Falsifikat skuplji od originala
S.Rovčanin i D.Matović, 29. april 2007

GOTOVO polovina umetničkih dela sa potpisima najvećih srpskih slikara na tržištu Srbije su falsifikati, iako imaju sertifikat da su original, tvrde u dobro upućenim umetničkim krugovima. Najviše je krivotvorenih dela Milana Konjovića, Petra Lubarde, Petra Dobrovića, Nikole Graovca, Bože Ilića, Miće Popovića... Falsifikati koštaju od 10.000, pa i do nekoliko stotina hiljada evra. Dobro upućeni izvori tvrde da se kolekcionari bolje razumeju u verodostojnost dela, nego pojedini istoričari umetnosti čija procena treba da potvrdi da je ono original.

Na poternici MUP Srbije traga se za sedamdesetak slika, među kojima su „Konji“ i „Glava muškarca“ Petra Lubarde, „Budva“ Marka Čelebonovića, „Katedrala u Dubrovniku“ Petra Dobrovića, „Kuća u vinogradu“ Milana Konjovića, „Dubrovnik“ Peđe Milosavljevića... Policija je 2000. godine uhapsila hrvatskog državljanina, koji je 15 godina falsifikovao dela jugoslovenskih umetnika. U nizu kopija kod njega je pronađeno i delo Mersada Berbera .

Ovakav razvoj događaja ide naruku „umetničkoj mafiji“, pa joj nije teško da se visoko plasira na listi kriminala u Srbiji. Po zaradama od falsifikatora umetničkih dela „jači“ su samo trgovci drogom, oružjem i ljudima.
- Na falsifikovano delo mogu da stave potpis koga hoće, pa čak i Save Šumanovića, a zakon im ništa ne može - kaže naš izvor koji se godinama bavi otkrivanjem falsifikata. Posla za policiju ima tek kada se „autori“ odluče da prodaju takve slike, što je krivično delo prevare. Hapšenja falsifikatora do sada nije bilo, ali su mnogobrojni sudski postupci u toku.


NAJČEŠĆE PO LUBARDI
VEĆINA falsifikatora ne stvara kopije već postojećih dela, nego slika nova - što navodi na pomisao da su „prevaranti“ afirmisani i talentovani umetnici, koji dobro poznaju opus i način rada karakterističan za slikare koje krivotvore. Zatim proture priču, oni ili njihovi saradnici, da su pronašli nepoznata dela, koja su u stvari sami stvorili. Tako je Ljuba Popović stojeći ispred „svoje“ slike u „Gvarnerijusu“, rekao: „Slika je dobra, ali ja je nisam uradio. Autor je mnogo bolji slikar od mene.“
Za salon „Medijale“ otkupljena je slika Koste Bradića za koju je on rekao da je nikad nije naslikao. Ovo delo, prethodno je prošlo mnogobrojne kontrole i niko nije primetio da je lažno.
Poslednjih nekoliko godina posebno je aktuelno „stvaralaštvo“ Petra Lubarde: osamdeset odsto falsifikovanih dela na našem tržištu je sa njegovim potpisom. Zato je „pala“ cena njegovim originalnim platnima - nije realno da dela Paje Jovanovića dostižu astronomskih milion evra, Save Šumanovića do 300.000, a Lubardina koštaju svega - 10.000-20.000 evra.
- Karakteristično je da je Lubarda slikao na lesonitu - kaže naš sagovornik. - Falsifikatori tako na ovoj podlozi sami slikaju i prodaju ova dela. Toliko ih ima da smo jedno vreme mislili da će se pojaviti u prodaji u diskontima.

U umetničkim krugovima odavno se spekuliše da Vera Lubarda, Petrova supruga, gotovo identično potpisuje slike koje je ona stvarala imenom svog muža. Takođe je njegova dela cepkala na sitnije komade i svaki potpisivala „Petar Lubarda“.
Zato se sumnja da su njegove slike „raznete“ po sumnjivim tržištima za poslednju deceniju i koliko je Vera sama živela u nekada njihovom zajedničkom domu u Iličićevoj 1, gde se nalazi i Petrov atelje.
Upućeni naglašavaju činjenicu da je ovaj srpski slikar od 1971-1974, sa svojom suprugom, stvarao samo jedno delo - „Srpski ustanak“. Nasuprot ovome, na tržištu se pojavljuje na desetine navodno njegovih radova, nastalih između 1972-1974. godine.


PREVARILI I KARIĆE
Sumnja se da je falsifikat njegov jedini autoportret koji se nalazi i u nekoj od Lubardinih monografija. Zato će knjige koje svedoče o životu i radu jednog od najboljih srpskih slikara, ponovo biti štampane u godini kada se obeležava vek od njegovog rođenja. Na stranicama nekih nalaze se reprodukcije dela za koja je dokazano da ih Lubardina četkica nikada nije stvarala.
- Kod nas ne postoji, kao svuda u svetu, institucija koja ispituje i potvrđuje verodostojnost dela - kaže naš izvor. - Sve analize rade se u inostranstvu. Svako od falsifikovanih dela prate legende i sertifikati da su originali. Nije mi jasno zašto se konačno nešto ne preduzme kako bi se krivotvorcima stalo na put. Potrebno je da se falsifikovanje slika i ostalih umetničkih predmeta uvrsti u zakon, a da posledice budu zatvorske kazne.
Podsetimo na slučaj slike Save Šumanovića, koju je pre nekoliko godina kupila porodica Karić iz Galerije „Pero“. Jedan od naših poznatih tumača umetnosti izdao je sertifikat, čime je garantovano da je delo original. Na proveri u Minhenu utvrđeno je da se radi o falsifikatu, a postupak je u toku. U policiji kažu da znaju gde je original, ko je naslikao kopiju - ali se, u interesu istrage, zasada, o tome, ne govori.

Postoji sumnja da su neki zaposleni u velikim ustanovama kulture umešani u ovaj biznis. Meka za prevarante su sajmovi antikviteta, gde se za mali novac otkupljuju vredna dela koja se kasnije preprodaju na zapadnim tržištima.
- Klijentela koja kupuje ove predmete obično ostaje van domašaja policije - kaže istoričar umetnosti Renata Samardžić, šef biblioteke Kriminalističko-policijske akademije. - Nekoliko kolekcionara dobije predmete, a mi gubimo istoriju. Ukradena umetnička dela najčešće odlaze u Beč, Grac, Minhen, Frankfurt, Amsterdam Roterdam, Cirih i Ženevu, odakle se prodaju kupcima po Evropi, SAD i Japanu. Nedostatak kataloga, inventara, opisa umetničkih predmeta, otvara niz problema vezanih za njihovu identifikaciju, kada se krađa zvanično objavi.


„OPRANO“
POZNATO je da dela ukradena u Srbiji završavaju u Srbiji. Samo u Ženevi postoje 43 agencije za legalizovanje kradenih slika i ostalih umetničkih predmeta. Tada se ona bez problema mogu prodavati bilo gde u svetu.



KLANOVI
PRETPOSTAVLjA se da postoje i klanovi koji se bave „proglašavanjem“ originala za falsifikate. Oni to rade da bi spustili cenu pravim platnima, kako bi ga za manje novca kupili.

Izvor: Novosti