Exit 07 ~ Zelje ~ Informacije ~ 12. - 15.07.2007 :: Muzika ~ Koncerti ~ Izvodjaci

Backstage pass 07

Sa olakšanjem se može reći da je najveći Exit do sad na kraju i da ovaj tekst označava završetak jednog novog poglavlja u njegovoj istoriji – ne samo da se radilo o najskupljem i najposećenijem, sa najvišim honorarima i rejtingom izvođača na Glavnoj bini, nego i o najsloženijem festivalu za organizaciju. Mada su svi preduslovi već tu, posle ovoga mora se stati i otpočeti sa novim pristupom unutrašnjem upravljanju, i unapređenju bezbednosti, te marketinga u zemlji i posebno inostranstvu, kao i boljem planiranju pristupačnih resursa. Adio svaki amaterizam. Jedna od začkoljica pravljenja velikog festivala u maloj zemlji je odsustvo adekvatnog smeštaja. Ne samo da je naknadno morao biti uveden još jedan kamp za regularne posetioce, nego se daleko od javnosti odvijale male logističke drame ovogodišnjeg Exita vezane za hotelske kapacitete za muzičare – ispostavilo se da su u boljim hotelima Novog Sada poprilično popunjeni učesnicima Svetskog juniorskog prvenstva u košarci, kao i da su se mnogi drugi stranci sjurili u Beograd, uključujući jedan veliki rok bend. Srećom, dobra priprema i planiranje omogućavaju da se sve dobro završi za neverovatnih 350 stranih gostiju Main Stagea, ali da li je onih regularnih 50000 posetilaca svakog dana uopšte igde spavalo, to niko ne zna – sa naše tačke gledišta, verovatno jedan deo tih ljudi nikad nije otišao na počinak, jer smo na samom kraju svakog dana rada Main Stagea bili suočeni sa zaista nezapamćenom masom željnom produžetka zabave, te se oko 6 ujutro obično vodila bitka za gašenje ozvučenja, sa neizvesnim ishodom. Na ovim ciframa već vidimo da se Exit ove godine opasno približio svojim gornjim granicama, da je doslovce udario leđima u zid, što samo tera na razmišljanje o još striktnijem ograničenju broja karata koje će biti u prodaji ubuduće.
Tako je navala da se vaučeri pretvore u komplete karata, dovela veliki broj tek pristiglih stranaca u red pred glavni ulaz prvog dana, i između 9 i 11 uveče stvorila zamalo katastrofalnu gužvu, što mora služiti kao nauk za sledeću godinu – u njoj su se u trenutku dolaska našli nenadano zaglavljeni The Prodigy, koju su od one vrste zvezda što rado pristaje na avanturističke poduhvate kakav je prolazak dela puta peške, otpozdravljajući svom narodu, okruženi kordonom obezbeđenja. Divlji glamour koji odgovara The Prodigy – ali ovakve scene nisu viđene na ranijim festivalima, te i po tome ovogodišnji Exit od samog starta izgleda superludo.

1. dan – Pesma ostaje čista
Sve je počelo čak dva dana pre prvog dana, kad je posle ponoći na Surčin sleteo jedan čarter, i iz njega izašao jedan šarmer. Kao i obično, neko dolazi ranije i ovaj put je to Robert Plant, kozer i zen zabavljač, čovek koji voli život i sve što on nosi sa sobom, osim dosadnih promotera, dosadnih fancy restorana, dosadnih skupih hotela i aerodroma, dosadnih medija svih vrsta, dosadnih putovanja i odsustvo finih alkoholnih pića.
Prvi susret je, naravno, neobičan – verovali ili ne, zbog različitih administrativnih razloga, ljudi koje smatramo zvezdama jako često izlaze na istom međunarodnom izlazu beogradskog aerodroma, na kome i svi ostali izlaze ili čekaju svoje voljene. U takvim situacijama obično se neko iz hosting tima postavi da sa znakom Exita i imenom izvođača stoji na straži, prikupi celu grupu, ubaci je u prevozna sredstva i odvede do odredišnog hotela. Ove noći, ta uloga pripada meni, ali u slučaju Roberta Planta moramo biti pažljivi – kao i Snoop posle njega, koji zahteva da na papiru stoji Boss, a ne njegovo umetničko ime – Plant bi da izbegne takvo javno pominjanje sebe. Zato na aerodrom nosim stari vinil iz 1976, čuveni album uživo Led Zeppelin «The Song Remains The Same», kao vizuelnu identifikacionu šifru koju slučajni paparaco neće prepoznati.
Za celu jednu generaciju, ovaj album je posebna relikvija iz nekoliko razloga – ako me pamćenje ne vara, bio je to prvi kod nas licencno objavljeni album Led Zeppelin, ali je još važniji istoimeni koncertni film koji se prikazivao u našim bioskopima. Gledao sam ga pod neobičnim okolnostima – jedne radne subote, osnovna škola nas je vodila na Fest, na projekciju nekog filma, ni naši profesori nisu znali kog, sve dok nije počeo. U to vreme Dom sindikata je bio gradska baza Festa, pa se baš tu cela generacija nenajavljeno susrela u 10 ujutro sa Led Zeppelin u punom sjaju, buci i glamuroznoj neobuzdanosti – to je svakako bio prvi strani koncert kog smo svi zajedno gledali. Danas sam prvi iz Srbije cele koji mora da stane pred Roberta Planta, što je dovoljno za blagu nesvesticu od neverice. I on se, evo, konačno pojavljuje, u bermudama i majici, gleda sa osmehom u omot «The Song Remains The Same», razume poruku i kaže: «E, odvratnog li filma. Gledao sam ga sad skoro, kad smo pravili DVD izdanje – pa to je užas šta sam ja sebi dopuštao. Mrzim taj film». I šta da radiš nego da se složiš, jer se i dalje ložiš.

Nije to jedini put da Plant komentariše svoj javni lik: suočen sa svojim plakatom na ulici, on će reći: «ko je ovo na slici, David Coverdale?», i sve tako i u tom stilu. Proveo sam dosta sati u društvu ovih momaka kao njihov pratilac po Beogradu i Novom Sadu i znam da je Plant jedan od najopuštenijih mušičavih ljudi na sceni, verovatno s pravom. Ipak je zadivljujuće videti kako traži i ume da sluša: u jednom trenutku se nalazimo kraj topova na Kalemegdanu, ceo bend stoji u krug, količina postavljenih pitanja o svim mogućim eks-jugoslovenskim situacijama postaje abnormalna, jedva se probijam kroz njih, a onda nam prilaze japanski turisti da saslušaju šta to pričam – uvereni da je u pitanju legitimna turistička grupa i ne pokušavaju da se slikaju, ne znajući pored koga stoje. Sve tražeći susret sa izvornim lokalni kulturama, završavamo vrlo blizu izvora - u kafani sa prilično autentičnim ciganskim orkestrom, stalno vodeći računa da izbegnemo sve što miriše na korporativan pristup, jer Planta to izrazito nervira.

Sutra, pred samu koncertnu akciju primećujem kako Englezi plemenitog kova imaju tu sklonost da pod stare dane spontano zaliče na nekakve vitezove okruglog stola - kakvi god da su, imaju neku vrstu dugokose i često bradate razbarušenosti severnjačkih nomada, kojima niko ništa ne može. Da je to zaista tako vidimo pred sam izlazak na scenu kad se ceo Strange Sensation band hvata u krug kao ragbi tim, oko ramena junačkih, i uz urlik jedinstva penje se na Glavnu binu, da je odmah potom osvoji, najsuptilnije što može.
Kad smo kod pokoravanja - The Prodigy su od početka bili sastav za kog smo znali da će se jednog dana popeti na Main Stage i pokoriti prisutne. Pandemonium je jedina reč koja precizno prenosi taj efekat i posle nje mora doći kratka tišina da se evociraju uspomene na jedan od najeksplozivnijih momenata do sad u istoriji Exita.

Dobro, mi ih bar dugo znamo, znamo i da je mračna strana grada mesto u kome žive, volimo kad Maxim i Keith krenu u narodni tehno ples udvoje na sceni, volimo taj futuristički rock prizvuk u svakom njegovom ubrzanom taktu. The Prodigy su danas bend za koji više nije važno da li je u trendu, ili nije – blizu su tome da dosegnu Motorhead ili Ramones u toj jedinstvenoj, silovitoj samosvojnosti. Nema takve grupe, i ako se uvek budu ovako razbacivali energijom, njihovo mesto je zauvek definisano.

Međutim ne možete mnogo videti od njih van scene. Taj šarm se zasniva na nedodirljivosti – oni su uvek sa druge strane ulice. Opet, niko ne zna šta reći posle ovako posebnog koncerta, osim razmeniti značajne poglede. Nije bilo priželjkivanog i pominjanog prvog singla sa budućeg albuma, no Liam ima vremena da obavesti da će CD biti gotov u martu i objavljen nezavisno tokom leta sledeće godine. Posebno je ponosan na reč «nezavisno». Bez reči se pozdravljamo svesni da smo svi doživeli nešto što se ne može tek tako opisati - bend će posle poslati poruku, i ovo je tačan citat: «naš najbolji koncert ne samo ove godine, nego u poslednje vreme». Vatromet iznad nas je tu samo da potvrdi utisak.

Mislim da je ova koncertna eksplozija sa obe strane, sa scene ka masi i iz mase ka sceni, bila onaj trenutak kad smo vratili The Prodigy nešto od onog poverenja što su uložili u nas jednom, daleke i davne 1995. Znam da su u međuvremenu svirali na mnogim neobičnim mestima, uključujući Bejrut, i nekako je The Prodigy postao sastav koji govori za one koji su na bilo koji način bili u getu... I State Of Exit je geto u kome se osećaš dobro, ali ipak se u toj potrebi za odvajanjem da bi se osećao dobro, vidi izvrnuta srpska getoizirana situacija.
Groove Armada su napravili sumanutu žurku ali u backstageu, ne toliko na stageu rekao bih, mada ih publika oduševljeno pozdravlja, ipak je težak zadatak izaći posle The Prodigy trijumfa. Pomalo neočekivano housey set punog live banda GA završava se podižućim iz mrtvih mega hitom «Supestylin`», samo da bi se svi sjurili na garden party u backstageu gde ih već čeka žensko društvo po brojnosti adekvatno članstvu grupe. Bendovi imaju naravno pravo na svoj spisak gostiju, ali GA su izrazito druželjubivi, a Ostrvljanke koje ih prate veoma raspoložene, te se sve nastavlja do duboko u noć, čak i kad je naš šator bio odavno zatvoren. Sutra pre 9 ujutro prvi nailazimo sa tehničarima BBoysa i zajedno zatičemo neobično dugačku koru od banane kako visi sa drveta. Kunem se da smo svi pomislili za trenutak da je u pitanju nečiji brushalter, pošto su svi već čuli za neobuzdani GA party...
Čiji vrhunac je verovatno ipak bio na stageu. Konačno se i to desilo – neko je istrčao go na Main Stage – za sad znamo samo da je bilo žensko, dok su nastupali Stanton Warriors DJs i Rodney P, posle 2. Tako je ovo istrčavanje na scenu definitivno još prvog dana nametnulo temu žensko-muških odnosa kao jednu od najvažnijih tema festivala, a da toga još nismo bilo svesni.
Dužni smo malo objašnjenje oko nenajavljenog prisustva Rodney P-ja na sceni - engleska underground hip hop zvezda je uletela kao zamena za uobičajenog Stanton Warriors MC-ja po imenu Wrec, koji je imao problema sa avionskim vezama, te je kao prva zamena pozvan ovaj bliski prijatelj. Prvi od četiri nastupa na Mainu posle 2 tako je odmah postavio izuzetan standard ekskluzivnosti ovih koncerata, čija je važnost drastično porasla sa povećanim brojem ljudi na tvrđavi uopšte. Organizacija je stalno bila u situaciji da produžava sve ove nastupe, do 6 ili 7, jer je i u tim satima svakom prisustvovalo najmanje 15000 ljudi, vrelih i željnih pažnje sa Main Stagea, jer su im headlineri samo razigrali maštu i uverili ih da će ove noći sve moći...

2. dan – Televizija prenosi revoluciju Najupečatljivija slika iz backstagea Main Stagea svakako je momenat kad ulazim u sobu Beastie Boysa da se upoznam sa njima, i odjednom se nadjem pred tri starija momka koji sede identično zavaljeni u zajedničkoj sofi, svaki sa svojim laptopom u krilu, tako da su - slučajno ili namerno – svi u istoj ravni. Kao da gledate neku vrstu digitalne braće Marks bez komedijaške odeće. «Baš smo cool ovako, svi na netu, a?» kaže Adam Yauch, koji je odmah shvatio kako izgledaju sa strane (ne da pri tom neko prekida da kucka dok pričaju). Onda shvatam da su u sobi prisutni i Mixmaster Mike i Money Mark, takođe svako na svom laptopu... Hajdemo sve od početka.

Mada su jedino oni poveli svog kuvara i pripremali posebnu hranu, BBoys nemaju ni trunke stava tipa «mi smo veći od stvarnosti», kog sam se pribojavao, znajući da se radi o momcima koji su prilično rigorozno i samosvesno vodili svoju poslovnu karijeru. Upravo suprotno, BBoys po radnoj i alternativno-rokerskoj etici podsećaju na The Prodigy - to su oni bendovi koji u svakom trenuku svesni da moraš sam kontrolisati svoju sudbinu u svetu industrije zabave, ili će te oduvati vetrovi nesigurnosti i rastrgnuti interesi drugih ljudi. Ostrvo neisforsirane nezavisne svesti, koje nas sve poziva u New York, BBoys su i na sceni bili radoznalci pravi, željni da vide kako će publika reagovati na sve trikove koje su spremili.

CSS su – kao što neko reče – tinejdžerska žurka koja se dešava na sceni, i stvarno, sve to ima elemente žurke sa prirodnom seksipilnošću aktera koja proističe iz njihove potpune neobaveznosti. Smeh, trač, presvlačenje, devojke se spremaju za nastup kao da izlaze na čas fizičkog. Ovo je najčulnija pojava na sceni i publika reaguje raspaljeno, masovno ih podravlja i sinhronizovano maše hiljadama i hiljdama ruka – verovatno najveće iznenađenje festivala je to što izgleda da svi koji su došli znaju i vole CSS, ili su se instatno zaljubili u njih, kako i treba da bude! Duboko sam uveren da smo videli bend na svom vrhuncu - kad budu snimili drugi album, kad produkcija bude bolja i neku tu recimo malo bolje pevao, neće to biti tako uništavajuće slatko.

Kao i The Pipettes uostalom. Priča o seksipilnosti na Exitu tek treba da se ispriča. Tri lepe i scenski uigrane devojke i stilski ujednačen alter rock sastav iza njih predstavljaju jedno od glavnih underground otkrića između dva Exita, upravo zato što su izašle iz podzemlja kolektivnog TV sećanja na ženske grupe i vratile nam malo od toliko željene naivnosti pop muzike. Ovaj statement je i glavni razlog čto se nalaze na Main Stage – kao i CSS, kod njih radost muziciranja i slavljenje muzike kao takve, idu pre bilo kakve kalkulacije. Iza scene to su nepretenciozne osobe koje su do nas doputovale hvatajući avione preko četiri zemlje, zahvaljujući nam se na ovoj avanturi.

Tema dana je dakle savremena alternativna rock kultura, ali i odnos prema televiziji – Beastie Boys su uživo, kao i na ploči, provokacija zasnovana na ritmici TV zabave, to je kao zvuk sastavljen od komada i naslaga reklama, crtanih filmova, špica i anegdota sa snimanja. The Pipettes, koje izgledaju sjajno na TV snimku kog priprema RTS, podsećaju na rewind ka nekom festivalu ženskih nada sezone, dok CSS, sa svojim običnim balonima koji plamte pod svetlošću reflektora, uspešno prave diverziju veštačkog glamoura bilo koje vrste, više se promovišući kao putujući dečji rođendan. Sve tri stvari izgledaju kao rođene pred televizorom. Zato i nije čudo da su jedino Beastie Boys dopustili uživo prenos na Javnom servisu, kojim tog trenutka, siguran sam, vladaju sa sigurnošću nekog ko je već bio tu.

DJ Zinc i Friction su, svaki za sebe, već na glasu kao najbolji novi producenti i stvaraoci u drum and bass svetu, neosporno njegovi najveći talenti sa engleskih prostora odakle nam ovaj zvuk dolazi. Imati ih zajedno na back-to-back nastupu, velika je privilegija, a sa MC Dynamiteom, koji se odavno kandidovao za maskotu festivala, i veliko uživanje. Na velikoj sceni Dynamite još jednom komanduje energijom manirom najboljih MCja na svetu, a prvo Zinc, pa onda Friction pokazaju koliko se još raznovrsnosti može iscediti iz agresivnog belačkog shvatanja drum and bassa. Nije kraj, šta više sve deluje kao još jedan početak festivala.

U jednom slavnom trenutku pred njihov nastup, iza scene Maina se nalaze i u krugu stoje i pričaju Zinc, Friction, Dynamite i dan ranije pristigle veličine LTJ Bukem i MC Conrad. Ovakav lud skup drum and bass elite ne može ostaviti ravnodušnim čak i one koji to ne slušaju, a nama kojima je stalo srce igra, jer se neki snovi ipak ostvaruju.

3. dan – Vrtoglavica u visokom društvu

Treći dan Exita biće upamćen kao najglamourozniji, najskuplji i najstresniji do sad. Snoop je svakako najveća savremena zvezda koja je došla na festival u njegovoj istoriji, a Ms Hill je svakako najnestabilnija. Nema ni menadžera sa kojim se može pričati i požaliti mu se, ali zato ima dva do tri tour menagera, od kojih me jedan zove dan ranije da pita gde je njegova zvezda? Zašto bih znao?

Zbilja, išao sam na aerodrom u petak da je dočekam i vidim da je ušla u statusni Mercedes visoke kategorije, te znam da je stigla do hotela, ali nisam uspeo da joj kažem išta više od dobrodošlice na koju se ljupko nasmešila – tako još jednom ostaje misterija kako će sve to sutra izgledati, mada njena asistenkinja Tonya odmah ostavlja utisak osobe koja zna šta radi. Od tog momenta niko ne zna šta radi.

Manji i veći incidenti su stalni: uspeo sam da čujem kako je Lauryn zamolila vozača nikako da je ne posmatra u retrovizoru. Iz hotela zovu da saopšte kako se Ms Hill zaključala u svoje dve sobe (druga je za njenih najavljenih 40 kofera), a da nije predala pasoš na recepciji. Kasnije čujem da je tražila posetu otorinolarignologa, i danas nam ostaje nepoznato zašto tačno. Sve se to rešava i nekako uspevamo da odgovorimo na krajnje neuobičajen zahtev za jedan band na turneji i organizujemo im probu za ceo orkestar u poznatom beogradskom klubu, što je trajalo do ranih jutarnjih časova, sve uz Lauryn rešenu da strogo postrojava svoju grupu. Ali to nikako ne znači da znam u svakom trenutku gde je ta osoba, a još manje gde je ostalih 40 članova ekipe, koja je prvobitno bila najavljena kao 28 putnika, ali je svaki dan rasla, uključujući i dan koncerta. Na kraju nismo sigurni da li su svi koji su trebali došli, ali smo sigurni da su tu bili neki koji nisu trebali, jer nisu bili ni od kakve pomoći.

Lauryn smo na dan koncerta jedva videli i iskreno rečeno nisam se ni usuđivao previše da gledam u njenom pravcu – takva je moć samozadate zvezdanosti ove pojave. Sjajan futuristički plavi plašt i duge trepavice na taj afro friz, više su nego dovoljne za ukupni utisak o njenom klasičnom izgledu soul dive, a o ponašanju i da ne govorimo. Lepota dolazi iznutra i čini jedinstvo sa spiritualnim, svi to znamo, a Lauryn pokušava to da živi, bez obzira koliko koštalo.

Nažalost, ove večeri košta i nas iza scene i sledeći bend i publiku najviše. Zahvalnost još jednom svima koji su trpeli ovo kašnjenje, ali je najneobičnije da nam se skoro svi iz njene ekipe izvinjavaju i objašnjavaju da je ovako sa njom svako veče, i da je danas čak došla vrlo blizu tačnog vremena za nastup... Ne verujem da ikome to mogu da objasnim, ali nemamo ni vremena ni izbora, jer posle nje nastupaju Basement Jaxx, pa Snoop Dogg, i konačno LTJ Bukem snima svoj DVD uživo do 6 ujutro, tako da ne postoji način da je prebacimo za kasnije i eventualno tako održimo satnicu onako kako je najavljena.

Ipak, Lauryn Hill je na sceni sa celim bendom u 9 i svira do 10, i mi vidimo zašto je sve to bilo tako vredno truda – bez obzira na sve, na ovom koncertu je svako mogao da čuje dosta od one raspevanosti iz duše koju samo crne sestre imaju, a o rokerski ubrzanom ritmu koji je idealan za festivalsku pozornicu da i ne govorimo. Krupne prateće pevačice koje njišu toliko da su na kraju rasklimatale svoju platformu, cupkajuća duvačka sekcija, ceo šou je tu i nije naivan nimalo, tim pre što niko ne pamti kad smo poslednji put imala priliku da gledamo ovako veliku i razigranu crnačku produkciju. Video sam kako je Lauryn Hill furiozno izašla iz limuzine na našu poljanu, pa potom odlučno i na binu, i nekako mi se čini da niko nema pravo da sumnja da je davala u tim trenucima najviše što može. Očekivanja obično uguše stvarnost, pa se ona više ne vidi od onog što smo zacrtali sebi u glavi.

Basement Jaxx band imaju šou utemeljen u vodviljskim pra-tokovima, odakle nam dolaze i jedni Pet Shop Boys uostalom, kao i pola engleske pop muzike. Skakanje i besno džilitanje na sceni, dve abnormalno okruglaste crnkinje obučene kao cice, cica obučena kao berlinska underground go go girl, jamajčanski pevač mudrac, kompletan disko cirkus na sceni i kontrolisana histerija. Ako uzmemo u obzir da su svi današnji producenti i kompozitori ustvari ratnici iz studija, onda je za svako poštovanje lakoća i organska neponovljivost s kojom je izveden jedan od spektakularnijih muzičkih šou programa ove godine. Opet, još jedna od onih stvari koje samo na festivalu imaju svoj novi, dublji smisao kulturno revolucionarnog čina u našoj zemlji.

Iza scene BJaxx su najmirniji i najteže ih je razdvojiti od obilnog broja momaka iz tehnike. Tek brdo odeće za presvlačenje pokazuje ko je ko tu zaista i mnoštvo garderobe biva opeglano, odneto i upotrebljeno na sceni. Još jednom, velike zvezde su obično najležernije, pokazuje se.

Snoop Dogg je i tu šampionski šampion - verovatno je svakog pomalo iznenadio superiornim nastupom i sjajnim pratećim bendom Snoopadelics, ali do samog koncerta je – lagano spavao. X Box koji je naručio kao obavezan deo postavke o garderobi, nije ni pipnuo, a pošto je stigao kasnije, odmor na sofi na sred polja, u njegovom delu velikog backstage šatora, činio se kao dobar izbor. Dremka, opet, kao ekstra izbor. Zašto se nisam začudio kad je na scenu izašao u nečemu što je opasno zaličilo na skupu pidžamu?

Moć njegove pojave je nezabeležena u analima festivala, i visok kakav već jeste, dok klizi na sceni kao da je ona od leda, neodoljivo podseća na boksera formata Kasijusa Kleja, s tim što je on u klinču sa publikom, izaziva je i uvlači u svoju igru. Sve što ste videli od velikih majstora scene, zaboravite, ovde je kratka poduka o tome kako publika, posebno sjajna kao što je Exitova, postaje integralni deo show programa. Nemojte misliti da ste izfantazirali kako je Snoop među najvećima – i najveći znaju i te kako dobro ko je on, jer kasnije dobijam informaciju da ga je tog dana Ron Wood neuspešno tražio po hotelu Hyatt u Beogradu, gde su i Stonesi bili smešteni, a da je na kraju upriličen sastanak Mick Jaggera sa Snoopom, na desetak minuta u hodniku, pred odlazak banda na Ušće. Verovali ili ne: tražili su se i našli kod nas. Kao da je važno o čemu su pričali...

Posle koncerta koji je podigao na noge i velike skeptike, Snoop potpisuje u backstageu sve što mu se poturi, ukljućujući jednu patiku koja nije na nozi i jednu patiku koja jeste na nozi. U malom ludilu gubim najmanje dve hemijske, na usluzi svima koji nešto žele da im bude označeno od strane ovog dobroćudnog boga. Stigli smo da se pozdravimo i on da se zahvali u pola rečenice, a pogled u njegove oči je nezaboravan: ako postoji crnac čije oči ostavljaju utisak kao da su plave, ili još bolje, čelično-sive, onda je to Snoop. Iza velike dobroćudnosti dvometraša i samouverene zvezde koja istinski zna šta radi, stoji granitna volja da se uradi ono što se naumilo.

LTJ Bukem je već dva dana sa nama i temeljito priprema snimanje novog u nizu čuvenih Progression Sessions CD-a (i prvi put na DVD-ju!), i to baš na Exitu, te je doveo i svoju ekipu za snimanje. Pedantnost i preciznost s kojom se bavi time ostavlja utisak na svakog, jer elegantnu lakoću u obraćanju prati prilična teškoća karaktera u isterivanju najsitnijih detalja. Naravno, s pravom, jer ovakvi događaji se dešavaju jednom i nijednom više. Pre svega je neponovljiv momenat kad nastupaju, a počinju blizu 4 ujutro - LTJ i Conrad će biti jedini DJ/MC tim koji je, nastupajući na Main stageu, uspeo da kamerom visoke rezolucije ovekoveči klasičan Exitov prizor – zoru kako lagano sviće iznad 15000 glava koje skaču.

Sve se pretvorilo u izrazito belo jutro, kao nagoveštaj prvog od vrelih dana ovog leta, kad je nešto posle 7 ovaj DJ priveo kraju verovatno najuzbudljiviji pojedinačan dan u istoriji festivala – da bi krenuo pravo u avanturu video i audio miksovanja istorijskog snimka u lokalnom studiju, sve do 2 popodne kad je bio poslednji čas da se leti za London. Da ponovim: show bussiness se sastoji od nespavanja, bola u nogama i telefoniranja nepoznatima...

4. dan – Čekali su ponoć da bi nam došli u pomoć

Audio Bullys su ekskluzivno nastupili kao band, možda treći ili četvrti put ukupno od kad su ga skupili, ako sam dobro obavešten. Njihov downtempo nastup na momente se služio sličnim rečnikom kao i Darkwood Dub, i ovde je po prvi put došlo do ozbiljne razlike u shvatanju onog što se događa na sceni između domaće i strane publike, koja postaje sve važniji faktor. Naime, niko koga sam posle sreo od stranaca nije imao nijednu lošu reč, šta više ocene su jako pozitivne, jer je respekt prema Audio Bullys očigledan, kao i jedinstvenost prilike da se vidi njihov grupni nastup - to nisu imale priliku još da vide velike britanske scene. Domaći posetioci su još u toku koncerta pokazali nestrpljenje, pred sam kraj prizivajući navijački Wu Tang da izađu.

I dok su devojke oduševljeno jurile pevača AB da se slikaju s njim posle koncerta i prizivale ga, druga kreativna polovina, Tim, priznaje posle svirke da nije zadovoljan i da nije baš osećao taj nastup u stomaku, kako bi trebalo. Najređi primer poštenja izvođača kog sam video na festivalu – neko nam se praktično izvinjava zato što nije pružio najbolje od sebe na sceni i žao mu je zbog toga.

Wu tang su jedno telo, mnogo duša. Lagano dolaze u poslednji momenat, kao da su bili iza ćoška, i potom maltene odmah istrčavaju na scenu, koju osvajaju na juriš, posle vatrometa za kraj. Ali kraj je kad Wu Tang kažu i sledećih sat i više vremena imamo priliku da čujemo sve što je užareni asfalt ulice mogao da natera ljude da sroče u rečenice u poslednjih petnaest godina. Možda je neko izrazio blagu sumnju u smislenost njihovog ponovnog okupljanja, možda je Method Man ostao kući, ali ko je video kako se WTC dobacuju mikrofonima na sceni kao u košarkaškom napadu, zna da se među njima nikad neće ništa promeniti i da dečački zaveti najduže traju (čak je i novi album najavljen). Neočekivana freestyle rap vinjeta za kraj bisa, koja posle sve buke dolazi od strane Masta Kille solo, jedan je od poetskih vrhunaca celog festivala.

Sa silaskom sa scene nastaje opšta jurnjava, u kojoj muzičari sad jure publiku! Najveći broj članova grupe ide do ograde kod ulaza u prostor iz Main Stagea gde se nalaze najverniji fanovi koji žele da se slikaju. Fanovi? Ovde su u ogromnom broju žene! Jedna Engleskinja stoji od popodneva i kaže svakom koga to zanima «umreću danas – danas ću upoznati Wu Tang Clan, umreću danas». Ekstreman nivo ženskog entuzijazma prepoznatljiv je i ovim momcima, pa svako iz publike načičkane na ogradi pažljivo izvlači jednu, dve ili tri drugarice, prebacuje ih na našu stranu i smešta u kombi koji vozi Wu Tang do njihovog autobusa. Ovo je već viđeno na koncertima, mada ne i na Exitu – jedan momak iz obezbeđenja shvata da poznaje devojku kojoj je odobreno da uđe u Wu Tang mini bus i počinje da je tera odatle, možda zna nju, možda zna njenog brata i koliko vidimo svakako ne želi da posle neko priča kako joj je dopustio da ide u taj autobus sa... umetnicima.

U jednom trenutku naše obezbeđenje mi skreće pažnju na tanušnu devojčicu od svojih 13 godina, u teksas šorcu i majčici, koja se nekako prošvercovala sa naše strane ograde - verovatno je niko nije primetio jer je visinom zaličila na odraslu osobu, prilazim joj i pitam «a koliko ti imaš godina?», na šta dobijam tipičnu tinejdž mantru: «e baš ste neki», devojka odmahuje revoltirano rukom i odlazi sama preko sad već legendarne ograde, u suprotnom pravcu od onog što ona misli da je glavna zabava.

Kasnije čujemo da su Audio Bullys najdoslovnije shvatili da je zabava tamo gde je nađeš i sami rešili da ostanu još par dana u našim krajevima. Verovatno pomaže činjenica da je njihov tour manager već bio na Exitu sa Ladytron 2005, ali me kao promotera malo uznemirava činjenica da nekog od njih još uvek mogu sresti u gradu.

Konačno, Pendulum ruše glavnu scenu – enormno talentovani australijski DJ je o svom trošku došao sa ženom još prvog dana festivala i proveo se najbolje na svetu viseći svuda po malo, a najviše sa nama, da bi na kraju završio, odnosno praktično zakucao Main Stage citirajući The Prodigy u svojoj obradi – metalni blok koji vam padne na glavu tokom seta Penduluma i to belo usijanje koje proizvodi njihova verzija drum and bassa, ima korene u punku i metalu, a u čemu drugom... Dok sam prvog dana festivala čekao The Prodigy na aerodromu, naleteo sam na ovog momka koji se u razgovoru nadovezuje na moje nabrajanje australijskih izvođača koje sam imao prilike da upoznam kod nas, da bi saopštio kako mu je najomiljeniji tamošnji bend njihov najveći garažni rock `n` roll combo - Cosmic Psychos – čiji je gitarista nažalost nedavno umro. Ko god je bio svojevremeno na njihovom koncertu seća se ljudine koja istovremeno jednom rukom plete po žicama, a drugom sipa piva u grlo, stvarajući još jednu mitološku sliku u mozgu.

Tako i Pendulum, DJ i MC, skačući na sceni nebu pod oblake i bez piva, ostaju u pamćenju kao serija mentalnih digitalnih fotosa, koja se preko glave strmoglavljuje u susret 2008...

*

Zaključak: The Final Cut

Budući da je praktično isti tim i ranije radio program Exitovog Main Stagea, očekivali smo da je kritička javnost već nekako razaznaje uslovnosti pod kojima se festival pravi i da je naučila da na Exit može da dođe samo ono što je dostupno tih datuma. Takođe, mislili smo kako ista kritička javnost zna jako dobro koliko i dalje ova zemlja ne postoji na svetskom muzičkom tržištu, te da nikom, ali baš nikom, i dalje nije prioritet da svira u Srbiji – za svaki veći koncert koji je održan ove godine kod nas ili je plaćeno nešto više nego što je uobičajeno ili se borilo godinama, ili oboje. Evo vam još podataka, pošto se često nameće bljutavo poređenje sa mađarskim Szigetom: tamo od 1995 funkcioniše preko 100 prodavnica širom zemlje u kojima se prodaju originalni kompakt diskovi, a sve svetske major firme imaju svoja predstavništva – ništa, ali ništa od navedenog ne postoji kod nas ni 2007, pa zato malo ko u svetskoj industriji ima obzira prema našim molbama. Umesto razumevanja situacije u kojoj Exit štrči daleko nad svim ostalim segmentima jedva postojećeg srpskog muzičkog tržišta, dobili smo kriticizam na temu «previše je hip hopa», što je opravdano samo zato što nam za 4 datuma festivala nisu bili dostupni gitarski bendovi koje smo svojski jurili od prošle godine.

No, čovek bi ipak očekivao da misleći ljudi razmišljaju malo dublje od konstatacija tipa: «ovo je hip hop festival» - izgleda da baš nije tako. Ovaj plitki kriticizam nikud ne vodi, osim što nas tera da se pitamo šta je loše u tome, sve i da je stvarno tako? Ako je festival 06 bio fantastičan za srpsko tržište, jer je omogućio mnogima zatvorenima ovde da ižive svoje fantazme vezane za četiri velika stara benda koja do tad nismo imali priliku da vidimo, on nije imao tu vrstu cutting edgea za mladu domaću i uopšte uzevši stranu pubilku, za koju su vrhunci bili: Franz Ferdinand, HIM i Scissor Sisters. Posebno za ove poslednje niko nije čuo u Srbiji do tad, a masovno smo se uverili u njihovu vrednost prošle godine - radi se o bendu koji svira stadione u SAD. Hteli, ne hteli, morali smo na kraju da priznamo da je središna masa naše publike stala u mestu i ne zna dovoljno o muzici u poslednjih desetak godina. To je bio putokaz kako joj u godini 07 treba prevashodno priuštiti ono što odgovara kriterijumima bolje obaveštenog, mlađeg domaćeg naraštaja, uz malu korekciju ka stranim merilima – jer Exit mora dalje, on nije tu samo da ispunjava predvidljive želje, nego da iznenađuje i uzbuđuje.

Osnovni zahtev koji pred sobom ima Main Stage u kulturnoj situaciji kakva je trenutno u Srbiji jeste da bude diverzija u oblasti mainstreama, i da pomera granice u smislu toga šta je prihvatljivo za prosečan ukus u Srbiji, onda kad već na jednom mestu okuplja modernu mainstream publiku – ovo je bio pokušaj da se da taj odgovor. Naravno, bar jedno veliko novo rok i jedno veliko novo heavy metal ime smo i sami priželjkivali, ovaj put se nije desilo, splet neželjenih, pa i neverovatnih okolnosti, te ni mi nismo sasvim zadovoljni balansom žanrova na Mainu. Ali niko sa Exita nije otišao razočaran muzičkim dešavanjima.

Biće da neki medijski tekstopisci nemaju još uvek sluha za malo finije razlike od onih na koje smo navikli poslednjih godina: jedini rap band u užem smislu, na glavnoj sceni Exita bio je Wu Tang Clan, i to je prvi slučaj da imamo rap band kao headlinera, još od Cypress Hill, koji su oduševili 2004. Beastie Boys su uvek bili produžetak rocka drugim sredstvima (punk, funk, rap), a Snoop Dogg je jedna od najvećih pop zvezda današnjice (uz to je na scenu izašao praćen odličnim punim bandom). Da, to je sve svet hip hop kulture, ali ona je deo šire pop kulture, i to već desetak godina – neizbežan deo, u undergroundi ili overgroundu. Takođe, ova tri velika izvođača nikako nisu nastupili kao predstavnici globalne estrade, već upravo suprotno – kao neuništivi heroji ulice, što sve još jednom ističe njihovu želju da komuniciraju sa nekim od osnovnih nekonformističkih vrednosti stare rock kulture, po kojoj se sve i dalje meri u Srbiji. Sa te tačke posmatrano, jedini promišljeni korak ka svetu se sastojao u dovođenju mnogo izvođača koji komentarišu starinsku rok kulturu i komuniciraju sa njom, ali više joj očito ne pripadaju. Ovogodišnji line up je zato bio iskorak ka globalnim merilima koja stvarno vladaju na svetskom tržištu i smelije je otvorio Srbiju svetu nego prošlogodišnji, ostajući pri tom vrlo Exitovski alternativan...

Konačno, i najvažnije što je ostalo neprimećeno od strane naših kritizera: ceo ovogodišnji Exit je pomogao da se sagleda moderno crnačko muzičko stvaralaštvo u jednom preseku kakav niko do sad nije imao prilike da nam priredi u Srbiji. Imali smo priliku da, sasvim u tradiciji Exita, predstavimo novu jamajčansku reggae princezu po imenu Tanya Stevens, potom transcedentalni blues Roberta Planta, kao vid omaža i crnačkoj kulturi, The Prodigy kao hiper-euforičnu rock grupu sa upgradeovanim vrištećim crnačkim frontmenom, breakbeat-dub mainstream nove generacije jednih Groove Armada sa crnim sestrama i braćom kako pevaju, pa da vidimo velegradske belce koji strasno na svoj način tumače crnačku muziku - Beastie Boys, potom kod nas neviđenu pojavu jedne nove crnačke soul dive kakva je Lauryn Hill, onda dance show vodviljskog tipa sa nebrojenim mnoštvom crnaca na sceni bez kojih disko zabava nema mesa - Basement Jaxx, da vidimo najuspešnije od savremenog crnačkog glamoura kao što je Snoop Dogg, i to u punom sjaju, a za kraj – pravi crnački gang koji nekad igra košarku zajedno, a nekad mnogoglasno rapuje najbolje na svetu - Wu Tang Clan. Dodajte na to već uobičajeno rasno mešovito DJ iskustvo na Main stageu posle 2 i imate relevantan pregled rasne mešovitosti savremene pop kulture. Što je ogroman korak u srpskim uslovima.

Naravno, postavilo se odmah pitanje da li je ceo projekat uspeo, ako ga prati toliko broj stranaca, kao ove godine (oko 20000), ali pokazatelji su nam odgovorili da domaći nisu posustali, odnosno da je naših posetilaca Exita bilo i ove godine isto kao i prethodne – festival je najverovatnije dosegao svoj plafon prošle godine kad je u pitanju srpsko / regionalno tržište, i zato nije imao izbora, prosto je morao da uspe u inostranstvu (kao sad već očigledno najprodavaniji srpski kulturni produkt na globalnom tržištu). Ove godine smo praktično imali tri tzv. Billy Idol dana, u poređenju sa 06, i samo je poslednji dan beležio malo posustajanje, i to vrlo malo u odnosu na potpuno rasprodata prva tri dana. Internacionalizacija Exita je dovela do toga da se kriterijumi naše publike pomešaju sa evropskim kriterijumima kako se ponašati na koncertima i kako reagovati na pesme, pa su nekad naši nosili njihove, a nekad oni naše... tako da se više nije znalo za koga je Exit postao Izlaz, za njih ili za nas. Nekima je upravo ovo potvrda da je festival potpuno ispunio svoju misiju: kao nikad do sad, svetska merila su živela u Srbiji za par dana, najavljujući nešto novo, što nepovratno dolazi.

Međutim, zašto bi to primetili ili - ne daj bože – analizirali mediji? Novinari koji pišu o muzici u našim novinama sad već stalno masiraju ljude mernim podacima o tome koliko je šta bilo dugačko ili veliko, kratko ili malo, a jedino što ih zanima da saznaju o našim avanturama sa umetnicima jeste ko je šta pojeo i popio. To nije nikakva promocija odlaženja na koncerte, a kakve su posledice ovog zaglupljivanja publike tretiranjem muzike kao jeftine zabave u medijima koji nisu u stanju da uspostave kulturne kriterijume, videli smo po reakcijama na Greenfest sa Red Hot Chili Peppersima – izveštavanje sa tog događaja, a ne loša organizacija odlaska sa parkinga pod pljuskom, definitivan je skandal godine. Na tom odličnom koncertu se, naime, nije desilo ništa što se ne dešava na običnim rok koncertima, samo je bilo malo veće – ali kako bi to znali ljudi koji inače ne idu na rok koncerte, ne kisnu na njima, ne zaglavljuju se u saobraćaju na povratku kući, a posebno nikad nisu išli na koncert voljenog benda vozom ili autobusom desetak sati tamo i nazad.

Ustvari, čak i više nego Exit, nastup RHCP se pokazao kao savršen test ko uopšte razume i srcem pripada savremenoj rock ‘n' roll kulturi, a ko je pripadnik novonarasle VIP kulture na narodnjačkoj bazi ili neobavezne postmoderne postmodernosti koje ne drhti ni pred čim, jer joj ništa nije dovoljno važno. Kao i obično, manjina smo, ali tako i treba da bude.

Ostavimo ih zato, jadne, na tezgama na kojima mogu da mere, vratimo ih na pijace sa kojih su mentalno potekli, pošto sve to sa muzikom ima veze koliko i sa pola kile hleba. Radio sam koncerte koji su trajali 4 sata i radio sam koncerte koji su trajali 20 minuta, i nikad nije bilo važno to koliko šta traje, već šta je rečeno, da li se nešto desilo ili nije. Odlazio sam na koncerte da bih video heroje miliona ili heroje desetina smelih fanova i nikad nikom nije bilo važno ništa drugo osim uzbuđenja koje nam stvaraju muzičari. Nekima je trebalo svega minut da nam stvore žmarce svuda po telu. I ti žmarci su uvek trajali mnogo duže nego što je trajao povratak kući, čak i iz inostranstva.

Iza novinarskih podataka o tome koliko minuta je neko svirao, koliko je reči rekao na srpskom ili šta je pojeo u backstageu, kriju se oni koji o muzici nemaju šta da kažu, ali bi rado nešto pojeli u međuvremenu. Pa zašto onda pišu o njoj? Valjda mi sami bolje znamo kako smo se proveli, ne treba niko to da nam opisuje - a većina današnjih nazovi muzičkih novinara prosto ide na zadatak i opisuje isključivo kakav je bio provod, kakvo je bilo zezanje, ko je bio u publici, s kim, kako su bili obučeni, šta je ko jeo... trljanje mozga nevažnim detaljima, da bi se sakrila svoja ispraznost. Lepo, ali da li se nešto desilo? Šta se desilo? Nema ni opisa, a kamoli odgovora, jer su urednici srpskih medija pobili sve prave kritičare u međuvremenu...

Dragan Ambrozić

Programski menadžer Main Stagea

Izvor: Exit