Najveci nasi reditelji su upravo reditelji koji su stvarali neprocenjiva dela crnog talasa. .  Aleksandar Petrovic,Dusan Makavejev, Zivko Nikolic, Zivojin Pavlovic itd.  Filmovi poput Budjenja Pacova, Ljubavni slucaj Sluzbenice PTT-a, Kad budem mrtav i beo, Skupljaci perja, Bice skoro propast sveta, Tri,Misterije Organizma,Plasticni Isus, Covek nije tica. . i sazrevanje istih u kritiku samog ljudstva i trulog laznog morala remek dela Nikolica poput Bestija,Ljepote poroka,Iskusavanje Djavola-ovi filmovi ne pripadaju crnom talasu ali su nastali pod uticajem istog.
Smatram ove filmove najvecim filmovima nase kinematografije, filmovi koji su neshvatljivi ukoliko se prati sama radnja, vec mora da se obraca paznja na sve, od muzike,pesama koje se pevaju,reci istih, do slika okacenih na zid u kojima se desava radnja, teski su za razumevanje ali su neprikosnoveni kao umetnicka dela.  :D

Junakinje u službi muškarca

Filmovi „crnog talasa“, najvažnijeg pravca u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji nastalog između 1958. i 1973. godine, koji je prvi put na direktan način i bez ulepšavanja opisao tadašnju komunističku stvarnost, doneli su i svog filmskog junaka - malog čoveka koji se jedva snalazi da preživi egzistencijalnu bedu, psihološki rascepljenog u društvu „našminkanom“ opštim prosperitetom i slobodom. Taj muškarac nije „čistunac“ koji uživa u moralnoj zajednici, nego siromašan, pijan, izgubljen, sklon seksu, nasilju, političkoj kritici, ubistvu...

Kakvi su ženski likovi i kakve su heroine u filmovima „crnog talasa“, da li je najslavnije poglavlje ovdašnje kinematografije koje je donelo pomak na formalnom i tematskom planu, pomerilo i ženu iz njene dugogodišnje stereotipne i sporedne pozicije u odnosu na muške likove?

Ovu temu otvorila je Olga Dimitrijević, dramaturg i kritičar, prvim predavanjem u nizu tribina u Domu omladine, koje će analizirati reprezentaciju i ulogu ženskih likova u domaćem filmu.

- Želim da ukažem prvo na manjak analiza koje se tiču predstave žena u našoj kulturi. Studija napisanih na ovu temu nema mnogo, a postojeće nisu poznate široj javnosti. Potom, kroz ova predavanja želim da mapiram jedan veliki problem - manjak snažnih ženskih likova koji ne spadaju u stereotipne uloge majke ili prostitutke, i ne doživljavaju nužno tragičnu sudbinu zbog svoje autonomnosti. Ciklus počinjem predavanjem o „crnom talasu“ zbog njegovog kultnog statusa u domaćoj kinematografiji, i ono će dati i uvod u sam „crni talas“, i polemičke tonove koji se tiču samog tog naziva - kaže Olga Dimitrijević.

Kako ističe, „crni talas“, ako se uopšte može nazvati pravcem s obzirom na veliku međusobnu različitost u estetskim i političkim idejama filmova, kada je u pitanju tretman ženskih likova, nije doneo ništa novo.

- To su i dalje pretežno stereotipne uloge. Ženski likovi su, uz nekoliko izuzetaka, i dalje samo funkcija u filmskom narativu, funkcija u službi cilja glavnog, muškog junaka, ili autorske poruke. Predavanje pokreće i pitanje kako mi danas tumačimo „crni talas“, u kojoj tački filmove koji su svrstani pod tu odrednicu možemo smatrati „progresivnim“, a od koje tačke oni ipak korespondiraju sa nekim širim patrijarhalnim poretkom.

Kao bitne filmove za svoju analizu izdvojila je „Rane radove“ Želimira Žilnika, „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, „Dvoje“ Aleksandra Petrovića, „Jutro“ Puriše Đorđevića... Pominje i neke druge filmove, poput „Lisica“ Krste Papića, „Breza“ Ante Babaje, uz poseban osvrt na ostvarenja Dušana Makavejeva, jer su žene u njegovim filmovima malo kompleksnije postavljene, i istovremeno nose sa sobom određenu političku poruku.

Primeri za tretman i ulogu žena u „crnom talasu“ su Eva Ras u „Ljubavnom slučaju službenice PTT“, Milena Dravić u „Misterijama organizma“, Milja Vujanović u „Ranim radovima“, Neda Spasojević, Ružica Sokić u „Kad budem mrtav i beo“.

- Kada su ženski likovi u pitanju, ne možemo govoriti o nekom svesnom angažmanu autora. Sami autori „crnog talasa“, na primer Živojin Pavlović, u svojim intervjuima isticali su da im angažman nikad nije bio primarni cilj, već da su im primarni bili lična poetika i subjektivno shvatanje sveta. I meni se čini da su svi oni upravo na filmskom planu doneli najviše pomaka, mnogo više nego na društveno-političkom.

U odnosu na uloge žena u jugoslovenskoj kinematografiji pre „crnog talasa“, po analizi Olge Dimitrijević, gotovo da nema neke ključne razlike.

- U filmskom narativu, skoro da je sve isto. Junakinje su retko kada autonomni likovi. „Crni talas“ masovnije u film uvodi nasilje nad ženskim telom i koristi ga u građenju te, uslovno da kažemo, društveno-političke kritike, i tu strategiju problematizovala sam sa pozicija feminističke teorije filma.

Aleksandra Kolontaj

Film „Rani radovi“ Želimira Žilnika, koji obrađuje temu studentskih protesta, nagrađen „Zlatnim medvedom“ u Berlinu, sa Miljom Vujanović i Bogdanom Tirnanićem u glavnim ulogama, bio je zabranjen pod optužbama „da vređa javni moral i loše utiče na vaspitanje omladine“. „Misterije orga(ni)zma“ Dušana Makavejeva, priča o Frojdovom sledbeniku dr Vilhelmu Rajhu, kombinovana sa tragičnom ljubavnom pričom i snažnom erotskom vezom bivše partizanke Milene (Milena Dravić) i sovjetskog klizača na ledu (Ivica Vidović) takođe su zabranjene, a iz ovog filma ostale su upamćene do tada nezamislive replike koje izgovaraju ženski likovi, kao što su „On je crveni fašista“, ili „Ja sam Aleksandra Kolontaj! J... se slobodno!“

Statična pozicija

Olga Dimitrijević smatra da su ženski likovi u srpskoj kinematografiji gotovo „statični“, da se ne menjaju, i da su i danas sporedni.
 - I dalje su u funkciji želje muških junaka, i dalje vrlo stereotipni. Padaju mi dva gotovo paradigmatična primera na pamet. Film Miroslava Momčilovića „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ tako prikazuje žene kao potpuno iracionalne i histerične u njihovoj zaljubljenosti, a „Montevideo“ opet ima vrlo tipske likove: majku koja pati, čednu devojku sa sela i gradsku raspuštenicu. Verujem da to ima veze i sa manjkom žena autora u domaćem filmu. Mi smo tokom proteklih decenija imali kao istaknutu filmsku rediteljku jedino Soju Jovanović. Sada se neke stvari menjaju, i sa akademija polako izlaze, i još važnije, dobijaju priliku da snime svoje prve filmove brojne rediteljke, i to je dobro - ističe Olga Dimitrijević.

Izvor: Novosti

  Svako ima pravo na svoje viđenje i mišljenja su podeljena.Milena Dravić u Misterijama organizma D.Makavejeva je sve samo ne statična.