Nesto i radi, ali postoje i ljudi koji bacaju pare na takve stvari.  Ti SMS-ovi su jedan od unosnijih biznisa(40-50 dinara po SMS-u, od toga jedan deo ide provajderu(Telekomu, Telenoru itd.) a ostalo produkciji). 

Kao sto rekoh, ima i po koja takva poruka poslata od strane onih koji nemaju pametnija posla, ali vise to pakuje produkcija.

Čemu nas uče rijaliti programi?



Većina adolescentkinja koje redovno prate rijaliti programe na televiziji sklonije su da veruju da su bezobrazluk i laž dobri načini da se stigne do željenog cilja, pokazuju rezultati jednog američkog istraživanja.

Istraživanje koje je sprovedeno na uzorku od 1.141 devojčica starih između 11 i 17 godina, pokazuje takođe, da one koje verno prate rijaliti emisije više vremena posvećuju i svom izgledu.

Njih 47 odsto ispitanih devojaka je reklo da "redovno" prati takve programe. Od tog broja njih 68 odsto je izjavilo da su bezobrazluk, sitne pakosti i rivalstvo u "ženskoj prirodi".

Čak 78 odsto devojčica smatra da je spletkarenje normalno u odnosima među ženama, dok 63 odsto tvrdi da je teško uspostaviti poverenje u svoje drugarice.

Ista anketa pokazuje i da 72 odsto devojčica koje ne propuštaju rijaliti programe, mnogo više vremena, kako same tvrde, posvećuju svom izgledu. Autori istraživanja ukazuju da anketirane adolescentkinje smatraju da su sitne pakosti i laži "glavna sredstva za postizanje cilja".

Trideset sedam odsto njih smatra da je laž potrebna da bi dobile ono što žele, isti broj njih tvrdi da drskost i bezobrazluk obezbeđuju veće poštovanje među drugaricama nego dobrota.


opusteno.rs

Rijaliti programi – trijumf banalnosti

Obično s proleća, pa sve do novogodšnjih praznika, domove ne malog broja stanovnika u regionu zaposedne armija bizarnih likova (neostvarenih pevaljki, manekenki u najavama, Playboya u pokušajima, ocvalih političara) koji za svoj glavni „kvalitet“ imaju imperativ (pre)poznatosti. „Biti poznat/a“ mantra je koju ova vesela družina stalno ima pred sobom, pri tom nijemalibroj onih koji su učešće u rijaliti programima izabrali za svoju životnu profesiju. Iz kastinga na kasting, od Velikog brata preko Farme, od svinjca do 24 sata sahrana…



Institucionalizacija dosade

Institucionalizacija dosade i banalizovanja svakog smisla – po principu onih Vorholovskih „pet minuta slave“ – ovdašnjim tabloidima pruža sjajnu priliku da „izveštavaju“ o važnim problemima, tipa: kome je (i kako) ispala sisa, šta je ko izjavio, da li će (ili neće) biti seksa – i ostalim životno bitnim temama. Gomila bizarnih likova, spremna da intimu podeli sa mnogobrojnim dokonim auditorijem, nekoliko meseci po čitave dane posvećena je ordinarnom zevzečenju – dok svake večeri TV auditorijum ima zadovoljstvo da gleda bilmeze i bilmeskinje kako spavaju.

Naravno, rijaliti programa i dokonog naroda ima širom kugle zemaljske, i nismo mi tu nikakav izuzetak – ipak, po procentu građana i građanki koji pokazuju interesovanje, odnosno koji uopšte imaju vremena da prate ovakve programe svakako prednjačimo u globalnim razmerama. Ne tako davno jedan od aktuelnih ministara u Vladi Srbije izjavio je kako je strašno to što građani u Srbiji više veruju učesnicima Farme nego bilo kom političaru. I dok je ova konstatacija manje-višetačna, problem, naravno, leži u činjenici da niko nije ni pokušao da potraži odgovor na pitanje zašto je to tako. Koje su to vrednosti – i šta se uopšte dogodilo sa vrednostima koje se promovišu u ovdašnjim medijima, kada se ljudi radije opredeljuju za voajersko uživanje u svađama, banalnostima i dosađivanjima raznih bizarnih likova koji ni u čemu nisu ni bolji, ni pametniji ni vredniji od njih?

Tamo gde nema vrednosti

Koliko su ovi programi opasni po nešto što bi se, uslovno rečeno, moglo nazvati mentalnom higijenom jednog društva pokazaću uz pomoć jednog primera iz Velike Britanije, gde ovakvi programi postoje već više od decenije. Naime, u jednoj od poslednjih sezona britanskog Velikog brata poznat je slučaj rasne uvrede koju je jedna Engleskinja uputila svojoj rijaliti koleginici Indijki. Nakon ovog rasno inspirisanog incidenta koji se, svakako, dogodio u afektu, reagovali svi ostali učesnici šoua ali, što je mnogo bitnije, i  sami gledaoci (sa više od 14 hiljada protestnih telefonskih poziva i drastičnim padom gledanosti). Šta znači sposobnost društva da se odbrani od prostakluka i banalnosti na svojoj koži osetio je čak i tadašnji britanski premijer Gordon Braun kada je u Indiji bio prinuđen da se preznojava i odgovara na niz provokativnih pitanja postavljenih na navedenu temu.

Kod nas je stvar dakako drugačija: što više prostakluka, ličnih uvreda, incidentnih situacija i govora mržnje – tim veća i gledanost! Ukoliko tek ovlaš bacite pogledate na internet forume koji se bave ovom „problematikom“ lako ćete uočiti potpunu dominaciju komentara tipa: „Najinteresantnije mi je kad se svađaju, nema tu šta“. Zaključak se, naravno, nameće sam po sebi: tamo gde nema jasnog sistema i hijerarhije vrednosti – za vrednost može biti proglašeno bilo šta. Ovdašnjim rijaliti snobovima udvaraju i dodvoravaju se mnogi: počev od političara koji, računajući na njihovu popularnost, pojedine od njih stavljaju čak i na izborne liste – sve do prostora koji rijaliti bizarnosti dobijaju u medijima (kad kažem mediji tu, nažalost, ne mislim na žuto đubre koje se kupuje na trafici ali nisu novine – već, prevashodno, na ozbiljne i ugledne listove koji takođe nisu imuni na pomenuto tabloidno žutilo).

Sve po zasluzi?

Ukoliko svaki narod ima upravo onakvu vlast kakvu i zaslužuje – logično bi bilo da se zapitamo: da li i stanovnici Balkana dobijaju tačno onakve rijaliti programe kakve zaslužuju? Ekonomska beda, sve veći broj nezaposlenih, sklonost ka hroničnoj depresiji, tranzicione nepravde i činjenice konstantnog starenja naših društava – svakako jesu značajni faktori zbog kojih ne malibroj ljudi, bilo da to čine svesno ili ne, umesto suočenja sa sobom i vlastitim problemima, donosi odluke da se anestezira latinoameričkim sapunicama i domaćim rijaliti programima. Lično, stava sam da oni koji „spas“ od nemogućnosti rešavanja vlastitih problema traže u eskapističkom bekstvu u rijaliti banalnosti upravo i zaslužuju sve što ih je u životu snašlo. Ipak, svestan činjenice da broj ovakvih ljudi uopšte nije mali, posebno među mladima, ne mogu a da ne upozorim i na to da ovim ljudima svakako treba ponuditi pomoć. Tu pomoć pre svega treba da ponudi društvo – posebno mediji i kultura stvaranjem/afirmisanjem alternative. 

Tržište kao izgovor

Dobar broj navedenih problema svakako je nastao i nekritičkim prihvatanjem onih vrednosti (liberalnog) kapitalizma koje zastupaju tezu da odnose u jednom društvu, samim tim i kulturi, treba da reguliše tržište – odnosno princip ponude i potražnje. Na ovaj način političari su potražili alibi za vlastito nečinjenje – a mediji i kultura opravdanje za vlastitu tabloidnost. Nažalost, žrtva ovakvog odnosa (tačnije nedostatka odnosa) uvek jeste društvo.

Pošto rijaliti gledalaca svakako ima i među čitaocima Pobjede – za početak: pogledaj kroz prozor. Napolju je proleće – a ti gledaš rijaliti svinjac. Da bi ti se dogodilo istinsko životno čudo – najpre moraš da poveruješ u njega. Onda da ugasiš TV. Pokušaj – lako je. Siguran sam da se nećeš pokajati!


pobjeda.me