim delom kriva je i genetika. Povezivati sport sa mojim srčanim problemima, bilo bi nepošteno. Kako da blatim nešto što mi je donelo toliko radosti i omogućilo da ugodno živim. Sigurno je da sam bio izložen velikim naporima, ali ja sam veći krivac, jer sam bio i ostao strastveni pušač! Doduše, jesam smanjio duvan, ali nisam i prestao.

Izvor: Novosti