Као и сви народи и све религије, и старословенска религија има причу о постању. Постање је једно од првих питања свесног бића. Одкуд се оно овде створило? Одкуд човекова околина и како је настала? Који је циљ човека на земљи? Како се понашати и опходити? Религије на доста тих питања одговор дају управо митом о постању. Настанак даје увек и повод, а повод циљ постојања.
Род је био створитељ. Он заправо јесте све што постоји. Рођен је сам од себе. У почетку постојала је само тама, и Род је био, попут пупољка, заробљен у јајету. Када је подарио живот богињи љубави, Лади, љуска је пукла и кроз отворе је изашла љубав (Овакав начин стварања Универзума јако подсећа на Велики Прасак). Пресекавши себи пупчану врпцу, Род је раздвојио небеске воде од воде океана, међу њих стављајући земљу. Када се ослободио из јајета наставио је са стварањем. Раздовојио је истину од лажи, светло од таме, Нав од Јав-а, добро од зла. Након тога створио је Мајку Земљу која је ушла у океан. Род је створитељ свих богова. На крају стварања Род је од себе створио небеска тела, природу и природне феномене. Сунце је створио од свог лица, Месец од својих груди, звезде од својих очију , излазак и залазак сунца од свог чела, мрачне ноћи од својих мисли, ветрове од свог даха, кишу, снег и град од својих суза и муње и громове од свог гласа. Род је тиме постао принцип универзума. Створио је краву Земун и козу Седуњу. Њихово млеко се расуло и створило је Млечни пут. Стварање света је завршио Сварог, постављајући 12 стубова на који подупиру небески свод. Поједини извори наводе да је Род створио камен Алатир којим је промешао млеко живота и из млека се створила Мајка Сирова Земља (Мајка Земља, раније поменута) и млечни океан. Алатир је по истим изворима остао на дну млечног океана и из морске пене се створила патка Света, која је касније излегла многе богове.
Род заправо представља монотеистичку страну старословенске религије. Иако постоји много богова у код Словена, Род заправо представља Бога каквог га знају данашње монотеистичке религије. Такође Род се уклапа у шему Ничеовог Бога, који је постојао да би створио свет и направио принципе универзума. Кад је завршио свој циљ, он је могао да нестане, да умре. Род постаје принцип и престаје да се појављује као Бог, престаје да се меша у животе смртника и богова директно, али он је увек ту присутан и принципи које он представља утичу на све. Он је у свему, заправо, он је основа свега. Све видљиво и невидљиво представља Род.
Род је обожаван и на други начин, међутим и тај начин има везе са постојањем. Род је заштитник урода, рођења, породице. Све ове именице у свим словенским језицима имају у корену реч РОД. Рођак, родбина, пород, природа, народ, све су то речи које у свом корену садрже РОД. То показује колико је Род био поштован код Словена и колико су у њему видели основу свега. Природа је при Роду. Народ је на Роду, и Род је у принципу и заштитиник народа. Род је заштитник крвних веза и односа између кланова. Род се прожима кроз све као основа, или нека врста темеља. Род је свуда око нас, као што је то касније представљано у хришћанству (с тим што је Роду одузето име, јер је хришћански Бог безимен).
Могуће је да су многи богови код Словена само епитети или инкарнације Рода. Сличан случај је са хиндуизмом где Кришна има много инкарнација. Тако да се успоставља веза између Словена у Европи и периода пре доласка у Европу, док су, као и сви Индо-Европски народи, живели на подручју данашње Индије. Паралела које доводе до ове теорије има више, почев од тога да неке Словенске речи воде порекло из Санскрита (нпр. Swarga, на санскриту значи небо).
Међутим у историјским изворима је Род познат само као митлошко биће заједно са Рожаницама. По истим тим изворима ова митолошка бића утичу на судбину човека. По Љубинку Раденковићу тежња многих митолога да сврстају Рода међу богове није тачна, већ Род представља јединство свих предака. Заправо он би био принцип или ентитет који би сједињавао све предходне генерације једне породице. У том смислу би се могло стићи до првог човека, који се појавио на овом свету, и сами тим би се Род могао повезати са постањем. Такође речи као што су народ, пород и сличне, о којима је раније било речи, то су речи чији смисао дају предци. Народ не може настати без предходног постојања предака. Док је пород дар од предака. Како је култ предака код Словена био јако изражен и централан, самим тим што су се готово све активности и силе из „оностраног“ света везивале за душе, тако је и судбина једна од ствари које одређују преци. Код Руса постоји обичај да се након рођења детета спрема гозба Роду и Рожаницама, како би се умилостивили и одредили детету добру судбину и чували га од зла. Ова гозба представља захвалност и жртву прецима за дар у виду детета. Као објашњење да неке породице имају децу, док друге иако се држе моралних принципа исто као и оне породице које имају децу, не могу да имају пород, је послужило то да је дете дар од предака, односно дар са оностраног света. Ова гозба би требала да умилостиви предке, те би они пратили крз живот новорођеног појединца и не би дозволили да му се догоди нешто лоше.
Код Рожаница се може повући идентитет са Родом, с том разликом да Рожанице представљају неку врсту прамајки, односно ентитет свих предака женског пола, које такође брину о својим потомцима.
You sharpen the human appetite to the point where it can split atoms with its desire; you build egos the size of cathedrals; fiber-optically connect the world to every eager impulse; grease even the dullest dreams with these dollar-green, gold-plated fantasies, until every human becomes an aspiring emperor, becomes his own God...
да вам живот буде спокојан, пород здрав и просо обилан.
ако своје мртве не поштујете, нека вам
црнбог суди!
клоните се зовиног грма, вилиног кола,
змијске стазе и поноћног вампира на раскршћу.
нека вам суђенице и усуд буду у помоћи!
врхови, старосте, челници и војводе,
кнежеви и жупани,
владајте се у слози и братству.
старце поштујте и правду љубите.
стрелце и коњанике бирајте међу најсрчанијима.
оружајте се са два копља убојита,
отровним стрелама, љутим мачем
и лаким штитом.
у бој се не залећите већ скровито заседу чините.
роб никад, а слобода довека!
ја, перун
словенски предак
небески бог светла, муње, грома и ватре
[Edit by lightsoft: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjenoPravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]
« Poslednja izmena: 07. Sep 2011, 14:10:44 od lightsoft »
Ево једног одломка из Драгошеве књиге " Последњи Европљани " : Вучја природа
Вучја природа
Избивши из шуме на пропланак угледао си како се на његовом крају, спрам звезданог неба, оцртава силуета рустичне куће с високо устремљеним двосливним кровом. Испред дома, стајао је, као на мртвој стражи непомичан чопор вукова чије је крзно месечина посребривала. Приставши возилом уз трем, стари Де Отвил је искочио и пошао у сусрет највећем, што му је у скоковима приступио да би га поздравио упрвши предње шапе о његова рамена. Де Отвил вас је подучио:
„ Слободно изађите. Неће вам никакво зло причинити, само не чините нагле покрете и немојте их гледати упорно у очи...Ово је вођа чопора и одазива се на име Сибир.“
Да би вас охрабрио, опруживши се по земљи, он је угурао главу у чељусти вука. Вођа чопора се повлачио као да у тој игри хоће шаљиво показати да му је понуђени залогај превелик. С главом у чељустима, хранилац и бранилац вукова је довикнуо:
„ Ајде излазите већ једном! Капетане Фердинан, покажите да сте достојни славне прошлости наше бригаде, а Ви, Србине, докажите да сте то заиста!“
Осетио си како ти се кроз душу незадрживо шири ненадмашна сласт одазивања изазову опасности и страха, коју си тек у рату упознао. Фердинан је лагано сишао из возила, мотрећи једним погледом цео чопор, као да му је та пука опрезност довољна за спас живота. Ута га је пратила, држећи те чврсто за руку, као да хода по ивици амбиса, док је гласно правдала своју престрашеност: „Ја нисам ни падобранац, ни Србин већ само једна нормална жена.“
Сибир је нагло напустио понуђени „плен“ да би пажљиво сагледао госте. Повио је главу и касом ти пришао. Из укочене руке једва си ослободио шаку да му је пружиш. Примио си низ топлих и влажних поздрава те отпоздравио миловањем вучије главе, између ушију. Чуо си Де Отвила како те упућује у језик вукова:
„ Дао Вам је до знања да прихвата Вашу руку пријатељства.“
За столом,где је домаћин изнео у земљаном суду качамак са зечевином, заливан црним вином, Фердинан је исповедио љубомору: „ Зашто је Сибир једном Србину а не домаћем Французу пружио знак пријатељства?“
Ута се простодушно насмејала: „ Хоћеш рећи да вукови умеју препознавати и разликовати национална порекла људи?“
Де Отвил је на Утино лице положио поглед учитеља што казује деци да је свет ствари и појава много сложенији него што изгледа: „ Ви се наравно шалите, али и у тој шали можда почива некаква истина. Вукови извесно не располажу нашим средствима за етничка разликовања људи али они то можда знају на основу неких других показатеља, недоступних нашим чулима...Уосталом, ми смо одавно изгубили моћи да у људима па и народима препознајемо преовлађујуће сличности са одређеним врстама фауне, како су то знали људи средњег века и како о томе сведоче њихови физиолошки атласи.“
Потом се окренуо ка теби и загледао у твоје лице, као да у њему тражи знаке најсличније животињске врсте: „ Ја сам недовољно образован човек али када је реч о вуковима имам у библиотеци и читам све што се о њима објављује. Можда не знате да су према неким средњевековним предањима, међу европским народима Срби најсличнији вуковима.“
Оборио си поглед као да си постиђен претераном похвалом: „ Да, та предања потврђује и митско веровање старих Срба да је управо вук родоначелник њиховог рода и да је бог старе српске вере имао вучији облик. Зато Срби ванредно поштују вука, као епифанију божанског бића.“
Уту је коснуло првенство Срба у вучијим очима: „И многи Немци воле и поштују вука као светињу! Сведочи о томе обичај да се мушкој деци даје име по вуку: Wolfgang.“
Стари де Отвил је климнуо главом и упозорио да је тај обичај углавном распрострањен код Пруса, у које су се утопили многи Лужички Срби, преневши у немачку традицију древну светост вука. Осетио си потребу да Уту не оставиш саму с њеном жељом: „ Додуше, најдревнији односно суштински слој митског блага Германа и Словена те Немаца и Срба толико је подударан да истраживачима изазива недоумице у погледу правца утицаја. Када сам то проучавао пала ми је на памет помисао да је та недоумица плод једног погрешно постављеног питања. Можда те подударности, осведочене и светошћу вука, не потичу из једносмерних утицаја већ из заједничког порекла Германа и Словена, које је нешто раздвојило. Можда и чињеница да су на стубу срама Срби данас заменили Немце одражава ту преисторијску истородност.“
Фердинан је опазио како вучија природа Срба можда објашњава лакоћу с којом њихови непријатељи шире по Европи противсрпску омразу. Де Отвил је дигао чашу за српско одолевање најезди непријатеља на бранику Европе. Спустивши чашу, на сто је положио и опажање да је истинским Европљанима потпуно страна мржња према вуку: „Прави Европљанин, ако и не воли вука, осећа према њему најдубље, свето поштовање.“
Ута је упитала како онда ваља објаснити пословицу да је „човек човеку вук“. Уз дубоки уздах, домаћин је оборио поглед, како то чине предавачи преобилних градива спрам скучености времена наставе: „Ваља је објаснити нашим одрођавањем од сопствене традиције а и некритичким односом према латинској баштини. Ту пословицу против вука понављају многи римски писци попут Плаута, Светонија и Вергилија. Ипак, све су то писци из времена након зенита римске државе, писци декаденције, када је мржња према племенитости оличеној вучјом природом у Рим дошла са Леванта. Колико је био дубок пад Римљана под тај левантијски утицај сведочи и чињеница да су они, усвојивши туђу пословицу, пренебрегли сопствену традицију по којој оснивање Рима дугују племенитости једне вучице.“
Tema: 
