Kažu da su takvi filmovi bili često zabranjivani, jer se nisu uklapali u onu savršeni sovijalistički mozaik, koji će pući 1991. Ali mi tu nešto nije jasno, država da pare za snimanje nekog filma i onda neko iz vrha partije kada ga pogleda kaže da film nije "dobar". Svi su na kraju prikazani, ali ta cenzura je ipak ostavila gorak okus u ustima filmadžija. Meni je Eva Ras ostala u pamćenju, jer je ona najviše glumila u tim filmovima. Sigurno ih ima još, ali ne mogu na Internetu da nađem spisak tih filmova.

  Nisu svi filmovi iz ovog,za film plodnog perioda prikazani.Omnibus film  Kapi, vode, ratnici čiji su autori bili Kokan Rakonjac,Marko Babac i Živojin-Žika Pavlović je posle kraćeg suđenja spaljen.Samo suđenje je bilo u najboljem maniru Inkvizicije.Rolne filma su,(po iskazima očevidaca),bile postavljene na stolici za optuženog i suđeno im je kao da su živo biće.Igore,ne želim da ti popujem i solim pamet,ne traži filmove već autore.Kad nađeš autora naći ćeš i filmove.Počni sa Živojinom Pavlovićem,Dušanom Mahavejevim,Mićom Popovićem...Ili odgledaj Plastičnog Isusa Lazara Stojanovića koji je bio razlog za zabranu filmova Crnog Talasa.Tvoje zanimanje za ove filmove i tema su za svaku pohvalu.Bravo!

Hvala, potražiću ih.

I ja sam takodje zainteresovan za te filmove, odgledao sam tek nekolicinu.Filmovi Kad budem mrtav i beo, Budjenje pacova, Vrane, Bubasibnter, Mlad i zdrav kao ruza, Skupljaci perja su sjajna ostvarena.   

  Nema na čemu,i drugi put.Koliko sam ja mogao da vidim filmova iz tog perioda ima dosta po raznim forumima.Većina se može naći uz malo truda i sreće.
  Razlog za hajku na autore ovih filmova nije bio samo "udar na socijalistički moral SFRJ i tekovine revolucije"već i činjenica da su svi ti autori(izuzev Žilnika)svi  bili iz Srbije i što su počeli da donose nagrade sa raznoraznih filmskih smotri i festivala.Aleksandar Saša Petrović je za Skupljače Perja dobio Zlatnu palmu,Žilnik Zlatnog medveda za Rane Radove...To je kod ostalih kolega koji su mislili da ako su podobni da su italentovani stvorilo određenu dozu ljubomore i mržnje.Čekali su svoj trenutak i razlog za udar.Razlog im je dao student režije Lazar Stojanović svojim Plastičnim Isusom.Sa tim filmom je trebao da diplomira kod svog profesora Saše Petrovića.Film nikad pre toga nije bio javno prikazan a ipak je bio prokazan i javnoi napadan.Napad je počeo,zbog pisanja jednog novinara koji takođe nije video film,čuveni i slavni Veljko Bulajić iz Zagreba u kom je živeo onda a živi i danas.Ime tad mladog novinara namerno neću napisati,ono se još uvek može otkriti ako se prati film tog doba.Dovoljno je da se napomene da je taj novinar bio istaknuti književnik i omiljeni opozicionar S.Miloševića i da je i danas politički aktivan.
  Ono što se desilo posle tih napada je istorija beščašća.Saši Petroviću i ostalim su probali da naude.Njih su ipak čuvala neka priznanja i nagrade.Priliku da snimaju su retko dobijali,gotovo nikad,ali bar nisu oterani u zatvor.To se deslilo nesrećnom Stojanoviću koji je zbog filma koji niko osim milicije i njega nije gledao,odmah posle vojske završio u Požarevcu.Plastični Isus je početkom devedesetih prikazan na TV-u i Stojanović je prvi put posle više od 20 godina mogao da se putem intervjua obrati i ispriča narodu kako je na svojoj koži osetio sav bes režima i njegovih slugu.Ali to je neka druga priča. 

Bas nedavno sam gledao Pejzaze u magli Joce Jovanovica i taj mi se film nije svideo. Prepun je klishea, rezija je ocajna, a scenario jos gori. Mlad i zdrav kao ruza mi je dosta bolji (od istog autora). Sama cinjenica da su zabranjivani ne mora da znaci i da su dobri filmovi.

Sama činjenica da su zabanjivani znači da nisu sjeli komunističkoj bagri.

  Ova dva filma spaja isti autor i razdvaja period od 13 godina.Za tih 13 godina Jovanović nije sedeo skrštenih ruku već je snimio tuce dokumentaraca koje je naručila država.To nešto govori.Pejzaži u magli je jedan od gorih filmova koje smo snimili i koji sam gledao dok mi Mlad i zdrav kao ruza i danas izgleda neverovatno svež i aktuelan.
  Ono što je specifično za Crni Talas je da zabrana skoro da nije ni bilo ako izuzezmo film Kapi, vode, ratnici koji je po nalogu suda uništen.Zvanično nije bilo zabrana.Bilo je ometanja, sabotiranja snimanja,sakrivanja filmova od očiju javnosti.Ili im nisu davali da rade.Sam je Žika Pavlović jednom izjavio da  je 10 godina odlazio u neku kancelariju u kojoj je bio sam i gde ništa nije radio.On je,srećom, to vreme provodio u pisanju scenarija i knjiga.Izuzetak je bio Lazar Stojanović.On je platio za sve.
   

Film "Pejzazi u magli" ni u tragovima ne pljuje samo socijalisticko drustvo, vec je procenjeno da lose utice na omladinu zbog eksplicitnih scena "iglanja" narkomana. Inace, ne preporucujem ti film uopste.

  Lično mislim da je Jovanović hteo da napravi Jugoslovensku verziju Kristiane F.(Christiane F. - Wir Kinder vom Bahnhof Zoo).

Da da, sve preterano lici na "Mi deca sa kolodvora Zoo", ali je opet prepuno klishea, a scenario je ochajan u najmanju ruku.

  Tako to izgleda kad se plagira i radi na brzinu.

Moram da ispravim Jurkovica u vezi Skupljaca perja: film nije dobio Zlatnu palmu u Kanu, bio je mozda samo nominovan, dobio je Gran pri.
p.s. da li bi neko bio ljubazan da objavi na ovoj temi listu filmova crnog talasa, tj sve istaknutije filmove iz tog perioda.

  Pogreši konj a kamoli magarac.U pravu si gore potpisani.Ovo su prvi kojih sam setio a iz tog su perioda:Zaseda,Buđenje pacova,Delije,Kad budem mrtav i beo,Ljubavni slucaj ili tragedija sluzbenice P.T.T.,Čovek nije tica,Rani radovi,W.R. - Misterije organizma,Skupljači perja,Mlad i zdrav kao ruža,Čovek iz Hrastove šume,Jutro,Podne,Mali vojnici,Testament,San,Spomenik,Biće skoro propast Sveta,Tri,Crveno klasje(Rdeče klasje),Hajka,Maškarada,Bube u glavi,Plastični Isus...Ovo su filmovi kojih sam se prvo setio i koji pokrivaju period Crnog Talasa pre cenzure.Spisak je nasumičan i nepotpun.Dopunite ga i ispravite ako sam negde pogrešio.Greške su moguće.

  Zanimljivo viđenje jedne povređene žene koje je samo delimično tačno.Šta bi tek trebala da kaže Olivera Katarina,da je možda zbog nje počela pobuna 1968.u Parizu? Ne ruši se cela jedna generacija talentovanih ljudi za koje je čuo svet zato što se nekom vladaru diže ili ne diže,ili mu se stalo na žulj.Tu je bilo više ljudi u igri.Pošto vidim da te to zanima pronađi ako možeš feljton koji je izlazio u NIN-u.Autor je bio pokojni Bogdan Tirnanić i bio je posvećen samo Crnom Talasu.Izašao je dosta davno,mislim da je preko 20 godina star.Imaš i dokumentarac na Netu,zove se Zabranjeni bez zabrane.To je izvor bar 60% informacija koje imam o Crnom Talasu.Ostalo sam pokupio u hodu(filmovi,intervjui)jer me zanima film.

Eva Ras je carica.

Pejzazi u magli ni po jednom osnovu ne pripadaju crnom talasu. Najznacajniji filmovi su Tri, Zaseda, Budjenje pacova, Plasticni Isus, Kapi vode ratnici(omnibus), San, Jutro, WR Misterije orga(ni)zma.

ps
prvih nekoliko ima na netu, ko zeli moze da ih nadje

Pomenuo sam pejzaze u magli jer je i taj film bio zabranjivan i osporavan u svoje vreme

 Može se naći skoro sve osim gore pomenutog filma Kapi, vode, ratnici.Od njega je bukvalno ostao prah i pepeo.Ima još dosta filmova koji su nastali posle ovog perioda kog zovu Crni Talas koji se mogu tako nazvati.Najviše ih je uradio Žika Pavlović.Mogu da spomen Zadah tela,Na putu za Katangu,Dezerter,Država mrtvih,Hajka.Žilnik  takođe,Miša Radivojević...Ne smem više da nabrajam,zaboraviću nekog.Beše to nekad slavno doba,ne sme da se zaboravi.

Najveci nasi reditelji su upravo reditelji koji su stvarali neprocenjiva dela crnog talasa. .  Aleksandar Petrovic,Dusan Makavejev, Zivko Nikolic, Zivojin Pavlovic itd.  Filmovi poput Budjenja Pacova, Ljubavni slucaj Sluzbenice PTT-a, Kad budem mrtav i beo, Skupljaci perja, Bice skoro propast sveta, Tri,Misterije Organizma,Plasticni Isus, Covek nije tica. . i sazrevanje istih u kritiku samog ljudstva i trulog laznog morala remek dela Nikolica poput Bestija,Ljepote poroka,Iskusavanje Djavola-ovi filmovi ne pripadaju crnom talasu ali su nastali pod uticajem istog.
Smatram ove filmove najvecim filmovima nase kinematografije, filmovi koji su neshvatljivi ukoliko se prati sama radnja, vec mora da se obraca paznja na sve, od muzike,pesama koje se pevaju,reci istih, do slika okacenih na zid u kojima se desava radnja, teski su za razumevanje ali su neprikosnoveni kao umetnicka dela.  :D

Junakinje u službi muškarca

Filmovi „crnog talasa“, najvažnijeg pravca u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji nastalog između 1958. i 1973. godine, koji je prvi put na direktan način i bez ulepšavanja opisao tadašnju komunističku stvarnost, doneli su i svog filmskog junaka - malog čoveka koji se jedva snalazi da preživi egzistencijalnu bedu, psihološki rascepljenog u društvu „našminkanom“ opštim prosperitetom i slobodom. Taj muškarac nije „čistunac“ koji uživa u moralnoj zajednici, nego siromašan, pijan, izgubljen, sklon seksu, nasilju, političkoj kritici, ubistvu...

Kakvi su ženski likovi i kakve su heroine u filmovima „crnog talasa“, da li je najslavnije poglavlje ovdašnje kinematografije koje je donelo pomak na formalnom i tematskom planu, pomerilo i ženu iz njene dugogodišnje stereotipne i sporedne pozicije u odnosu na muške likove?

Ovu temu otvorila je Olga Dimitrijević, dramaturg i kritičar, prvim predavanjem u nizu tribina u Domu omladine, koje će analizirati reprezentaciju i ulogu ženskih likova u domaćem filmu.

- Želim da ukažem prvo na manjak analiza koje se tiču predstave žena u našoj kulturi. Studija napisanih na ovu temu nema mnogo, a postojeće nisu poznate široj javnosti. Potom, kroz ova predavanja želim da mapiram jedan veliki problem - manjak snažnih ženskih likova koji ne spadaju u stereotipne uloge majke ili prostitutke, i ne doživljavaju nužno tragičnu sudbinu zbog svoje autonomnosti. Ciklus počinjem predavanjem o „crnom talasu“ zbog njegovog kultnog statusa u domaćoj kinematografiji, i ono će dati i uvod u sam „crni talas“, i polemičke tonove koji se tiču samog tog naziva - kaže Olga Dimitrijević.

Kako ističe, „crni talas“, ako se uopšte može nazvati pravcem s obzirom na veliku međusobnu različitost u estetskim i političkim idejama filmova, kada je u pitanju tretman ženskih likova, nije doneo ništa novo.

- To su i dalje pretežno stereotipne uloge. Ženski likovi su, uz nekoliko izuzetaka, i dalje samo funkcija u filmskom narativu, funkcija u službi cilja glavnog, muškog junaka, ili autorske poruke. Predavanje pokreće i pitanje kako mi danas tumačimo „crni talas“, u kojoj tački filmove koji su svrstani pod tu odrednicu možemo smatrati „progresivnim“, a od koje tačke oni ipak korespondiraju sa nekim širim patrijarhalnim poretkom.

Kao bitne filmove za svoju analizu izdvojila je „Rane radove“ Želimira Žilnika, „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, „Dvoje“ Aleksandra Petrovića, „Jutro“ Puriše Đorđevića... Pominje i neke druge filmove, poput „Lisica“ Krste Papića, „Breza“ Ante Babaje, uz poseban osvrt na ostvarenja Dušana Makavejeva, jer su žene u njegovim filmovima malo kompleksnije postavljene, i istovremeno nose sa sobom određenu političku poruku.

Primeri za tretman i ulogu žena u „crnom talasu“ su Eva Ras u „Ljubavnom slučaju službenice PTT“, Milena Dravić u „Misterijama organizma“, Milja Vujanović u „Ranim radovima“, Neda Spasojević, Ružica Sokić u „Kad budem mrtav i beo“.

- Kada su ženski likovi u pitanju, ne možemo govoriti o nekom svesnom angažmanu autora. Sami autori „crnog talasa“, na primer Živojin Pavlović, u svojim intervjuima isticali su da im angažman nikad nije bio primarni cilj, već da su im primarni bili lična poetika i subjektivno shvatanje sveta. I meni se čini da su svi oni upravo na filmskom planu doneli najviše pomaka, mnogo više nego na društveno-političkom.

U odnosu na uloge žena u jugoslovenskoj kinematografiji pre „crnog talasa“, po analizi Olge Dimitrijević, gotovo da nema neke ključne razlike.

- U filmskom narativu, skoro da je sve isto. Junakinje su retko kada autonomni likovi. „Crni talas“ masovnije u film uvodi nasilje nad ženskim telom i koristi ga u građenju te, uslovno da kažemo, društveno-političke kritike, i tu strategiju problematizovala sam sa pozicija feminističke teorije filma.

Aleksandra Kolontaj

Film „Rani radovi“ Želimira Žilnika, koji obrađuje temu studentskih protesta, nagrađen „Zlatnim medvedom“ u Berlinu, sa Miljom Vujanović i Bogdanom Tirnanićem u glavnim ulogama, bio je zabranjen pod optužbama „da vređa javni moral i loše utiče na vaspitanje omladine“. „Misterije orga(ni)zma“ Dušana Makavejeva, priča o Frojdovom sledbeniku dr Vilhelmu Rajhu, kombinovana sa tragičnom ljubavnom pričom i snažnom erotskom vezom bivše partizanke Milene (Milena Dravić) i sovjetskog klizača na ledu (Ivica Vidović) takođe su zabranjene, a iz ovog filma ostale su upamćene do tada nezamislive replike koje izgovaraju ženski likovi, kao što su „On je crveni fašista“, ili „Ja sam Aleksandra Kolontaj! J... se slobodno!“

Statična pozicija

Olga Dimitrijević smatra da su ženski likovi u srpskoj kinematografiji gotovo „statični“, da se ne menjaju, i da su i danas sporedni.
 - I dalje su u funkciji želje muških junaka, i dalje vrlo stereotipni. Padaju mi dva gotovo paradigmatična primera na pamet. Film Miroslava Momčilovića „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ tako prikazuje žene kao potpuno iracionalne i histerične u njihovoj zaljubljenosti, a „Montevideo“ opet ima vrlo tipske likove: majku koja pati, čednu devojku sa sela i gradsku raspuštenicu. Verujem da to ima veze i sa manjkom žena autora u domaćem filmu. Mi smo tokom proteklih decenija imali kao istaknutu filmsku rediteljku jedino Soju Jovanović. Sada se neke stvari menjaju, i sa akademija polako izlaze, i još važnije, dobijaju priliku da snime svoje prve filmove brojne rediteljke, i to je dobro - ističe Olga Dimitrijević.

Izvor: Novosti

  Svako ima pravo na svoje viđenje i mišljenja su podeljena.Milena Dravić u Misterijama organizma D.Makavejeva je sve samo ne statična.