Akupunktura je kineska tradicionalna metoda lecenja.
U etimoloskom smislu naziv akupunktura potice od latinskih reci acus - igla i punctura - ubod. Kineski izgovor akupunkture je Cha Chen. Metoda je dobila naziv od evropskih misionara u Kini krajem 16 i pocetkom 17 veka.
Akupunktura kao deo tradicionalne kineske metode lecenja ima korene u filozojiji Janga i Jina, koja je zasnovana na dualnosti i uzajamnoj ovisnosti suprotnih sila u prirodi i coveku.
Po toj filozofiji, priroda i covek su neprekidno podvrgnuti menama i preobrazajima. Ove dve sile su u stalnom medjuodnosu, u neprekidnom kretanju i stalnoj dinamickoj ravnotezi. O toj ravnotezi ovisi i zdravlje osobe.
Akupunktura nije lek u obicnom smislu. Ona ne deluje specificno na odredjenu klicu, niti na patoloski proces sam za sebe, vec jaca odbrambene snage organizma i tako pomaze da organizam sam prebrodi odredjenu reakciju. Akupunkturom se utice na poremecene funkcije autonomnog nervnog sistema, pod cijom kontrolom se nalazi rad svih vitalnih organa, a time i na bolesne procese u organizmu. Kada povrati energetsku ravnotezu na tom nivou, organizam ce u vecini slucajeva vlastitim odbrambenim mehanizmima izlecenje dovesti do kraja.
Obzirom da mehanizam delovanja akupunkture ostvaruje svoj uticaj preko glavnih regulatora organizma, lako je zakljuciti da su pravo podrucje akupunkture funkcionalni poremecaji koji jos nisu doveli do ozbiljnih organskih promena.
Prema tradicionalnoj kineskoj medicini ljudsko telo se sastoji od organa i kanala koji povezuju unutrasnje organe i sva tkiva organizma sa povrsinom koze. putem koze covek je povezan sa svemirom i njegovim zakonima, koji, u jedinstvenoj integraciji vladaju zivotom na Zemlji i tako svakom osobom pojedinacno.
Prema toj teoriji svaki zivi organizam proizvodi bioenergiju koju Kinezi nazivaju CI, a svaki organ ljudskog tela poseduje svoju energiju, koja se krece po strogo odredjenim putanjama, koje se nazivaju kanali ili meridijani. Ima dvanaest parnih, glavnih, simetricno postavljenih sa obe strane i dva neparna meridijana u sredini. Osim tih uzduzno povezanih putanja postoji jos sest koje medjusobno povezuju glavne. meridijani povezuju energetske putanje pojedinih unutrasnjih organa s povrsnim delovima tela i koze. Sest meridijana su Jang a sest su Jin. Uzduz tih putanja su poredjane akupunkturne tacke. Na poremecaj energija se deluje u tackama na povrsini koze.
Delovanje igle se ocituje u odvodjenju suviska energije, a ne u njenom proizvodjenju. Akupunktura ne proizvodi nikakvu energiju, vec ponovo uspostavlja poremeceni tok. Nadrazivanjem zavrsetaka nervnog sistema postize se, naravno suprotan efekat odvodjenju energije, dakle, ovde se pojacava energija u odredjenom kanalu ili organu. Ukoliko je igla pravilno postavljena ona kod pacijenta izaziva reakciju u vidu zmaraca, trnjenja, tezine tog podrucja, ili, strujanja elekticne energije. Samo podrucje najcesce dobija crvenkasti prsten ili zonu dekolorizacije. Osecaj je subjektivan i zavisi od senzibilnosti osobe, ali uopsteno terapijski ucinak je bolji sto se brze javi reakcija.
Pored primene igala, akupunktura koristi
termo elemente u vidu direktnog ili indirektnog zagrijavanja akupunkturnih tacaka, putem mirisljavih trave, ciji se snopici upale i gore na kozi na temperaturi oko 60 C. Mogu se koristiti i zagrijane igle.
Takodje cesto su u primeni i mikro masaze(akupresura) akupunkturnih tacaka specijalnim instrumentima,
kao i postavljane ventuza preko odogovarajucih akupunkturnih tacaka.
Kada je akupunktura postala poznatija na Zapadu povecao se i broj metoda stimulacije. Najpoznatija je elektroakupunktura, odnosno stimulacija tacaka putem elektricne struje. Ona ima znatne prednosti pred drugim oblicima stimulacije, prije svega sto se obim stimulacije moze prilagoditi te se moze dugo primenjivati s tacno odredjenom snagom, trajanjem i oblikom nadrazaja.
Da bi objasnili prakticne rezultate naucnici Zapada su ustanovili elektronskom mikroskopijom da se struktura akupunkturnih tacaka ipak razlikuje od okolnog tkiva. Takodje su istrazivanja pokazala da je u meridijanima, bioenergetskim putanjama po povrsini tela snizen elektricni otpor u odnosu prema tackama van tog meridijana.
Na Zapadu su prihvacene dve teorije o delovanju akupunkture: neuroloska i humoralna.
Neuroloska teorija je ispitivanja dosla do zakljucka da se 50% akupunkturnih tacki poklapa sa nervima, a ostalih 50% nalazi van domasaja, no, ne mnogo daleko. Smatra da prilikom nadrazaja akupunkturnih tacaka se nadrazuju nervna vlakna. Po tome, efekat akupunkture predstavlja funkciju centralnog nervnog sistema. Ustanovljeno je kada se akupunkturne tacke anesteziraju, da se vise ne dobija akupunkturni efekat.
Druga grupa zastupa teoriju delovanja akupunkture povecanom proizvodnjom materija koje se inace fizioloski stvaraju u organizmu, a sire se po njemu krvlju i drugim telesnim tecnostima. Ova teorija obuhvata delovanje hormona, neurotransmisera i analgetickih materija koje veliki mozak sam stvara radi zastite organizma. I jedna i druga teorija su se pokazale na prakticnom nivou.