Ovu temu o režiseru sam postovao ovde, dok Šone ne smisli gde će sa temom (samo ne u Recycle Bin )

Federiko Felini

 
 




       Federiko Felini italijanski filmski reditelj rođen 20. januara 1920. godine u Riminiji (Italija), još za života smatran je kritičarem društvenih pojava u građanskom društvu u posleratnom razdoblju, odslikavateljem ekonomskog prosperiteta, najrespektabilnijim evropskim rediteljem u Sjedinjenim Državama, osobu čija je popularnost bila uporediva s najistaknutijim filmskim zvezdama njegovog doba.
       Felini je rođen u porodici iz srednje klase s četvoro dece. Deo detinstva provodi kod bake na selu često lutajući s raspuštenijom seoskom decom, a školovao se u katoličkom internatu. Iz toga razdoblja najčešće se prepričava njegov kratkotrajan, u dvanaestoj godini, beg s putujućim cirkusom. To se tumači kao znak njegove velike ljubavi prema spektaklu. Iako nikada nije skrivao svoju sklonost prema svetu cirkusa, Felini ipak daje drukčiju verziju svog bega: on je bežao od škole. Učenje i školska disciplina nisu bili njegova bolja strana, pa tako, došavši 1938. na studije prava u Firencu on brzo zanemaruje školovanje i počinje se baviti crtanjem karikatura i stripova.
       Godine 1939. preselivši se u Rim, ponovo upisuje fakultet, ali tek toliko da odgodi služenje vojnog roka. Prehranjuje se pišući u crnoj hronici lista Il Popolo di Roma, crta stripove za satirički list Marc' Auerlio, a piše i kratke priče za radio. Najvažniji događaj iz tog razdoblja njegovo je upoznavanje s popularnim glumcem, tumačem narodskih likova Aldom Fabricijem (Aldom Fabrizzijem), za čiju pozorišnu trupu piše skečeve, ali i vodi garderobu, radi na dekoru i obavlja posao sekretara. Od godine 1940. počinje pisati i za film, i to gegove za komičara Makarija, te tekstove za Fabricija. Presudno za njegov razvoj i čitavu karijeru biće međutim poznanstvo s rediteljem Robertom Roselinijem (Roberto Rossellini), kod kojeg 1945. i 1946. sarađuje kao koscenarista i asistent reditelja u klasičnim neorealističkim filmovima „Rim otvoreni grad“ i „Paisa“ (Paisá). Do tada kada sam dolazi na snimanja, kaže Felini, sve mi je bilo strano. Ali, uz Roselinijevu pomoć, u filmu sam prepoznao drugi svet. Kroz njegov stav prema filmu shvatio sam da se filmovi mogu stvarati bez prevare, bez apriornih pretpostavki, bez unapred utvrđenih poruka. Ali, ono najvažnije što sam od Roselinija dobio bila je poduka iz skrušenosti, poniznosti prema životu.
       Felini debituje 1950. godine s filmom „Svetlosti varijetea“, koji on režira zajedno s Albertom Latuadom, a tada otprilike počinje i novo razdoblje u istoriji posleratne Italije: ratne tragedije pomalo se zaboravaljaju, ruševine se uklanjaju, nastupa ekonomski prosperitet i javlja se optimizam sve većeg blagostanja - sa svojim tada još teško prepoznatljivim zamkama. Tematika i problematika neorelizma, koja je bila na socijali i na ekonomskim nedaćama postupno se premješta ka psihološkim sadržajima. Taj filmski trend, čiji je najistaknutiji predstavnik Federiko Felini nazvan je - neorealizam duše. Nije zato neobično da je istaknuti motiv prvog Felinijevog samostalno režiranog filma „Beli štrajk“ (1952.) bile baš iluzije, čovekova zaokupljenost nečim ispraznim. U tom smislu još je određenije prvo njegovo remek delo, Srebrnim lavom na festivalu u Veneciji nagrađen film „Dangube“ (1953.). Radnjom u Felinijevom rodnom mestu film prikazuje prazninu života materijalno osiguranih ljudi, ljudi čiji materijalni standard ne prati i odgovarajući duhovni standard. Felini prikazuje ljude koji su naglo ostali bez ciljeva koji pomažu oljuđenju, a taj gubitak vrednog smisla života biće tema i mnogih njegovih kasnijih filmova. Tako će se dramatičnija verzija te teme pojaviti u idućem Felinijevom filmu, njegovom najslavnijem iz tog razdoblja - filmu „Ulica“ (1954.) za koji će dobiti prvi od četiri buduća Oskara za najbolji strani film.
       Filmom „Ulica“ Felini je definitivno postao zvezda svetske kinematografije, ali je istodobno prouzrokovao žučljive rasprave, a i osporavanja u samoj Italiji. S oduševljenjem su ga, najviše zbog moralizma, prihvatili crkveni krugovi. To je pak izazvalo gnev vrlo uticajnih levo orijentisanih struja, posebno filmskog glasila Cinema Nuovo, pa je Felini proglašen izdajnikom neorealizma, mistikom i prerušenim franjevcem - ovo poslednje zbog pređašnje saradnje na Roselijevom filmu Franjo Asiški, Božji lakrdijaš. Odmah nakon Ulice Felini režira još dva filma s marginalcima kao glavnim junacima - „Probisvet“ i „Noći Kalabrije“. U potonjem njegova surpuga Đulijeta Masina je imala naslovnu ulogu što će mu doneti novog Oskara. Sledi prelomna trogodišnja pauza, a onda počinje novi razvojni stepen njegovog stvaralaštva. Tako nastaju „Slatki život“ (1959.) i „Satyrikon“ (1969.), dve raskošne epske freske savremenog života. Za Slatki život nagrađen je Grand Prijem u Kanu. Nakon ovih filmova nastaje Osam i po s Marčelom Mastrojanijem (Marcello Mastroianni), svojevrsnim Felinijevim alter egom, u glavnoj ulozi. Film je nagrađen Oskarom, a u nekim anketama filmskih kritičara proglašen je najuspešnijim filmom nakon 1960. godine. Nakon uspeha s ovim filmom snima: „Rim“, „Grad žena“, „Klovnovi“, Kazanova ("Giovanni Giacomo Chevalier de Seingalt Casanova"), „Plovi brod“, „Đulieta od duhova“ (film koji je posvetio svojoj supruzi) i „Amarkord“ iz 1973. godine. U „Amarkordu“ govori o svom detinstvu i za taj film dobija četvrtog Oskara za najbolji strani film.
Federiko Felini režirao je ukupno dvadeset filmova. Osim onoga što u njima donosi njihov zaštitni znak je i kompozitor Nino Rota s koji je sarađivao u gotovo svim svojim filmovima. Pored toga izraz - dolce vita - udomaćio se u govori zahvaljujući istoimenom njegovom filmu, baš kao i izraz - paparazzo - za novinara pomalo beskrupuloznog lovca na senzacije. Sve to govori o njegovom snažnom uticaju na svakodnevicu. Pred sam kraj života Felini je dobio i petog Oskara, za sveukupni doprinos filmskoj umetnosti. Nedugo zatim umire - 31. oktobra 1993. u bolnici u Rimu - a odmah potom umire i njegova supruga Đulieta.


Izvor:Wikipedia

Izvini,rodjen je u Riminiju.  Obrati paznju na gresku.

Nisam gledao njegove filmove, nažalost. Nisam još uvek imao želju da ih gledam. Ali reče mi drug da Kusta sve mažnjava od njega.

Фелинијев ефекат
 

 
Ретки филмски ствараоци задужују нас попут великих писаца. У том друштву ретких налази се и Федерико Фелини. Већ замичемо у другу деценију његова одласка, а питам се колико је међу нама оних који, под притиском свакодневног и баналног, примећују да нам Федериков дух недостаје. Ретроспектива Фелинијевих филмова марта 2004. у Кинотеци ублажила је ово питање, захваљујући спремности директора италијанског института за културу у Београду Росина Рисија.

Када кажемо Фелини, ројеви познатих целулоидних сцена великог италијанског редитеља излазе нам саме пред очи. Фелини прати нашу младост и нашу зрелост. Призори његових филмова „Сладак живот”, „Ђулијета и духови”, „Осам и по”, „Град жена”, отварају дане и кутке многих заноса. Имагинација шездесетих и седамдесетих минулог века као да је чекала да Фелинијева филмска трака дотакне њена пространства.

Проницљиво око Фелинијеве камере, његов маштовит редитељски дух, његова духовита монтажа, инсценација и костимографија освајају медитерански простор постојања и расположења. У том простору не треба заборавити значај музике у Фелинијевим филмовима. Чаробњак тог звука је композитор Нино Рота. Он као да се родио само зато да музички оплемени баш скалу расположења готово свих Федерикових филмова. Сету „Амаркорда”, витализам „Сатирикона”, елегичну патетику „Казанове”, реминисцентност филма „Осам и по”, све је то тешко замислити без умешаности музике мајстора Нина Роте.

После Фелинијевих филмова на улицу се излази са другачијим осећањем живота, са већом зрелошћу, бистријом ведрином, већим самопоуздањем. Imago homini добија оштрије обрисе и дубљу перспективу после „Сатирикона” који није само оживљено доба заборављеног Петронија Арбитера, него и отварање лица и наличја живота у античком Риму који Фелини подједнако воли као и свој савремени „Рим” у призорима од 1939. до 1972, у јевтином пансиону, међу проституткама са виа Апија, сред бизарно опојне модне ревије за свештена лица. – Хоћу да будем провокативан, хоћу да потресем душу посматрача, да је изазовем и дозовем у процес самопосматрања! – то би био Фелинијев наум, задатак који он себи, од филма до филма, изнова поставља, као творац чудесних панорама и кадрова. Његов „Казанова” није само врло успела портретна реконструкција животних фаза великог заводника, него је и провокација, изазов еротског хумора, дрскост и шарм, у исти мах. „Осам и по” није само превирућа филмска прича о напору да се доврши пројекат филма у филму(!) него је то читав калеидоскопски ланац призора, сетних изазова раног детињства и тихе персифлаже на рачун католичке догме и њене педагогије, бујна серија еротских маштарија и жудњи за препознавањем лица и наличја људског сазревања са свим оним што тај процес доноси и проноси. Све што може да нам по први пут покрене или обнови раније задовољство при ишчитавању антинеронског „Сатирикона”, „Дворјанина” Балтазара Кастиљонеа или певања из Дантеовог „Пакла”, све што у нама може да изазове чудесна Борхесова проза, то ће нам у неко летње вече, за свега сат-два, пружити пљусак призора кроз капију, швенк и зум Фелинијеве камере! 

У свету европског филма, после Фелинија тешко је постати и бити други Фелини. Дела и видови савршености не понављају се. Читав свет остаје дужник Фелинијеве филмске имагинације. Ми у Србији ништа мање него и сви остали по Европи.

 

Izvor: Politika