Feredža uslov za integraciju muslimanskih imigranata
Odanost veri ili „dobrovoljni aparthejd”
Izjava australijskog muftije da su „žene bez vela poput mesa koje je ostavljeno van frižidera” razgnevila svetsku javnost kao otvoreno pravdanje silovanja

Aktuelna rasprava o tome da li tradicionalne muslimanske feredže predstavljaju „dobrovoljni aparthejd” i dodatno doprinose samoizolaciji imigranata, kako se nedavno čulo u Britaniji, prošle sedmice je dobila dve nove epizode koje su samo produbile jaz.
Izjava australijskog muftije da su žene bez vela poput mesa koje je ostavljeno van frižidera („pa nije kriva mačka što ga je pojela”) razgnevila je australijsku i svetsku javnost kao otvoreno pravdanje silovanja, posebno kad se zna da je islamski poglavar govorio o slučaju bande libanskih kriminalaca koji su pre šest godina osuđeni zbog silovanja „provokativno obučenih žena”.
A u Italiji, gde je prema antiterorističkom zakonu skrivanje lica krivično delo, poslanica desničarske Nacionalne alijanse izjavila je u televizijskom duelu sa imamom milanske džamije da veo koji nose muslimanke nije propisan Kuranom i da stoga nije verski simbol. Optužbe Ali Abu Švaime da je nevernik i da seje mržnju Danijela Santanče je shvatila kao smrtnu presudu, pa joj je dodeljena 24-časovna policijska zaštita. Solidarnost sa političarkom izrazila je cela opozicija, kao i italijanska muslimanska zajednica, nazivajući imama „pseudovernikom”.

Veo koji nosi većina muslimanki u Evropi postao je meta negativnih stereotipa i izrugivanja „u svetu posle 11. septembra”, kako političari vole da označe prekretnicu koji su predstavljali užasni teroristički napadi na SAD pre pet godina. U Francuskoj je pre dve godine usvojen zakon koji zabranjuje nošenje verskih obeležja u državnim školama. Slična zabrana uvedena je ove godine u nekim belgijskim gradovima. I u nekoliko nemačkih država nastavnici ne smeju da nose marame na glavi. Turska i Tunis su jedine muslimanske zemlje u kojima je zakonom zabranjeno nošenje feredža u vladinim zgradama, školama i univerzitetima.

Podređivanje muškarcima

Stihovi iz Kurana poručuju da žena ne treba da pokazuje svoje čari kad izlazi u javnost i da odećom treba da pokrije „sve osim onoga što se prirodno vidi” (stopala i šake, dok je lice predmet različitih tumačenja). „Proroče, reci svojim suprugama i ćerkama i svim ženama koje veruju da puste svoju odeću niz sebe. Tako je bolje da bi se raspoznavale (kao muslimanke) i da ih ne bi uznemiravali (seksualno)”, piše u islamskoj svetoj knjizi. „Hidžab” (u prevodu zavesa) nije samo pokrivanje lica i tela, to su maniri, stav i ukupno ponašanje sa naglaskom na skromnosti, objašnjeno je na brojnim islamskim sajtovima.

Veliki broj muslimanki poštuje ove propise u odevanju. Mnoge se čak  zalažu se za još strožu verziju (da se potpuno pokrije lice kao kod avganistanskih burki) i najnovije zabrane pripisuju opštem trendu islamofobije u zapadnom svetu.

Ponosno šetajući feredže po evropskim i američkim koledžima, muslimanke takođe često hoće da istaknu svoj islamski identitet, oslobađajući se makar simbolično  neokolonijalnog kulturnog imperijalizma i dominacije Zapada. Neke od njih doživljavaju pokrivanje kao izrazito feministički čin, jer ih ono oslobađa od očekivanja koje zapadno društvo nemilosrdno nameće ženama u pogledu izgleda i seksualnosti. Pokrivanjem polnih karakteristika one poručuju da su vredne poštovanja i jednake sa muškarcima.

Zapadne feministkinje i razne grupe za zaštitu širih ljudskih prava tvrde pak da veo simbolizuje žensku podređenost muškarcima. Po njima, on nije slobodan izbor već posledica društvenog pritiska, a dozvola za veo u školi samo je prvi korak koji će otvoriti vrata za razne druge metode potčinjavanja. Suprotno stanovištu da feredža oblikuje identitet muslimanke, oni tvrde da samim jutarnjim ritualom obmotavanja neprozirne tkanine od glave do pete ove žene prihvataju poruku da moraju da ostanu nečujne i neprimetne, da treba da se stide sebe i svojih seksualnih osećanja, iako su i ona došla od Boga.

(Zlo)upotreba ubeđenja

Veo takođe veoma surovo deli muslimanke među sobom na one koje ga nose iz istinskih verskih ubeđenja, one koje i njega i religiju zloupotrebljavaju u političke svrhe i ekstremizam bilo koje vrste i, naravno, one koje su ga svojevoljno odbacile, ističući da su ga nosile jer su na to bile prisiljene.

Žene iz prve grupe veruju da se sav teret sada nepravedno sručio na njihova pleća. Pored toga što su zbog tako vidljivog spoljnog obeležja izložene rigoroznim antiterorističkim kontrolama i neretko otvorenim izlivima rasizma, doživljavaju po ko zna koji put da drugi govore u njihovo ime umesto da se direktno uključe u rešavanje pitanja koja su za njih od životnog značaja.

Neki opet misle da one to ne mogu same i da im je neophodna pomoć. Ajaan Hirsi Ali, Somalka koja je davno pobegla od roditelja i ugovorenog braka i jedno vreme bila poslanica u Holandiji, a danas živi u Americi, godinama se bori za prava miliona nemoćnih muslimanki širom sveta koje trpe kazne pa čak i pretnje smrću ako se usude da krenu drugačijim putem. U članku koji je napisala za londonski „Tajms” ona je poručila evropskim političarima da je ključ uspešne integracije muslimana baš u rukama tih žena kojima mora da se pomogne, pre svega kroz obrazovanje.

Jelena Kavaja

Izvor: Politika

Staviš veo i baš te briga za video nadzor.