Prvi film napravljen po video igri bio je Super Mario Bros. iz 1993. godine, koji je baziran na izuzetno popularnoj Nintendo igri. Ovaj film je probio led i bio pionir u adaptaciji video igara za veliki ekran, postavljajući temelje za buduće filmske adaptacije. Iako je ideja da se kultna video igra prenese na film bila ambiciozna, rezultat nije bio onakav kakav su mnogi očekivali, pa je naišao na oštre kritike i recencije..
Ovo ipak nije ni lako uraditi, jer adaptacija video igre u film nosi pred sobom brojne izazove i probleme:
Izazov adaptacije: Jedan od glavnih izazova u adaptaciji video igara u filmove je prenos interaktivne prirode igara u linearni format filma. Dok igre igračima omogućavaju aktivno učešće u priči, filmovi su ipak potpuno drugačije, pasivno iskustvo, što može rezultirati gubitkom određenih elemenata koji upravo i ovu igru čine privlačnima. Vernost izvornom materijalu: Mnogi filmovi napravljeni po video igrama su kritikovani zbog nedostatka vernosti izvornom materijalu. Na primer, “Super Mario Bros.” je bio kritikovan zbog svoje bizarne interpretacije sveta i likova iz igre. Ovo je često rezultat pokušaja da se prilagodi priča široj publici, što je često išlo na štetu elemenata koji su upravo igre i napravile popularnim. Mešanje žanrova: Filmovi napravljeni po video igrama često mešaju različite žanrove, a neki žanrovi ipak ne mogu da se ukombinuju, a da to bude prirodno i zanimljivo – i da ne šteti izvorni materijal. Kultni status neki filmova: Uprkos lošim kritikama, neki od ovih filmova su stekli kultni status. Njihova neobičnost, nostalgična vrednost ili jednostavno uživanje u njihovoj nekonvencionalnosti čini ih popularnim među određenom publikom. Budućnost adaptacija: Sa tehnološkim napretkom i boljim razumevanjem kako preneti duh igara na film, nove adaptacije poput serijala “Detective Pikachu” i “Sonic the Hedgehog” su primljene mnogo bolje. Ovo pokazuje da postoji potencijal za uspešne adaptacije video igara u budućnosti. Sve u svemu, adaptacija video igara u filmove je složen proces koji ima svoje izazove, ali i potencijal za stvaranje zanimljivih i zabavnih filmskih iskustava.
Koliko god ovo bilo komplikovano i složeno, neke stvari se ne opraštaju, a ovo su 3 adaptacije koje su, pa, blago rečeno – loše.
1. SUPER MARIO BROS. (1993) Iako ima svoje obožavaoce zbog kampovskog šarma, ovaj film generalno se smatra lošom adaptacijom istoimene video igre. Kritike su usmerene na njegovu slabo razrađenu priču, preteranu dramatizaciju i nedostatak vernosti borilačkom stilu igre.
2. STREET FIGHTER (1994) Iako ima svoje obožavaoce zbog kampovskog šarma, ovaj film generalno se smatra lošom adaptacijom istoimene video igre. Kritike su usmerene na njegovu slabo razrađenu priču, preteranu dramatizaciju i nedostatak vernosti borilačkom stilu igre. Takođe, ono što je loše jeste pokušaj kombinovanja žanrova – kombinacija akcije, komedije i borilačke veštine je dovelo do toga da film deluje preterano dramatično i nedosledno.
3. ALONE IN THE DARK (2005) Režiran od strane Uwea Bolla(za one koji su upoznati sa njegovim radom, možda je i sasvim dovoljno reći da je on bio reditelj), koji je poznat po svojim kontroverznim adaptacijama video igara, “Alone in the Dark” je često kritikovan zbog loše glume, konfuzne priče i slabog razumevanja izvornog materijala. Film ima nisku ocenu kako od kritičara, tako i od gledalaca – i to 2.4/10 na IMDB.
Koja je za vas najgora filmska adaptacija video igara?
Tema: 
