Филип Филиповић (1878-1938), професор математике, комунист и револуционар, један од оснивача КП Југославије и њен први секретар.

Биографија 

Рођен је 21. јуна 1878. године у Чачку, где је завршио основну школу и седам разреда гимназије. Матурирао је у Београду 1896/97. и после двогодишњих студија на Техничком факултету (грађевинско-инжињеријски одсек) Велике школе у Београду, 1899. године отишао на даље школовање у Петровград, где је наставио студије на Физичко-математичком факултету Петровградског универзитета и завршио их 1904. као професор математике.

Револуционарном радничком покрету приступио је 1897., под утицајем Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, учланивши се у Радничко друштво и Клуб социјалиста великошколаца у Београду, где је стекао социјалистичко образовање и прва искуства из револуционарне борбе. За време студија, у Петровграду, приступио је руском радничком покрету и 1902. постао члан Руске социјалдемократске радничке партије (бољшевика). Учествовао је у раду марксистичких кружока, радничким демонстрацијама и Првој руској револуцији, 1905. године, после које је био ухапшен.

Године 1912, на позив Димитрија Туцовића, вратио се у Краљевину Србију и постао члан Главне партијске управе Српске социјалдемократске партије и секретар Радничке коморе. За време Првог светског рата, због интернационалистичког и револуционарног става, био је интерниран у Аустрију.

Априла 1919. године један је од организатора Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), а на Конгерсу уједињења, у Београду, изабран је за првог секретара Централног партијског одбора. На Другом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном 1920. године у Вуковару, заједно са Симом Марковиће изабран је за секретара Извршног одбора Централног партијског већа КПЈ.

У периоди 1919-1920. године развијао је широку и интензивну делатност на пропагирању идеја социјализма и на популисању и одбрани Револуција у Русији и Мађарској. Више пута је хапшен и прогањан. Августа 1920. године изабран је за председника општине Београда и народног посланика, Ваљевског округа, у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1921, после неуспелог атентата на краља Александра, ухапшен је заједно са осталим члановима руководства КП Југославије и на "Видовданском процесу", 23. фебруара 1922, осуђен, због револуционарне делатност, на две године затвора, које је издржао у Пожаревцу.

Године 1923. учествовао је у оснивању легалне Независне радничке партије Југославије и био председник Главног одбора. Био је уредник партијских листова и часописа и председник Централног одбора Црвене помоћи.

Од 1924. године налазио се у емиграцији, највише у СССР-у, Аустрији и Немачкој. Радио је као представник КПЈ у Балканској комунистичкој федерацији и Извршном комитету Комунистичке интернационале. Учествовао је у раду Трећег и Четвртог конгреса КПЈ и на неколико конгреса Комунистичке интернационале. Повремено је, током 1927. и 1928. године долазио у Југославију, где је биран у највише руководство КПЈ. Од 1929. био је члан Заграничног бироа КПЈ, а 1930. 1931. на челу ткз. "Централне руководеће инстанце КПЈ", односно привременог руководства КПЈ.

До 1937. године живео је у Москви, где је радио у Међународном аграрном институту. Фебруара 1938. године је ухапшен, а априла исте године осуђен и погубљен, за време "Стаљинових чистки". Рехабилитован је 3. октобра 1957. године одлуком Војног колегијума Врховног суда СССР-а,

Поред мноштва теријских и других чланак у партијској штампи написао је и неколико књига, нарочито из области историје. Књигу "Развитак друштва у огледалу материјализма", написао је на робији 1923; а књигу "Балкан и међународни империјализам", 1936. у Москви; заједно са В. Мрачеком, 1910. у Москви, написао је стручно дело "Педагогија математике".

Године 1980. редитељ Милош Радивојевић, снимио је филм "Снови, живот и смрт Филипа Филиповића", а улогу Филипа Филиповића је тумачио глумац Александар Берчек.





Izvor: Wikipedia