FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (11)


Zagrljaj sa Hruščovom
15. avgust 2006


Piše: Borislav Lalić
KASTROVOJ delegaciji američke vlasti su odmah saopštile da će im biti ograničen radijus kretanja samo na Njujork. Kastro je na to odgovorio istom merom. Odmah je javio bratu Raulu, koji je ostao u Havani, da sazove vladu, ograniči kretanje osoblju američke ambasade samo na Havanu, a američkom ambasadoru samo na četvrt Vedado, i da pride nacionalizuje još neke od američkih firmi.

Potom su nastale muke oko smeštaja kubanske delegacije. Nijedan njujorški hotel nije hteo da ugosti Kubance. Na kraju, uz posredovanje Stejt departmenta, menadžment hotela "Šelburn" na Leksington aveniji, pristao je da primi Kastra i njegovu delegaciju, ali su kao "osiguranje" zatražili da Kubanci polože basnoslovan depozit.

Kastru nije puno trebalo da plane. Pokupio je celu svoju delegaciju, i onako neraspremljeni, s torbama u rukama, zaputili su se ka palati UN, na Prvoj aveniji. Došli su da protestuju i da od generalnog sekretara UN, a ne od Amerikanaca, traže da im nađe smeštaj.

Pred smernim i zbunjenim Dagom Hamarseldom, koji je onda bio generalni sekretar, Kastro je, kao da je na mitingu, rekao da neće odatle mrdnuti dok se ne nađe prihvatljiv smeštaj za njegove ljude, a ako se to ne desi, da će povesti celu kubansku delegaciju u Central park i tamo razapeti šatore.

Fidel, ipak, nije čekao Hamarselda. Paralelno je radio i na drugim kanalima. Pokupio je svoje ljude i otišao u zapušten hotel "Tereza", usred crnačkog Harlema, tamo gde niko od belaca ne zalazi. Menadžeri tog hotela i crnački živalj Harlema, oduševljeno su dočekali Fidela i njegove ljude. Slavlje na ulicama oko hotela trajalo je celu noć i neće prestajati dok Kubanci ne odu.

Američka štampa je tih dana, izveštavajući o tim skandalima, dosoljavala sa svoje strane što je više mogla. Pisalo se o bahanalijama Kubanaca u hotelu "Tereza", o tome da oni kolju piliće po hotelskim sobama, da je hotel pun ***vi.

A onda su počele da se dešavaju ozbiljnije stvari. Sovjetski lider Nikita Hruščov, na zasedanje UN stigao je brodom "Baltik", dan pre nego će se Kastro useliti u hotel "Tereza" u Harlemu. Sutradan, 20. oktobra Hruščov, koji je i sam bio majstor za medijske spektakle, pojavio se u svojoj crnoj limuzini, ispred hotela "Tereza" i "bacio se Kastru u zagrljaj".

"Došao sam kod Kastra", zapisao je Hruščov u svojim memoarima, "da mu stisnem ruku u znak simpatija i solidarnosti u situaciji kada su ga Amerikanci tako bezočno maltretirali. Odlaskom u taj Crni hotel i u tu Crnu četvrt Njujorka hteo sam da pokažem svoju solidarnost i sa crncima i sa Kubancima..."

"Ostavio je na mene dubok utisak", piše dalje Hruščov. Onako visok, sa bradom, markantan, delovao je kao od jednog komada. Pozdravili smo se srdačno, a onda smo se zagrlili. Upotrebljavam ovaj izraz 'zagrlili', ipak, sa određenom ogradom. Morate imati u vidu moju i njegovu visinu. On se poprilično sagao i zagrlio me, činilo mi se, celim svojim telom, a ne samo njegovim dugim rukama. Meni je bilo lakše, jer nisam morao da se saginjem, a i bio je tanji od mene..."

SUŠTINA te kratke posete je bila o onom šta će sutradan napisati "Njujork tajms", koji kaže da je to najznačajniji događaj koji Harlem pamti. I scena koju će Amerika morati da upamti.

Zagrljaj Kastra i Hruščova, međutim, imao je mnogo šire dimenzije od Harlema gde je susret trajao svega dvadesetak minuta. Nekoliko dana kasnije, Hruščov je Kastra pozvao na večeru u sovjetsku rezidenciju u Njujorku. Tada se već ozbiljno razgovaralo. Večera je potrajala četiri i po časa. Negde oko ponoći Hruščov je izašao iz rezidencije da isprati Kastra do kola. To je opet bila scena za novinare i poruka za Amerikance.
"Kastro želi prijateljske odnose sa SSSR, on računa na našu vojnu pomoć", izjavio je sovjetski lider po povratku u ambasadu, ne krijući da je mladi kubanski lider zadobio njegove simpatije. "Može od njega ispasti dobar komunista", dodao je Hruščov, a onda je zamišljeno primetio: "Ipak treba biti oprezan. Kastro je kao mlado ždrebe koje još ne zna šta je teret. Moraće još da uči, ali jeste inteligentan. U svakom slučaju, moramo biti obazrivi..."

Za Kastra i njegovu revoluciju stvari su se odvijale mnogo bolje nego što su krenule posle sletanja njegovog aviona u Njujork.

Posle Hruščova, Kastru u posetu su došli indijski premijer Nehru, predsednik egipatske vlade Naser i mnogi drugi. Bolju legitimaciju i podršku Kuba nije mogla očekivati.

A ONDA je i na Kastra došao red da se obrati Generalnoj skupštini UN. Bio je 26. septembar 1960. godine. U prethodnih nedelju dana on je već postao politička zvezda zasedanja, koje je takođe bilo svečano, jer se obeležavala 15. godišnjica osnivanja OUN.

U sali Palate nacija pojavio se u svom punom sjaju: u uniformi sivomaslinaste boje, sa raskopčanim okovratnikom na vojničkoj bluzi sigurnog koraka i još sigurnijeg izgleda. Bile su mu svega 34 godine. Delovao je samouvereno i opušteno.

Kad se peo na govornicu, delegati i novinari su primetili da nešto nosi u naduvenom desnom džepu vojničke bluze. Pomislili su da su unutra papiri, a to bi moglo da znači da će njegov govor potrajati. Prevarili su se. U džepu ipak nisu bili papiri. Kad je Kastro stao za govornicu, u maniru rođenog govornika i komunikatora sa masama, prvo je osmotrio prepunu salu, pogladio ovlaš svoju bradu, a onda se mašio za džep. Izvukao je iznutra poveći termos, očigledno napunjen kafom ili vodom, stavio ga pored mikrofona, opet pogledao preko sale i počeo da govori.

Govorio je puna četiri i po sata, nadahnuto, interesantno, bez papira i znakova zamora. I duže nego iko pre njega.

A da li je na govornicu taj njegov termos doneo zbog suvog grla, ili zbog toga da se slučajno ne maši za čašu vode koja se tu nalazila i koju je neko drugi punio, to je ostala zagonetka, mada je onih dana kubanska služba bezbednosti znala da se na Kastra pripremaju u Njujorku bar dva atentata, od kojih je jedan trebalo da bude izveden trovanjem.


GEST S MARAMICOM
KAD se popeo na govornicu UN 6. septembra 2000. godine opet su ga pozdravili aplauzima. Fidel je i tada prešao pogledom preko sale, a onda se zagledao u govornicu ispred sebe. Pored mikrofona i čaše s vodom, tu je bila i ona odvratna žarulja, koja svojim crvenim svetlom upozorava govornika da se drži propisanog vremena.

Kastro je prvo opipao lampicu, a onda je izvadio iz džepa belu čistu maramicu i prekrio je.

Sutradan u svim svetskim novinama objavljena je neviđena scena kako Kastro maramicom prekriva signalnu sijalicu.
(Nastaviće se)

FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (12)


Marks ispod palme
16. avgust 2006


Piše: Borislav LALIĆ

KASTRO se setio Marksa naknadno i doveo ga pod kubansku palmu tek pošto je njegova revolucija pobedila, što je jedinstven slučaj u istoriji komunističkih zemalja, ako su takve ikad i postojale.

Kubanska revolucija nije iznikla iz komunističke ideologije, niti je delo komunističke partije Kube. Stvari su tamo išle sasvim obrnutim redom. Nije, dakle, marksizam doneo Kubancima revoluciju, nego je Kastrova revolucija donela Kubi marksizam i to tek onda kada se nova vlast poprilično utvrdila i kada su se fidelisti prisetili da bi im marksizam, tj. zaokret ka nosiocima i čuvarima komunističke ideologije i komunističke vlasti mogao biti spasonosan.

"Komunizam nije bio otac kubanske revolucije, ali jeste njeno dete", zapisao je američki novinar i publicista Herbert Metjus u svojoj knjizi "Politička biografija Fidela Kastra", uz napomenu da su se američki analitičari i stručnjaci iz Stejt departmenta i CIA, uludo i glupo trudili da dokažu i otkriju Kastrove "marksističke korene", kojih uopšte nije bilo.

Kuba je bila prva i jedina komunistička zemlja, mada je ta odrednica kao i u svim drugim slučajevima, relativna, koja je postala komunistička tek pošto su vođe njene revolucije uzele vlast. U svim drugim zemljama, Rusiji, istočnoj Evropi, Kini i Koreji, revolucionarnu vlast su osvajali i gradili, a ponegde i dobijali, komunisti.

Tačno je, na Kubi je postojala komunistička partija i pre Kastra. Zvala se Narodna socijalistička partija Kube i osnovana je još 1921. godine. Kubanski komunisti, međutim, nisu hteli na vreme da uskoče u Kastrov revolucionarni voz, koji se sa Sijera Maestre sjurio u Havanu, u januaru 1959. godine. Posle pobede revolucije, za koju se u prvoj godini uopšte nije znalo koje je boje, kubanski komunisti jesu bili spremni da se priklone novoj vlasti, ali na putu takvih njihovih namera su se isprečili fidelisti, koji, naravno, nisu hteli ni sa kim da dele vlast.

KASTRO je u više navrata priznao da nije bio marksista, mada je uvek u tome ostavljao izvesnu odstupnicu da sebe ne bi previše distancirao od marksističkog opredeljenja kojem će se kasnije prikloniti, svakako više iz nužde nego iz ubeđenja.

U jednom razgovoru sa američkim novinarom Li Lokvudom, Fidel je priznao da pre pobede njegove revolucije nije pročitao ništa od Marksa, čak ni njegov i Engelsov "Komunistički manifest".

Kada je već postao marksista, pokušao je da objasni da je ideju i embrion marksizma osetio u svom srcu još ranije, u svojim mladim godinama, da se za to instinktivno pripremao, da je to bio njegov neizbežan put.

Neposredno posle pobede kubanske revolucije, Kastro je u aprilu 1959. godine bio u poseti SAD. Tada je još bio dobrodošao gost čak i kod zvanične Aemrike, mada su se već pojavile sumnje u njegove političke namere. Za vreme jednog susreta, koji su za gosta sa Kube, upriličili izdavači američkih najvećih medija, Kastro je izjavio: "Ja nisam komunista, niti se slažem sa komunistima."

Naravno, nije pričao napamet. On jeste bio revolucionar, rušitelj starog poretka, reformista i buntovnik, ali nije bio komunista. Rukovodstvo KP Kube nikada do pobede nije bilo uz Kastra. Za vreme samoubilačkog napada na kasarnu "Monkada", kubanski komunisti su čak osudili taj poduhvat kao "avanturistički čin" neodgovorne buržoaske omladine.
Hruščov je za vreme boravka u Njujorku 1960. godine izjavio: "Kastro sada nije komunista, ali će, zahvaljujući američkoj politici, to biti za dve godine..."

Hruščov se jedino prevario u vremenu. Fidel nije čekao dve godine.

Učinio je to već 1. decembra 1961. godine, za vreme jednog televizijskog obraćanja naciji. "Ja sam marksista-lenjinista, udario je šakom o sto, i biću marksista-lenjinista do poslednjeg dana svog života."

Pre nego što će Kastro dati tu bombastu izjavu i okrenuti se sovjetskom bloku, desile su se krupne stvari na relaciji Vašington - Havana. U aprilu 1961. godine, dakle osam meseci pre te izjave, američka administracija je organizovala oružanu invaziju Kube u Zalivu svinja. Iz aviona su paljene plantaže šećerne trske na Kubi, diplomatski odnosi između dve zemlje su prekinuti, a Amerika je godinu dana ranije ukinula Kubi kvotu za izvoz šećera, što je bilo ravno stavljanju ekonomske omče oko kubanskog vrata.

DESILO se, zapravo, ono na šta je Hruščov upozoravao i šta su svi znali: Amerika je gurnula Kastra u naručje sovjetskog bloka i marksističko-lenjinističke ideologije, mada će vreme pokazati da se Marks dosta teško snalazio ispod palme, i da je kubanski marksizam, zapravo bio i ostao fidelizam bez i trunke sumnje u to.

Če Gevara je u ono vreme tu situaciju ovako objasnio američkom novinaru Metjusu: "Za sve ste krivi vi Amerikanci. Što nas više budete terali da se oslanjamo na sovjetski blok, to će biti jači kubanski komunisti."

Muka, a ne ideologija, naterala je, ipak, Fidela Kastra da se prikloni komunističkoj strani i da "pocrveni", mada se taj izraz u njegovom slučaju mora uzeti sa velikom rezervom. Teško je poverovati u tvrdnju da je tvrdokorni kubanski lider napravio zaokret od 180 stepeni da bi zavisnost od SAD, protiv čega se tako hrabro borio, zamenio zavisnošću od sovjetskog bloka.

Kastro je, dakle, u marksizmu-lenjinizmu pokušao da potraži spas, kako za svoju revoluciju, tako i za svoju vlast. Vreme i godine, koji će uslediti, pokazaće da će taj zaokret, koji jeste bio iznuđen, odnosno neizbežan, izrasti u sistem koji će imati sve karakteristike komunističke ideologije, malo sovjetske, nešto kineske, ali će sve do današnjeg dana sačuvati karakteristike fidelizma, u kojem kubanski komunisti, čak i pošto je Kastro zakoračio među njih, nikada nisu imali ni vlast, ni glavnu reč na Kubi.

U oktobru 1965. godine u vreme dok je Če Gevara ratovao u Kongu, a veze između Havane i Moskve ušle u zrelije godine saradnje i savezništva, Kastro je osnovao Komunističku partiju Kube, naravno marksističkog karaktera i u bratskim odnosima sa KP Sovjetskog Saveza.

Kako i danas primećuju mnogi analitičari i poznavaoci Fidelovog razvojnog puta, Kastro u svim tim godinama nije uspeo da postane pravi komunista. On nikada nije smatrao KP Kube svojom partijom, nego kao nešto što je bilo nužno na putu kojim je vodio svoju revoluciju.

Ipak, Hruščov je bio u pravu kada je još daleke 1960. godine rekao da od Kastra može "ispasti dobar komunista", ali da to nije sigurno, da treba biti oprezan.

Kastro je, ipak, pre svega ostao fidelista, a potom sve ostalo.

(Nastaviće se)

FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (13)


Vatre pod Andima
17. avgust 2006


NEUKROTIV u svojim ambicijama i vizijama, Fidel Kastro je od početka, a naročito od pobede svoje revolucije, gledao dalje od obala kubanskog ostrva. On i njegov "samozvani ideolog", a prikladnije bi bilo reći njegov romantični saputnik, Če Gevara, bili su opsednuti idejom da će goreti njihove vatre i pod Andima, da će plamen revolucije zahvatiti celu Latinsku Ameriku.
Kastro je duboko verovao, a teško da se toga oslobodio i do danas, da je jedini izlaz za zemlje Latinske Amerike da krenu putem Kube, da je u svakoj od tih zemalja moguća revolucija, i to ona koja će preko "pobunjeničkog žarišta", bilo da je reč o gerilskim poduhvatima u planinama, ili gradskoj gerili na ulicama, naići na široku podršku narodnih masa i završiti se revolucionarnim društvenim preobražajem, kako se to desilo na Kubi.
Bez obzira na to što se malo ko sa tom tezom slaže na američkom kontinentu, vrh kubanske revolucije je smatrao da se Kuba može izolovati materijalno i ograditi blokadom, ali da ideja kubanske revolucije ne može biti izolovana, isto kao što se ne može izbrisati iz istorije Latinske Amerike ime Fidela Kastra. Fidelisti zapravo veruju da kubanska revolucija za narode Latinske Amerike nije samo socijalistički, nego pre svega revolucionarni društveni poduhvat, koji ima za cilj oslobađanje tih zemalja od zavisnosti spolja i radikalno rešavanje pitanja socijalne pravde.
O tome je, baš povodom Kube, govorio i američki predsednik Džon Kenedi kada je izjavio da je "neispunjeni zadatak kapitalizma da u zemljama u razvoju na delu pokaže da je u stanju da ljudima obezbedi socijalnu pravdu kojoj oni teže".
U svakom slučaju, fidelisti su godinama bili uvereni, a moguće je da su i sada, da Kastrova revolucija ima mesijansku ulogu da od Kordiljera Anda napravi Sijera Maestru Latinske Amerike.
Kastro i Če su takvo svoje uverenje gradili na primeru Kube i, naravno, polazeći od toga da je u većini zemalja Latinske Amerike gerilski pokret već imao korene, da se pucalo u Argentini, Urugvaju, Peruu, Venecueli, Boliviji i Kolumbiji, a takođe i u zemljama Centralne Amerike. Ako je uspelo na Kubi, zašto ne bi i tamo, upozoravala su njih dvojica.
MEĐUTIM, ono šta ni Če, ni Kastro, nisu uzimali ozbiljno u obzir, to je baš sama činjenica da je uspešna kubanska revolucija, tj. slučaj Kube, mogao da nanese ponajviše štete gerilskim pokretima na "zelenom kontinentu". Vašington je baš zbog Kube, aktivirao sve svoje "odbrambene mehanizme", naravno, na platformi "Monroove doktrine", uspostavljene još u prethodnom veku, na kraju španske kolonijalne vladavine na tom kontinentu. "Monroova doktrina", koja je dobila ime po ondašnjem šefu američkog Stejt departmenta Džejmsu Monrou, polazi od toga da, posle odlaska Španaca, "Amerika pripada Amerikancima", da niko izvan američkog kontinenta ne može tamo da se meša. U praksi, ta stvar je pojednostavljena i "doktrina" uprošćeno glasi: obe Amerike, i Severna i Južna, pripadaju jednoj Americi, onoj koja nosi naziv Sjedinjene Američke Države.
Ta "doktrina" je aktivirana odmah posle pobede Kastrove revolucije, odnosno pošto je ona pocrvenela i počela da se vezuje za drugi, komunistički blok, tj. Sovjetski Savez.
Američki predsednik Džon Kenedi formulisao je američki stav povodom slučaja Kube, na nekoliko dana pre nego će biti ubijen 20. novembra 1963. godine, ovako: "SAD moraju biti spremne da pomognu svakoj državi u američkoj hemisferi koja bude pokušala da se odbrani od nasrtaja komunističkog ubacivanja spolja. Mi moramo upotrebiti sva raspoloživa sredstva da sprečimo rađanje nove Kube u ovoj hemisferi."
Još određeniji i oštriji u tom stavu je bio Kenedijev naslednik u Beloj kući Lindon Džonson, koji je 2. maja 1965. godine izjavio: "Američke nacije ne mogu i ne smeju dozvoliti da se na našoj hemisferi uspostavi novi komunistički režim."
Te poruke su se morale ozbiljno uzeti u obzir. To se moglo videti i na slučaju Dominikanske Republike, u koju je Džonson u aprilu 1965. godine poslao 30.000 marinaca da tamo spreče "rađanje nove Kube", mada takva opasnost realno nije ni postojala.
Kastro je mislio drugačije. "Mi verujemo da će biti revolucije u Latinskoj Americi. Mi verujemo u to zato što smo sigurni da će je biti", tvrdio je Kastro pre nego je Če Gevara krenuo u Boliviju da tamo, u podnožju Anda, potpali "gerilsko žarište".
Isto tako je tvrdio da je gerilski rat, a ne politička organizacija, najvažniji uslov za izbijanje revolucija u Latinskoj Americi. To je bio njegov odgovor Moskvi, koja je smatrala da bez političke organizacije, tj. komunističke partije, nema revolucije.
ČE je bio glavni zagovornik, teoretičar i izvođač takvih ideja. Već u prvoj godini posle revolucije, publikovao je svoje teoretsko delo "Gerilsko ratovanje". Polazeći od iskustva kubanske revolucije i realnosti Latinske Amerike, za koju je imao najviše razumevanja i saznanja, Če je u tom delu definisao sledeće tri postavke:
- Narodne snage u bilo kojoj zemlji Latinske Amerike mogu da dobiju rat protiv regularne vojske i režima.
- Ne mora se uvek čekati da se steknu svi uslovi za revoluciju. Pobunjeničko žarište, što će reći stvaranje gerilskog pokreta, makar u reduciranim dimenzijama, može biti dovoljno da se uslovi stvore i da revolucija krene.
- Kada je reč o Latinskoj Americi, planina a ne grad je pravo mesto oružane borbe. Gerila u planinama i džunglama, a ne gradski oružani poduhvati, predstavlja političko-vojnu prethodnicu moguće revolucije - socijalističke, antiimperijalističke i antioligarhijske.
Taj kontinentalni "revolucionarni žar" Kastra i Če Gevare, brinuo je i kubanske komuniste, koji u prvim godinama posle pobede revolucije nisu bili u ljubavi sa fidelistima. Kasnije će se otkriti iz njihovih pisama i depeša Moskvi, da su za Čea govorili da je "trockista" i "anarhista", da je taj "romantični avanturista" buržoaske provijencije, pod uticajem nekih levih intelektualaca iz zapadne Evrope, da ga džaba ne zovu Kinez, da je "ideološki šarlatan".
Bilo je u tome i određenih prigovora i poruka za samog Kastra, naročito u kasnijim godinama, kada je Moskva bila otvoreno protiv "izvoza" kubanske revolucije i kubanskog mešanja u revolucionarna vrenja u Latinskoj Americi, gde su Sovjeti preko tamošnjih komunističkih partija pokušavali da drže stvari pod kontrolom.
Če i Kastro su mislili drugačije. Tako je Če Gevara, posle propasti njegovog poduhvata u Kongu, u oktobru 1966. godine krenuo u tajnu misiju u Boliviji. Borio se skoro godinu dana i izgubio i glavu i revoluciju.

(Nastaviće se)

FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (14)


Operacija "Njujork tajms"
18. avgust 2006


U ŽIVOTU i političkoj karijeri Fidela Kastra jedan novinar je odigrao, ako ne presudnu, a ono izuzetno važnu ulogu. Bio je to reporter "Njujork tajmsa" Herbert Metjus, novinarski veteran iz španskog građanskog rata i izveštač sa evropskih ratišta za vreme Drugog svetskog rata. Metjus je Americi i svetu otkrio i lansirao Fidela Kastra, u trenutku kada je malo ko znao, a još manje verovao u njega.

Desilo se to sredinom februara 1957. godine, dva i po meseca posle Kastrovog nesrećnog iskrcavanja na Kubu.

U to vreme Kastrova trupa u Sijera Maestri jedva da je imala 30 ljudi. Režim na Kubi je i dalje tvrdio da je Kastro mrtav i da na Sijera Maestri zapravo nema gerile, da tamo deluje samo nekoliko obezglavljenih grupica njegovih buntovnika.


Giljermo Garsija, prvi seljak koji se Fidelu pridružio na planini, priseća se svog prvog susreta sa Fidelom. Posle masakra Kastrove grupe u mestu Alegrija del Pio, Fidel je jednog predvečerja stigao pred njegovu kuću sa dvojicom drugova. Kastro onda nije znao da li je iko od njegovih "saputnika" sa "Granme" preživeo, a bilo ih je na jahti 82.

- Bilo je to 12. decembra - seća se Garsija. - Prošlo je već deset dana od prispeća "Granme". Zapamtio sam taj momenat veoma dobro. Krenuli smo uzbrdicom, između banana. U jednom trenutku Fidel me je zapitao: "Da li smo već u Sijera Maestri?" "Jesmo", odgovorio sam. On je zastao, zagledao se ka vrhu planine i rekao: "Sada sam siguran da će revolucija trijumfovati..."

- U tom trenutku - kaže dalje Garsija - bila smo samo nas četvorica, imali smo dve puške i 127 metaka. Bio sam zbunjen, i zaprepašćen, ali nisam ništa rekao...

POČETAK Kastrove revolucije je, ipak, bio težak i spor. Ona se još prevashodno odigrala u Kastrovoj glavi. Batistin režim je i dalje tvrdio da su braća Kastro mrtvi, da je njegov poduhvat propao.

Štampa se nije usuđivala da to demantuje, a nije ni imala priliku da stupi sa Fidelom u kontakt. Onda je Kastro opet potegao svoje omiljeno oružje - da se javnosti sam predstavi, ako to već drugi neće. Poslao je u Havanu svog "izaslanika" da stupi u kontakt sa nekim od stranih dopisnika, po mogućnosti novinarom "Njujork tajmsa".

Plan je uspeo. Uredništvo uglednog američkog lista prihvatilo je inicijativu i krišom na Kubu poslalo veterana Herberta Metjusa. Američki novinari su onda na Kubi bili kao kod svoje kuće i niko nije posumnjao da Metjus ide na Sijera Maestru Kastru u pohode.

On je kod Kastra stigao preko lanca "veza" 17. februara 1957. godine. Kastru nije bilo teško da ga impresionira. Šarmantan, zgodan, uverljiv i iznad svega siguran u sebe i u ono što namerava da uradi, pridobio je poverenje i simpatije starog novinarskog vuka. On je bio nešto novo na Kubi, i za Amerikance. Pojavio se neko ko bi mogao da potkopa temelje korumpiranom režimu Fulgensija Batiste, kojeg je u najcrnjim tonovima "slikala" i američka štampa.

Metjus se sa Sijera Maestre vratio u Havanu opet inkognito, a onda je otputovao u Njujork. Tamo je napisao intervju sa mladim buntovnikom Fidelom Kastrom, kao i reportažu o boravku među gerilcima na Sijera Maestri.

Tako je Fidel dospeo na naslovnu stranu "Njujork tajmsa". Odjeknula je ta vest širom Latinske Amerike, a dospela je i na stranice evropske štampe.
Ta dva napisa u "Njujork tajmsu" lansirala su Kastra kao heroja borbe protiv jedne ozloglašene diktature.

REŽIM u Havani je žestoko reagovao na pojavu Kastra u "Njujork tajmsu". Kubanski ministar odbrane Santjago Verdeha, čiji su vojnici "likvidirali" Kastra još pre dva meseca, izdao je saopštenje u kojem se kaže da novinar "Njujork tajmsa" piše članke iz domena fantastike, da je napravio intervju sa mrtvim čovekom, da je sve što je napisao čista izmišljotina.

- Odgovorili smo im već sutradan - kaže Metjus - i to tako što smo objavili novi članak o Kastru na Sijera Maestri, ali ovog puta sa fotografijom na kojoj se lepo vidimo Fidel i ja zajedno, usred planine...

Metjus kaže da su ga kod Kastra impresionirale tri stvari: prvo, da je u njemu video pravi "odgovor" na ozloglašeni režim Fulgensija Batiste. Drugo, da je došao do zaključka da će režimska vojska teško da se izbori protiv gerile u planini. I treće, možda najvažnije, bila je to izuzetna ličnost mladog kubanskog buntovnika.

- Ličnost tog mladog čoveka - zapisao je Metjus u knjizi "Fidel Kastro - politički portret" - prosto osvaja. I nameće se svima koji su oko njega. Nije bilo teško primetiti da ga ti mladi ljudi prosto obožavaju. Sada mi je jasno da će omladina na Kubi prihvatiti Kastra kao svog idola. Preda mnom je bio jedan obrazovan čovek, fanatično posvećen svojim idealima. Ali, preda mnom je bio, nema sumnje, i jedan ludački hrabar čovek sa neospornim kvalitetima vođe.

Čak je i Fulgensio Batista, u svojim memoarima, koje je napisao posle bekstva sa Kube, zapisao da ga je vojska "obmanula" da je Kastro onda bio mrtav, ali je priznao da je taj intervju u "Njujork tajmsu" bio, ne samo propagandno koristan za mladog buntovnika iz Sijera Maestre, nego da je "Kastru pomogao da započne karijeru legendarne ličnosti".

Posle epizode sa "Njujork tajmsom", popularnost Fidela Kastra naglo je skočila i u Americi i na Kubi. Nisu onda ni Amerikanci bili zaljubljeni u Batistu, a mladi buntovnik sa Sijera Maestre, sin bogatog zemljoposednika, koji uz to nije imao nikakve veze sa komunistima, nije ničim izazivo sumnju da bi na ostrvu mogao da ugrozi američke interese.

A na samoj Kubi, politička klima se sve više usijavala.




STUDENTSKI PUČ

HOSE Antonio Ečeverija, vođa studentskog "Revolucionarnog direktorijuma", nije pošao sa Kastrom u planinu, ali nije imao ni strpljenja da čeka. On je 13. marta 1957. godine, sa 150 mladih ljudi, većinom studenata, upao u predsedničku palatu sa namerom da ubije Batistu, i Kubu oslobodi diktature pre nego barbudosi stignu sa Sijera Maestre. Napad se završio katastrofalno po studente. Batista je uspeo da pobegne preko krova, a oko 40 "pučista" je pobijeno. Među njima je bio i Antonio Ečevarija.

Sredinom maja bivši predsednik Kube Prio poslao je iz SAD brodom na obale Kube 27 zaverenika da organizuju obaranje diktatora, ali se poduhvat, zbog izdaje, završio sa porazom i ubistvom 23 od 27 zaverenika. Slično se završila i pobuna pukovnika Karlosa Tabernilje u gradu Sijenfuegosu, u kojoj su 33 oficira izgubila živote.
(Nastaviće se)

FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (15)


Barbudosi u Havani
19. avgust 2006


KRAJEM maja 1958. godine Kastro je u trupi imao 127 ljudi, ali se održavao u Sijera Maestri. Čak je tih dana uspeo da izvojuje bitku kod mesta El Uvero. U napadu na vojnu kasarnu, ubijeno je 14 vojnika, dok je Kastro imao gubitak od šest gerilaca.

Posle te bitke, u kojoj se posebno istakao Če, Kastro ga je pozvao i saopštio mu:

"Od danas nisi više trupni lekar, nego `el komandante`
- major Kubanske revolucionarne vojske."

"Nije u tom trenutku od mene bilo ponosnijeg čoveka na kugli zemaljskoj" - zapisao je Če u "Uspomenama na kubansku revoluciju".

U jesen te godine Kastro je sa Sijera Maestre poslao naciji svoj novi "politički manifest" u kojem Kubancima obećava sledeće:

- slobodne izbore i vraćanje na snagu Ustava iz 1940. godine;

- socijalne i ekonomske reforme;

- agrarnu reformu, s tim što bi se zemljoposednicima dala nadoknada za uzetu zemlju;

- opštenarodna kampanja opismenjavanja stanovništva.

Uz to, Kastro je obećavao da će se boriti protiv stranog mešanja u unutrašnje stvari Kube.

Preko talasa "Pobunjeničkog radija", Kastro je poručio Kubancima da će posle obaranja Batiste, za novog predsednika predložiti sudiju Manuela Urutiu, čoveka umerenih političkih pogleda sa kubanskog desnog političkog centra.

BATISTA je 12. marta 1958. godine iznova suspendovao građanske slobode i lansirao ofanzivu sa 10.000 vojnika protiv Kastra. Operacija je dobila zvučno ime "Kraj Fidela". Kastrova trupa je onda imala 320 ljudi, ali se dobro držala u klancima Sijera Maestre.

Međutim, glavni problem Batiste, ipak, nije bio Kastro i njegovi borci u planini, nego politička klima na Kubi i u samoj armiji. Malo je ko za njega onda hteo da se bori.

Bela kuća i CIA su držali Kastra na oku, ali je preovladavao stav da se treba manje plašiti tog mladog i romantičkog buntovnika, koji je potekao iz redova vladajuće klase i čiji su politički pogledi, ipak samo, građanski, nego bezočne Batistine diktature, koja načinom svoje vladavine priziva revolt, nemire i revoluciju.

Tokom leta 1958. godine vojska je imala oko 30 sudara sa Kastrovom pobunjeničkom trupom na Sijera Maestri. Prema izveštajima "Pobunjeničkog radija", skoro 1.000 vojnika je pobijeno, 433 su zarobljena, dok su gubici pobunjenika bili svega 27 mrtvih.

Redovi Kastrovih trupa su naglo počeli da se popunjavaju. Stizali su komunisti, koji više nisu od Kastra tražili da čeka da se steknu "objektivne okolnosti" za revoluciju, dolazili su studenti i intelektualci, pristupali su seljaci i berači šećerne trske...

Kraj Batistine diktature sve se više ocrtavao na vidiku.

Sa time su i Amerikanci počeli da se mire, mada je njihova zabrinutost bila velika, jer su i njihovi interesi na Kubi bili enormni.

Direktne američke investicije na Kubi bile su veće od milijardu dolara, 40 odsto kubanskih fabrika šećera bilo je u američkim rukama, telefon, električne centrale, železnice, industrija nikla i rafinerija nafte, takođe su bili u rukama Amerikanaca. Američka mafija je kontrolisala kockarnice, turizam i prostituciju na ostrvu.

U decembru 1958. godine, Kastro je otvorio dva fronta. Jednim, koji se kretao preko Santa Klare ka Havani, komandovao je Če Gevara, a drugim usmerenim ka istoku zemlje - Raul Kastro. Kada je Če Gevara ušao u Santa Klaru 29. decembra te godine, zauzeo je grad bez borbe. Ceo vojni garnizon sa 2.500 ljudi predao se bez ispaljenog metka.
U NOĆI između 31. decembra 1958. godine i 1. januara 1959. godine, diktator Batista je potpisao dekret kojim podnosi ostavku. U dva po ponoći, seo je sa svojom porodicom i kamarilom od 40 ljudi u avion i pobegao u Dominikansku Republiku, odakle će se kasnije sa svojim milionima dolara preseliti na Floridu.

Sutradan je Če Gevara sa svojim trupama umarširao u Havanu. Niko se nije usudio da pruži otpor. Kastro je pad Batiste dočekao u svom štabu blizu Santjaga, odakle će nekoliko dana kasnije krenuti na svoj pobednički marš ka Havani, u koju je ušao 8. januara 1959. godine.

"Revolucija zapravo sada počinje", izjavio je po ulasku u kubanski glavni grad.

No, sumnje više nije bilo: Kastrovi barbudosti su se posle dve godine ratovanja spustili sa Sijera Maestre u Havanu. Zvali su ih popularno "barbudosi", jer se niko od njih za vreme gerile nije brijao, ni šišao, pa je to postao maltene njihov znak raspoznavanja. Izuzetak je bio samo Fidelov brat Raul.

Inače, vojska Fidela Kastra je na kraju 1958. godine imala oko 3.000 boraca, mada Kastrovi "istoričari" tvrde da ih je bilo više. To je, ipak, diskutabilno, pogotovo ako se ima u vidu da su se za vreme pobedonosnog marša Kastrovih gerilaca, onda kada je bilo jasno da je sa Batistom gotovo, ljudi, jednostavno, pridruživali ustanicima, a da nisu imali ni prilike ni metka da ispale. Čitave vojne jedinice su prelazile na njegovu stranu.

Kastra je u Havani dočekao devetogodišnji sin Fidelito, kojeg je majka poslala iz SAD, gde je živela pošto se preudala.

Ali, Kastra su dočekale i oduševljene kubanske mase, koje su u njemu videle heroja i mesiju i bile spremne da ga slede dokle god on bude hteo da ih vodi.

O tom entuzijazmu i magnetskoj ličnosti Fidela Kastra, ostavio je zapis i ondašnji britanski ambasador u Havani Tomas Peterson:

"Kastrov sugestivan nastup sa balkona predsedničke palate delovao je omamljujuće. Govorio je iz glave, slobodno, ubedljivo. Dok sam ga gledao, shvatio sam koliko je magična njegova ličnost. Delovao mi je kao mešavina Hosea Martija, Robina Huda, Garibaldija i Hesusa Krista. Činilo mi se da on poseduje hipnotičku moć nad onima koji ga slušaju i koji slepo veruju u ono šta im govori o svojoj vladi, slobodi i o sudbini Kube..."

Prvi januar 1959. godine, kako god ga ko ocenjivao, predstavlja najprelomniju tačku u istoriji Kube kao države.



FIDEL I HEMINGVEJ

PRIJATELjSTVO između Kastra i Hemingveja trajalo je kratko, ali je ostavilo traga. Veliki pisac je imao neskrivene simpatije za Kastrovu revoluciju i družio se sa Fidelom u prve dve godine posle njegove pobede. Odlazili su u lov na "veliku ribu", ispijali kubanski rum, pušili kubanske cigare.

"Nekoliko puta sam pročitao njegovu knjigu `Za kim zvona zvone`, kaže Kastro. On je onda već godinama živeo u predgrađu Havane, gde je i našao inspiraciju i `likove` da napiše svoje delo `Starac i more`. Voleo je Kubu, ali smo voleli i mi njega..."
(Nastaviće se)

FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (16)


Godina od deset miliona
20. avgust 2006


KADA sam prvi put stigao na Kubu, početkom 1970. godine, već narednog vikenda sam se našao na plantažama šećerne trske, sa mačetom u ruci. Zajedno sa kubanskim dobrovoljcima i grupom stranih dopisnika, sekao sam tog nedeljnog prepodneva vitke stabljike šećerne trske, dajući tako skroman doprinos kampanji "dest miliona tona".
Kao i sve kubanske godine, u toj i prethodnoj dekadi, i ta je imala svoje ime. Zvali su je "godina od deset miliona".
Jedna od prethodnih godina imala je ime "slavni geriljeros", svakako, u znak sećanja na Če Gevaru. Drugu su zvali "godinom produktivnosti", treću "godinom herojskog Vijetnama".
Godina od "deset miliona", logično, imala je svoje značenje i svoju poruku. Time se htelo reći da Kuba u toj godini, jedanaestoj posle revolucije, mora proizvesti deset miliona tona šećera, više od 1.000 kilograma po glavi stanovnika!
To je premnogo. Pre toga, na ostrvu, na kojem raste najbolja šećerna trska na svetu, nikada nije proizvedeno više od 7 miliona tona "belog zlata". Cilj je utoliko teže postići i zato što je zemlja pod sankcijama, sa slabom mehanizacijom, proređenim voznim parkom, zastarelim šećeranama.
Ali, Fidel je rekao da može. On je tu berbu od deset miliona tona najavio 25. oktobra 1989. godine, kada je zafra (kubanski naziv za berbu šećerne trske - primedba autora) krenula. Taj ciklus berbe obično traje šest meseci - od početka novembra do maja, ali će te godine potrajati mesec-dva duže.
Šećernu trsku seče i Fidel Kastro. Vešto barata mačetom, hvata trsku širokim zamasima svojih dugih ruku i po ceo dan održava isti ritam.
Na plantažama šećerne trske, njegova, inače, korpulentna figura znači mnogo. U košulji i pantalonama sivomaslinaste boje, sa sombrerom na glavi, sav umazan od znoja i prašine, on celu naciju, koja se nikada nije odlikovala entuzijazmom, drži u groznici zahuktale kampanje od deset miliona.
Za nas strane novinare, koji smo se tog vikenda našli na plantažama šećerne trske, bio je to impresivan prizor, mnogo više nego za njegove sunarodnike, koji su se već navikli na njegovo takvo mešanje sa narodom.
Na Kubu sam doputovao iz Meksika. Slučaj je hteo da na Kubu stignem u jeku kampanje od "deset miliona".
Sumnje nema, Fidel je, drsko uporan, kakvim ga je Bog dao, hteo da uradi nemoguće - da pokaže onima koji su mu nametnuli blokadu, da revolucija može izbaciti na tržište i celih deset miliona tona šećera.
Nije se radilo, međutim, samo o teranju inata, čemu je kubanski lider takođe bio sklon. Kubanska revolucija je na početku te decenije već počela da se spušta na tle okrutne realnosti i da se više okreće onom od čega se živi - jačanju ekonomske baze zemlje, u kojoj je siromaštvo primetno na svakom koraku.
DOK sam tog nedeljnog dana, pod vrelim tropskim suncem, sekao šećernu trsku, nisam ni sanjao da će Fidel Kastro potpuno zanemariti taj moj doprinos kampanji od deset miliona i, nekoliko meseci kasnije, žestoko me "prozvati" na jednom havanskom mitingu, pred nekoliko stotina hiljada ljudi.
Ali, kada se to desilo ja sam bio u Meksiku. Posle dvonedeljnog boravka na Kubi, napisao sam seriju članaka o revoluciji i zafri od deset miliona tona i čekao sam sledeću priliku da krenem na ostrvo.
Jednog dana pozvao me je telefonom iz Havane naš ambasador Vojin Daković da mi kaže da ne bi bilo uputno da se uskoro tamo pojavljujem.
- Zašto? - začudio sam se.
- Kastro ti je juče, sa mitinga, uputio revolucionarne pozdrave.
Ambasador je bio uzbuđen. Nije ni meni bilo pravo, tim pre što sam za kubansku revoluciju i za njenog vođu gajio određene simpatije.
"Nesporazum" je nastao oko jednog mog članka koji sam napisao na temu kampanje od deset miliona tona. Taj članak je objavila "Borba", koja je onda tretirana kao zvaničan organ partije, pa su moja zaključivanja iz tog napisa dobila veću težinu od one koju su realno mogla da imaju.
A počeo sam ga ovako: "Kad je lider kubanske revolucije Fidel Kastro donosio plan o proizvodnji deset miliona tona šećera u ovoj godini, on je, izgleda, više bio u oblacima, nego na plantažama šećerne trske."
Ipak, nije ta rečenica razbesnela kubanskog vođu. Ražestilo ga je ono što sam napisao na kraju tog teksta, objašnjavajući suštinski motiv tog njegovog poduhvata. Rečenica u zaključku je glasila: "Ambicija da se krene u nemoguću kampanju od deset miliona tona, izgleda da je isto tako bila motivisana Kastrovim saznanjem, do kojeg je konačno došao, da je unosnije izvoziti šećer nego revoluciju."
BILO je to previše. Tim pre što je ta jetka opaska dolazila sa stranica štampe zemlje koju Kastro u ono vreme nije ni u kom slučaju uzimao kao primer za ugled. Zato je on na tom mitingu žestoko opalio i po meni, i po "Borbi", i po "jugoslovenskom revizionizmu", odričući bilo kome od nas pravo da "uči kubansku revoluciju kako će raditi" i koliko će tona šećera proizvoditi.
Tog leta ipak sam morao da odem na Kubu. Ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova sa kojima sam se prvo sreo, nisu pominjali ni zafru od deset miliona, ni onaj moj članak. Nisam ni ja.
Berba šećerne trske već je bila završena. Kubanci su poklali svoje ćurke i prasiće, na ulicama kubanskih gradova su održani karnevali, ali plan od deset miliona, ipak, nije ispunjen. Proizvedeno je nešto više od osam miliona tona šećera, više nego ikada ranije, ali cifra iz Kastrovih snova nije dostignuta.
Slučaj je hteo da se tih dana sretnem sa Kastrom na otvaranju neke škole u unutrašnjosti. Za vreme svečanosti, počela je da pada topla tropska kiša. Niko, međutim, nije odlazio. Kisnuli smo zajedno sa Kastrom, koji nije dozvoljavao da mu neko prinese kišobran.
Posle govora predstavili su me Fidelu.
Zagledao me je iskosa svojim crnim, lukavim očima i, držći me i dalje za ruku, rekao:
- Ah, to si ti... Danas ćemo da kisnemo zajedno...
I nije izdržao. Zabeleli su se u blag osmeh, usred neuredne crne brade, niz koju su se slivali mlazevi kiše, njegovi zdravi zubi.
Popričali smo s nogu, brišući nadlanicom mlazeve vode sa očiju, ali proteklu zafru nismo pominjali, niti onaj moj članak po kojem me je Fidel upamtio.
Očigledno da je moja uloga u kampanji od dest miliona tona šećera bila završena.
Posle toga smo se sretali u Havani, u unutrašnjnosti Kube, za vreme njegovog boravka u Beogradu i uvek me je taj čovek, nezgrapne figure i prostosrdačnog ponašanja, fascinirao svojom izuzetnom ličnošću.

Smrt ga nije htela
21. avgust 2006


Piše: Borislav LALIĆ

"ON je na smrt uvek gledao kao na neizbežnog profesionalnog saputnika koji njegov život drži stalno na kocki. On se celog života borio na prvoj liniji fronta, a da pri tom nije zadobio ni ogrebotinu. On je izašao nepovređen iz toliko pokušaja ubistava koji su bili preduzeti protiv njega. Toliko puta je sebi spasao život tako što nije svake noći spavao u svom krevetu..."
Kada čovek čita ove opore redove nobelovca Garsije Markesa o životu i smrti, i to baš u danu kada je svetom krenula vest da je kubanski osamdesetogodišnji lider pao na bolesničku postelju i legao pod hirurški nož, spontano će pomisliti da on to piše o svom prijatelju Fidelu Kastru, da je u tih desetak redova sažeta sva sudbina njegovog rizičnog, i samo zahvaljujući čudu, do duboke starosti dovedenog života.
Ali, u navedenim redovima nije Fidel Kastro, nego jedan njegov takođe slavni prethodnik - Simon Bolivar, čiji je turbulentni i rizični život Garsija Markes ovekovečio u romanu "General u svom lavirintu".
Kastro, kao da je i sam pisao roman o Bolivaru, dotakao je jednom prilikom tu temu hazarda i smrti:
"Oduvek sam znao da sam smrtan. Ključ moga života je bio zapravo u tome da sam u svakom trenutku bio svestan iznenadne smrti, toliko da me to nije ni preokupiralo. Kada me je moj buntovni karakter gurnuo na put revolucionarne borbe, a da me niko nije na to terao, znao sam da je malo verovatno da ću dugo poživeti. Ali, eto, poživeo sam..."
Jedan od prvih pokušaja atentata na Kastra, preduzet je septembra 1960. godine, kada je on došao u Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN. Plan za ubistvo mladog kubanskog lidera dat je u nadležnost američkoj mafiji, koja je Kastra takođe smatrala za "dužnika", jer joj je već u prvoj godini vladavine uništio "biznis" na Kubi. Formiran je fond od 200.000 dolara sa nalogom da se Kastro likvidira, bilo putem atentata na ulici, bilo da se otruje u hotelu. Pokušaj je propao pre svega zahvaljujući tome što je Kastro "probio uobičajeni protokol, pa svoju delegaciju nije smestio u hotelu `Šelburn`, na Menthetnu, nego je otišao u Harlem, u zapušteni hotel `Tereza`, gde su ga u deset narednih dana slavili i čuvali tamošnji crnci i kubanski prijatelji.
A tih atentata, u okušaju i projekciji, pa čak i onih u završnoj fazi, kada je Fidel izbegavao smrt pukim slučajem, bilo je, kako je rekao sam, kubanski lider, ravno 637!
JEDAN od atentata pripreman je neposredno posle propale američke invazije u Zalivu svinja 1961. godine. Pokušaj te invazije Kastro je slomio za nepuna 72 časa. Kastrove trupe su zarobile 1.200 američkih plaćenika, većinom pripadnika kubanske antikastrističke emigracije. Tada su i počeli mučni pregovori o sudbini tih zarobljenika. Pošto su diplomatski odnosi između dve zemlje bili prekinuti, Vašington je u Havanu kao pregovarača poslao poznatog advokata Džejmsa Danovana.
Kao znak dobre volje, Danovan je Kastru na poklon doneo sportsku jesenju vindjaknu!
"Sa tom jaknom su hteli da me ubiju, ispričao je kasnije Kastro, uz napomenu da je taj slučaj došao i pred američki Kongres. To je zapravo bio "poklon" od CIA. Ta lepa skrojena i krznom postavljena jakna, bila je impregnirana smrtonosnim bakterijama. Srećom, nisam je ni probao. Stvar je propala, možda zato što su bili nesmotreni, pa se nisu setili da se tako debela odeća ne nosi u toploj Kubi..."
Kastru je u novembru 1963. godine bila pripremljena smrtonosna zamka u Parizu. Trebalo je da bude ubijen otrovnim penkalom, ali ga je, kako se tvrdi, spasao američki predsednik Kenedi, koji je tog istog dana ubijen u Dalasu, pa je tako i plan za atentat poremećen.
Za vreme jedne posete Kolumbiji, Kastro je takođe bio na meti atentatora. Sa njim je onda u društvu bio i nobelovac Gabrijel Garsija Markes. Kada se kasnije saznalo za taj neuspeli atentat, Kastro je pokušao da se našali na svoj i Gabov račun:
"Bila bi mi čast da umrem uz tako velikog pisca..."
Na Kubi je naveden i pokušaj atentata, u kojem bi za mamac služio kubanski šef diplomatije Raul Roa. Plan je bio da se prvo ubije Roa, a da se onda na njegovoj sahrani, na koju će Kastro sigurno doći, likvidira i kubanski lider.
Skoro neverovatnu priču ispričao je pre dve godine kubanski emigrant u Majamiju Hose Antonio Ljama.
Ljama je bio član paravojne grupe, sastavljene od četvorice komandosa kubanskog porekla, čiji je cilj bio preduzimanje subverzija na Kubi i ubistvo Fidela Kastra, uz pomoć 10 ultralakih i teledirigovanih aviona, koji bi puni eksploziva, iz čamaca nedaleko od obala Kube, putem satelitskih telefona, bili navođeni na ciljeve na Kubi. Među "ciljevima" je, svakako, bio i kubanski lider, koji tako često nastupa na otvorenom prostoru.
SMRT Kastra, očigledno, nije htela. Nije mu bilo suđeno da umre od nasilničke ruke.
"Ne znam, zašto i dalje na tom insistiraju", primetio je Kastro. "Zar oni misle da će, ako me ubiju, rešiti problem? Neće."
U jednom od tih pokušaja, Kastro je umalo nastradao. CIA je, naime, znala da on ponekada uveče, navrati u kafeteriju hotela "Havana libre" da popije milk-šejk. Zajedno sa odbeglom mafijom sa Kube, koja je još imala na licu mesta svoje ljude, nađen je konobar koji je radio u kafeteriji i koji je pristao da otruje Kastra. Dali su mu pilulu sa cijankalijem, koju je on sklonio u zamrzivač frižidera, čekajući na pogodnu priliku.
Prilika se ubrzo ukazala. Kastro je ušao u hotel i naručio svoj milk-šejk, konobar je potražio pilulu u frižideru, ali kada je hteo da je izruči u čašu, nije mogao. Pulula je bila zamrznuta i nije mogao ni da je slomi.
Bilo je i drugih pokušaja. Jedan, o kojem priča Fidel, zbio se 1972. godine kada je Kastro krenuo u posetu Čileu, gde je na vlasti bio socijalista Salvador Aljende. CIA je za tu priliku regrutovala za atentat na njega jednog venecuelanskog kamermana, u čiju je kameru bio instaliran automat, tako da bi atentator u Kastra pucao snimajući ga.
"Imali su me onda na nišanu", priča Kastro. "Nišan i oružje su bili u televizijskoj kameri."
No, svejedno, Kastro je izašao čitav i iz te partije "ruskog ruleta". Aljende nije. On je u jesen te iste godine izvršio samoubistvo, kada su Pinočeove trupe napale predsedničku palatu i pokušale da ga zarobe. Kažu da je pucao sebi u glavu iz automata koji mu je, godinu ranije, poklonio Fidel Kastro.




IGRAM IGRU

"I TAKO svakog dana učestvujem i pobeđujem u igri koja se zove - `kako pobediti smrt` i priznajem, mnogo me raduje da to toliko teško pada mojim neprijateljima", rekao je Kastro.
Danas Fidel igra jednu drugu igru, onu koja nema nikakve veze sa CIA i koja se takođe zove - kako pobediti smrt. Na bolesničkoj postelji, daleko od očiju javnosti, on vodi poslednju bitku svog života.
(Nastaviće se)

FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (18)


Život sa libretom
22. avgust 2006


Piše: Borislav LALIĆ
SVE šta je Kastrova revolucija uradila na političkom, socijalnom i spoljnom planu, našlo se u senci teške ekonomske situacije koja je počela da pritiska zemlju već u prvih nekoliko godina posle ulaska barbudosa u Havanu.
Uzrok tome bila je bila američka ekonomska blokada Kube, koja je usledila već na početku 1962. godine, ali su ekonomskoj krizi značajno doprinele i greške mladog rukovodstva, koje ni samo nije znalo kuda će i šta ga sve čeka.
Kuba se našla u velikoj nevolji, jer je cela njena privreda bila upućena na američko tržište, isto kao što je i veliki broj plantaža šećerne trske, fabrika šećera i drugih kompanija bio u američkim rukama. Kastro je u takvoj situaciji spas potražio na sovjetskom tržištu, ali za to je valjalo platiti cenu, koja se sastojala u tome da se on prikloni Moskvi, ne samo ekonomski, nego i ideološki.
Kad je predsednik Kenedi tih godina zapitao novinara "Vašington posta" Teda Šulca, da li ima šanse da Fidel Kastro, "slično Titu", napravi zaokret, ovaj mu je odgovorio da je tako nešto moguće, ali "u obrnutom smeru". Kastro jeste napravio "zaokret" kao Tito, ali on je na pritiske Vašingtona spas potražio u Moskvi, isto kao što je jugoslovenski predsednik na pretnje Moskve zaštitu našao u priklanjanju Americi.
Potkraj šezdesetih, stanje u zemlji je bilo očajno. U prodavnicama nije imalo šta da se kupi. Ljudi nisu bili zainteresovani da rade.
Iz tih godina datira, ne po dobru čuvena libreta - najtiražnija i najomraženija knjižica na Kubi, na osnovu koje Kubanci, po principu racionalizacije, kupuju hranu i sve druge artikle potrebne za domaćinstvo. Libretom je precizno propisano koliko ko, recimo, može kupiti nedeljno mesa, kafe, jaja i sapuna. Naravno, ako te robe ima u prodavnicama. Tako je bilo onda, a tako je i danas. Libreta se još "čita" na Kubi, mada Kastro obećava njen kraj.
A ONDA je 1968. godine došla kubanska "kulturna revolucija", u kojoj nije bilo ni "crvenih gardista", ni nereda, ali je pojava bila slična.
U martu te godine, iznenadno, i u svom stilu, Kastro proklamuje "Veliku revolucionarnu ofanzivu". Dekretom je nacionalizovan ceo privatni sektor u oblasti trgovine i usluga, praktično sve ono što je ostalo u privatnim rukama. Preko noći je nacionalizovano 58.012 privatnih firmi - kafića, barova, dućana, bakalnica, obućarskih i šnajderskih radnji, pa do uličnih kioska.
U to vreme, dok su činovnici, intelektualci, studenti, pa čak i akademici, odlazili na svoje "parcele" na proizvodni rad, Kastro je i Kubance i strance šokirao idejom da će na tom svom ultrarevolucionarnom putu ka "pravom socijalizmu", iz ekonomskog života zemlje i njenog platnog prometa eliminisati i novac! "Apsolutno je nužno", rekao je on u to vreme, "da demistifikujemo novac, kao buržoasku tvorevinu, a ne da ga rehabilitujemo. U stvari, mi planiramo da ga sasvim eliminišemo!"
U godinama koje su usledile posle "Velike revolucionarne ofanzive", kubanska privreda je zapala u takvu krizu da je proradilo i crno tržište na kojem je pezos u odnosu na dolar izgubio vrednost za 30 puta. Istina, za dolar se onda nije ništa moglo kupiti, jer je sve išlo preko "librete", ali ljudi su se dovijali da preko stranaca kupe nešto u diplomatskim prodavnicama.
Desetak godina kasnije, Kastro je, ipak, napravio zaokret i počeo da vraća u život sitni privatni biznis, zelene pijace, manje seljačke farme, zanatske radnje. Stanje se nešto popravilo, ali libreta je i dalje ostala.
U međuvremenu sovjetska ekonomska pomoć Kubi prešla je milion dolara dnevno, sve je na Kubi pokretala ruska nafta, u SSSR je odlazio kubanski šećer. Američka blokada se nastavljala, ali kubanska privreda je bolovala iznutra.
Potkraj osamdesetih godina, kada se pojavio Gorbačov, Kastro je izjavio da on neće ići tim putem, da je Gorbi grobar socijalizma, pa je opet došlo do suzbijanja privatnog biznisa na Kubi.
A onda je došao "specijalni period", najteže i najdramatičnije kubanske godine od dolaska Kastra na vlast. Desilo se to posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza. Sovjetska pomoć Kubi presušila je preko noći, reducirano je sovjetsko tržište za kubanske proizvode, povukli su se sa Kube ruski vojni savetnici i tehnički stručnjaci.

TO su bile najteže godine preživljavanja. U 1991. godini, na primer, svaki Kubanac je sa libretom u ruci mogao da kupi sledovanje od 200 grama ribe na svakih deset dana, pola kila mesa nedeljno, ili alternativno jedno pile na 50 dana, 4 jaja nedeljno, pola kila pirinča, 750 grama šećera, 125 grama pasulja i 25 grama kafe nedeljno. Mleko su samo dobijala deca, starije osobe i bolesni, sledovanje hleba bilo je 250 grama dnevno. Svake dve godine ljude je sledovalo četiri para gaća, dva para čarapa, jedna košulja ili bluza, četiri metra materijala za šivenje.
Kubanci, ipak, nisu ostali bez duha i smisla za humor. Tih godina je na Kubi prepričavan sledeći vic. Razgovaraju dvojica Kubanaca o dometu revolucije. "Najviše smo postigli u oblasti obrazovanja, zdravstva i bezbednosti ljudi na ulicama", kaže jedan. "A znaš koja su tri najgora dometa naše revolucije", pita drugi, i odgovara: "doručak, ručak i večera".
U tim teškim godinama "specijalnog perioda" nastala je i kubanska biciklistička revolucija. Neko se u vladi dosetio da ne mora sve da se kreće pomoću goriva, pa su Kubanci posegli do Kine i počeli da uvoze i kupuju bicikle, mada Kuba nikada nije bila biciklistička nacija, pa su mnogi morali da nauče kako da se održe na dva točka. Te godine je uvezeno milion bicikala i 60.000 tricikala, koji su služili za prevoz robe.
U leto 1993. godine došlo je do zaokreta. Otvorene su privatne pijace, vraćen je u život privatni posao, ljudi su mogli da gaje stoku i da imaju u posedu parče zemlje, da proizvode voće i povrće i da ga iznose na pijace. A onda je legalizovan dolar, koji je do tada cirkulisao ilegalno. Njime je moglo da se kupuje samo u specijalnim prodavnicama. Uveden je i konvertibilni pezos, onaj koji je kupljen za zelene dolare, pa je i njima mogla da se kupuje roba bez ograničenja i "librete". Pojavile su se tako na Kubi dve klase ljudi: oni koji imaju dolare, koji su mogli da žive bolje, i oni koji ih nemaju i kojima je libreta i dalje bila neizbežni i jedini saputnik.




FIDELOVA PLATA

"NE posedujem ništa, niti igde imam devizni račun", izjavio je nedavno Kastro. "Moja plata je 750 pezosa, što po zvaničnom ***su iznosi oko 30 dolara mesečno. Nije mnogo, ali ne gladujem. Platim rentu i članarinu partiji, i ostane neki pezos. Ah, da, pomažem i jednoj tetki po majčinoj liniji.
A rekao sam onima iz `Forbsa` i onima koji iza njih stoje - nađite te moje milione dolara i učiniću ono šta će vas najviše obradovati: podneću ostavku."
(Nastaviće se)

FIDEL KASTRO - JEDNA REVOLUCIJA (19)


Odlazak patrijarha
23. avgust 2006


Piše: Borislav LALIĆ

KAO da je slutio šta će ga zadesiti, ostareli kubanski lider Fidel Kastro je u proleće 2006. godine pokušao da objasni šta bi sve moglo da se zbiva u slučaju da on krene na poslednji put i kako bi svet na to mogao da reaguje.

"Kada jednog dana stvarno umrem, što će svakako da se desi, niko neće poverovati da sam mrtav. Moji i neprijatelji Kube toliko puta su me upokojavali da će iko teško poverovati u takvu vest. Mogao bih tako i ja mrtav da nastavim da hodam, kao što su mrtvog Sida vodili na konju u bitke i dobijali ih... Prema tome, neka moji neprijatelji ne gaje iluzije. Ako umrem sutra, moj uticaj na Kubi može samo da poraste."

Kubanski susedi sa severa, a to se pre svega odnosi na kubansku antikastrističku emigraciju u Majamiju, misle da se to o čemu kubanski vođa priča već desilo, i da kubansko rukovodstvo, sa Fidelovim bratom Raulom na čelu, ulaže grčevito napore da sa "mrtvim Fidelom na konju" odbrani revoluciju koja je njegovo delo, a njihov zadatak.

Živog Kastra počinje da sahranjuje i američka administracija, koja očigledno jedva čeka da se otarasi kubanskog vođe. Buš je nedavno odobrio "plan" za američko angažovanje u tranziciji vlasti na Kubi, pri čemu se iz Vašingtona jasno stavlja do znanja da SAD "neće sedeti skrštenih ruku", već da će se angažovati da Kubanci "ostvare svoje demokratske težnje" i oslobode se Kastra.

To na Kubi izaziva ozbiljnu zabrinutost. Havana dobro zna kako se Vašington "angažovao" oko Kube - za 47 godina otkako je Kastro na vlasti, 45 godina traje američka blokada ostrva, bilo je na hiljade subverzija i jedan pokušaj invazije, registrovano je 637 pokušaja fizičke likvidacije Kastra.

Kastro je, međutim, nadživeo devetoricu američkih predsednika. Buš je deseti po redu i on sada sasvim otvoreno govori o tome da je njemu palo u deo da isprati kubanskog lidera, ako ne nasilno, kako su to radili njegovi prethodnici, a ono Božjom voljom.

MOGUĆE je da se tako nešto može i dogoditi, ali to nije ono suštinsko pitanje koje je pokrenuto povodom Fidelovog osamdesetog rođendana, a naročito posle njegove iznenadne bolesti i operacije. Glavno pitanje je sledeće: šta će biti sa Kubom posle Fidela, može li biti Kastra posle Kastra, da li njegov brat - Raul može uraditi išta više sem tog privremenog premošćavanja vlasti?

Zasada, ništa nije izvesno. Prvo treba sačekati da se vidi šta će biti sa Kastrom posle operacije.

Fidel Kastro je na političku scenu Kube i Latinske Amerike grunuo snagom vulkanske erupcije, blesnuo je kao meteor koji se još nije ugasio. Taj hrabri mladi čovek, buntovnik, utopista, revolucionar, preko noći je transformisao svoju zemlju, šokirao i probudio Latinsku Ameriku, i o zlu zabavio desetoricu američkih predsednika, koji su svi odreda od Ajzenhauera i Kenedija do oba Buša, pokušavali da ga uklone i likvidiraju.

Analitičari su skloni da kažu da je Fidel Kastro izdanak vremena u kojem je živeo, da su ga istorijske okolnosti izbacile u orbitu. Pre bi se moglo reći, bez imalo rizika od preterivanja, da su kubanska revolucija i sve ono što se dešavalo sa njom i oko nje, pa čak i te "istorijske okolnosti", "izdanak" i delo izuzetne ličnosti Fidela Kastra i njegovih nemogućih poduhvata.

Svi se, međutim, slažu u jednom: nikada u istoriji Kube i Latinske Amerike jedan čovek nije dostigao takve dimenzije svetske političke figure i oreol žive legende kao što je slučaj sa kubanskim vođom, koji je nedavno proslavio svoj 80. rođendan u bolesničkoj postelji.

"Ko je zapravo taj čovek Fidel Kastro, kojeg tako često opisuju kao Fidela mesiju, Fidela komunistu, Fidela pajaca, Fidela famoznog kao i sa još toliko drugih atributa?", pita se američki istoričar Hjuber Harding, ali se ne usuđuje da da odgovor.

Na to pitanje ništa određeniji odgovor ne daje ni Amerikanac Teodor Draper, koji Fidela ovako definiše: "Fidel Kastro - demagog i idealista, avanturista i revolucionar, anarhista i komunista, katapultiran je u orbitu vlasti i slave, a da za sobom nije imao nikakvu političku stranku, nikakvu istinsku vojsku, a takođe ni istinski politički program..."
ZA Kubance, za generacije Kubanaca koje su stasale i formirale se pod njim, Kastro je patrijarh koji skoro punih pet decenija vlada Kubom na način kako to malo ko čini u svetu: u prvom licu direktno, u dnevnom kontaktu sa ljudima, ne držeći se slova zakona i svoje premijerske fotelje, koja ga, kako sam priznaje, ne drži.

Za Kubance, Kastro nije ni predsednik, ni premijer, ni generalni sekretar, pa čak ni "Jefe madžimo" - vrhovni zapovednik oružanih snaga. Za njih on je jednostavno - Fidel. Cela Kuba je sa Fidelom na ti, cela nacija je decenijama naučila da čeka da se on pojavi na televizijskom ekranu i da kaže šta da se radi. On vlada Kubom kao patrijarh porodicom - njegovo je pravo i poslednja reč.

Mada žive teško, Kubanci Fidelu neće tako lako okrenuti leđa. "Za one koji ne poznaju istoriju Kube", zapisao je američki novinar i publicista Herbert Metjus, "treba reći da je Kastrov režim prva poštena vlada na Kubi, poštena u smislu da se niko iz vlasti nije obogatio".

"Imaću sreću da umrem bez ijedne devize u džepu ili na računu", izjavio je Kastro nedavno.

Na zapadu, a i u Evropi, poverovali su da Kastru i njegovom režimu neće biti spasa posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza. To su zaista bile užasne godine za Kubu. Na američku blokadu, koja traje decenijama, došla je i spontana blokada. Kuba se odjednom našla na usamljenom brodu na pučini čije potonuće svi očekuju.

Kastro se, ipak, održao. "Ova revolucija neće menjati svoj ***s, šta god da se desi. Kobna greška Gorbačova je u tome što je poverovao da se boljke socijalizma mogu lečiti kapitalističkim lekovima. Ne mogu, ali ga ti lekovi mogu ubiti", rekao je Kastro.

A kad mu je pisac i prijatelj Garsija Markes rekao da bi Gorbačov mogao spasti socijalizam, tako što će mu vratiti humani lik, Kastro mu je rekao odsečno: "Neće, Gabo. To će biti katastrofa..."

Ono što je Kastro spasao, na Kubi uporno nazivaju marksizmom-lenjinizmom, a to nije to. To je jednostavno fidelizam, kao što je uvek bio. Ne može Lenjin ispod palme. I tako će biti dok bude Kastro.

Ali njemu vreme ističe. Njega je tamo sve manje. Taj čovek koji je toliko voleo i umeo da bude viđen, postao je državna tajna, nevidljiv. Neuhvatljiv, moguće je zauvek.

Kastro, njegov brat Raul i njegovi saborci očigledno misle da će biti Kastra i posle Kastra.

Pre nego je pao u bolesničku postelju, Kastro je izjavio da je svestan da se kraj primiče, ali da je uveren da Kuba neće upasti u dramu i doživeti traumu tranzicije vlasti.

Teško. Scenarija za takve nasledne filmove u ovom svetu, i na zapadu i na istoku, bilo je mnogo, ali nijedan film po njima još nije ni snimljen, niti viđen.


KUBANSKI BOLIVAR

I KENEDI je pokušao da sruši Kastra, ali ga je uvažavao i upozoravao na njegovu pojavu. "Fidel Kastro je naslednik Simona Bolivara koji je na smrt i život vodio na Andima rat protiv španske kolonijalne vlasti. Taj mladi kubanski Bolivar može dovesti u pitanje našu dominaciju u Latinskoj Americi, ako ga na vreme ne sprečimo", rekao je Kenedi o Kastru.


KAO INDIJANCI
"AMERIKANCI moraju da shvate da nas nikada neće baciti na kolena, čak da se nađemo u situaciji da moramo da živimo kao ovdašnji Indijanci pre dolaska Kristofera Kolumba na ostrvo", izjavio je svojevremeno Kastro.

Drugi deo tog upozorenja skoro da se i desio početkom devedesetih godina kada se raspao Sovjetski Savez. Nikada Kubancima nije bilo teško kao onda. Ali, i to su preturili preko glave.


KNjIGA O KASTRU
USKORO iz štampe izlazi knjiga "Fidel Kastro - jedan čovek, jedna revolucija", autentična priča o vođi kubanske revolucije iz pera dugogodišnjeg dopisnika sa Kube i Latinske Amerike Borislava Lalića. Knjiga ima oko 300 strana i bogato je ilustrovana.

(KRAJ)