(Не)славни наследници-„Татинa деца” на странпутици

(Не)славни наследници
„Татинa деца” на странпутици
Лука Бојовић, син директора београдског Зоо-врта, осуђен на петнаест месеци затвора, тек је последњи у низу деце јавних личности која су се сукобила са законом
„Татинa деца” на странпутици

Марко Милошевић, Марија Милошевић, Лука Бојовић, Миљко Живојиновић, Стефан Карић и Звездан Славнић

Окружни суд у Београду осудио је пре неколико дана Луку Бојовића на 15 месеци затвора због неовлашћеног држања једног пиштоља и фалсификовања исправе – личне карте и укинуо му притвор до правоснажности пресуде. Бојовић је истовремено ослобођен оптужбе за оружје и муницију, које је полиција пронашла у становима у Булевару Арсенија Чарнојевића и Улици војводе Пријезде. Ухапшен је крајем септембра прошле године, када је полиција саопштила да је реч о вођи једне од најопаснијих криминалних група која је пружала уточиште одређеним припадницима „земунског клана”. Оптужница га за то, међутим, није теретила. Његово име се својевремено доводило у везу са рањавањем Михајла Дивца, некадашњег вође „бежанијског клана”, у кафићу „Трозубац”, у Нушићевој улици у Београду, али је цела прича остала у домену нагађања.

Лука Бојовић је, поред својих неславних подухвата због којих је могао да нађе своје име на страницама „црне хронике”, познат и по томе што је син Вука Бојовића, директора београдског Зоолошког врта.

Овај случај, да се син познате личности у јавности често доводи у везу са криминалом, нажалост, није усамљен. У последњих 15 година, полиција је напунила архиву са подацима о деци јавних личности која су кренула мимо стаза које су утабали њихови родитељи. Повезивани су, па и оптуживани због разних инцидената, туча, изазивања саобраћајних несрећа. Неки су нису либили да у обрачунима употребе и ватрено оружје.

Најпознатији „татин син” свакако је Марко Милошевић, син бившег југословенског председника Слободана Милошевића. Марку се судило у одсуству за злостављање активисте Отпора Зорана Миловановића у Пожаревцу. Он је, према тужби, са својим сарадницима Александром и Владиславом Ашанином, Миланом и Сашом Лазићем, Миланом Бајићем, Бојаном Тадићем и Зораном Ивановићем Ролексом, 7. марта 2000. године отео Миловановића, тукао га и претио му упаљеном моторном тестером да ће га исећи на комаде и бацити у Велику Мораву. Овај случај, међутим, завршен је тако што је тужилац одустао од кривичног гоњења.

Марко Милошевић се доводио у везу и са наркотржиштем, шверцом цигарета, кафе, алкохола и горива. Многи су га оптуживали да је наручивао бројна премлаћивања својих пословних конкурената, а било је и оних који су га доводили у везу са убиством Владе Ковачевића Трефа. Тренутно се против њега води истрага због учешћа у државном шверцу дувана током деведесетих. Марко се са породицом налази у Москви.

И његова сестра Марија доспела је пред суд. У Другом општинском суду у Београду против ње се водио поступак под оптужбом да је угрозила живот више људи пуцајући у резиденцији свога оца, у вили „Мир”, у ноћи када је он хапшен. О блиском сусрету са пиштољем Марије Милошевић и њеним претњама да ће је убити својевремено је сведочила и Мирјана Бобић.

Из „гарнитуре” синова познатих политичара из доба Милошевића, у полицијским извештајима се најчешће спомиње Дарко Лилић, син бившег председника Југославије Зорана Лилића. Његово име помињало се када је ухапшен у новембру 2003. јер је у ноћном клубу „Нирвана” у хотелу „Метропол” учествовао у пуцњави у којој су лакше повређене Бојана Брадић и Слађана Мартић. Са њим се тада налазио и Милан Митрашиновић, бивши полицајац који је убијен у септембру 2006. године у ватреном обрачуну на Бежанијској коси. Неки његови пријатељи тврдили су да је Митрашиновић само преузео кривицу на себе, а да је у ствари те вечери пуцао син бившег председника Југославије. Ово никада није доказано.

Дарко је први пут био хапшен пре неколико година јер је с друштвом ломио чаше у кафани, а када су стигли полицајци он им се супротставио. После тога је пуштен из притвора, а полиција је против њега поднела кривичну пријаву због напада на полицајце и прекршајну због ремећења јавног реда.

На страницама „црне хронике” појављивао се и Јован Шаиновић, син бившег потпредседника Савезне владе и хашког оптуженика Николе Шаиновића. Он је у новембру 2004. године привођен због убиства Сретена Марковића из Мељака испред дискотеке „Саргон”, за које је осумњичен Бранко Лазић, звани Бане Коцкица, с којим је Шаиновић претходно био у друштву. Шаиновић је у полицији негирао да је умешан у ово убиство и убрзо је пуштен. Против њега се не води поступак због овог случаја, али је он, највероватније, један од сведока.

Син познатог глумца Велимира Бате Живојиновића, Миљко Живојиновић, адвокат и бивши управник грађевинског предузећа „Рад” оптужен је за умешаност у малверзације „стечајне мафије”. У бекству је и за њим је расписана Интерполова потерница.

Због дроге, али и због других изгреда, полиција је својевремено поднела кривичну пријаву и против Војкана Стефановића, сина бившег народног посланика Александра Стефановића (ДХСС). Према подацима полиције из Ваљева, кривичне пријаве против њега поднете су и за отимање возила, тешке крађе, због насилничког понашања, наношења тешких повреда и противприродног блуда. Против Стефановића је поднето девет пријава за прекршаје против јавног реда и мира, уз напомену полиције да им није познато да је Стефановић осуђиван због поменутих дела.

Ипак, највише пажње је изазвало када је Стефановић, наочиглед пролазника, у Ваљеву покушао да силује малолетну К. А. (15). Истражни судија Окружног суда у овом граду окончао је истрагу против њега оценом да је у тренутку напада био неурачунљив, па је због тога донео решење о његовом смештању у затворску болницу Окружног затвора у Београду.

Пракса показује да у случају „татиних синова” није пресудно шта отац ради. Практично, није битно да ли је тата политичар, спортиста или естрадна звезда. Ведран Репчић, син бившег фудбалера Црвене звезде Сребренка Репчића, хапшен је више пута. При покушају пљачке изрешетао је Предрага Милосављевића, власника продавнице у насељу Браћа Јерковић. Осуђен је 2002. на 10 година. Ведрану је претходно суђено и за убиство таксисте Бранка Топаловића чије је тело нађено 1996. у истом насељу, али је тада, услед недостатка доказа, ослобођен оптужби.
У медијима се много говорило и о Звездану Славнићу, сину познатог кошаркаша и тренера Зорана Моке Славнића. Звездан је осуђен због убиства Оливера Јовановића у марту 1998. године. Славнић је хапшен и током једног одсуства из затвора пошто је, како је саопштио тада МУП, ударио власника београдског ресторана „Траг” јер му није оставио слободан сто. Током претреса „понтијака”, који припада Звездановом оцу, пронађен је пиштољ без дозволе, а на себе га је „преузео” Данило Бојичић који је био у друштву с младим Славнићем. Против Славнића је поднета прекршајна пријава због нарушавања јавног реда и мира.

Осим на слободи, татина слава утицала је и на затворски третман. Млађани Славнић, тако је уживао разне привилегије заједно са Андрејом Ковачевићем, још једним житељом овог дома, који је погинуо у саобраћајној несрећи 2006. године у Београду. Ковачевић је син познатог бизнисмена Владимира Ковачевића Трефа, а у Ваљеву издржавао максималну казну од десет година због убиства чувара у очевој фирми, приликом чега је опљачкано 7.000.000 марака.

У појединим медијима се писало да је Војкан Стојчић, син Радована Стојчића Баџе, некадашњег помоћника министра полиције, као малолетник испољавао бахатост. Наводно је претио полицајцима који су му тражили на увид возачку дозволу. Због бахатог понашања један полицајац му је ударио шамар и због тога прво био суспендован, а затим је изгубио службу.

У полицијске архиве убележен је син певача Синана Сакића – Рашид Сакић. Рашид је осуђен на три и по године затвора због напада на Драгољуба Деспотовића којем је отео „голф 3”, али га та казна није много потресла. Док је на слободи чекао правоснажност пресуде, Рашид је, како се сумња, убио Деспотовића. Због тога је касније осуђен на 15 година затвора, али је одлуком Врховног суда пресуда укинута.

Досије Рашида Сакића отворен је још док је био малолетан због насилничког понашања и наношења тешких повреда, а касније је „комплетиран” нападима, покушајем убиства и изнудама новца. Рашид, коме је „улично име” Ћело, био је ухапшен и током акције „Сабља” због трговине дрогом.

Међу такозване „татине синове” убраја се и Ненад Ћосић, син бившег команданта Гардијске бригаде Радомира Ћосића. Неколико пута је био осумњичен за кривична дела, али је он то увек негирао.

Име сина бившег команданта Гардијске бригаде помињало се и у вези са погибијом двојице гардиста 5. октобра 2004. године у Топчидерској касарни. Ћосић је, како је тада писано, био у кругу објекта Караш на Топчидеру, где су пронађена тела Дражена Миловановића и Драгана Јаковљевића, и то као цивилно лице које је радило на одржавању електронског система. Ћосић је на месту трагедије био кобног дана иако тог јутра није била његова смена.

Марку Гвозденовићу, сину певачице Снежане Ђуришић, на терет је стављено да је возећи великом брзином „пежо 504”, са недозвољеном дозом алкохола у крви, у Булевару мира на Дедињу, слетео с пута и ударио о бандеру, изазвавши саобраћајну несрећу у којој је погинула Јелена Пауновић (25).

На страницама „црне хронике” појављивао се и син Сретена Карића, Стефан (22) због изазивања саобраћајне несреће у којој је тешко повређена Станислава Павловић (30), играчица плесне групе Ксеније Пајчин. До несреће је дошло пошто је аутомобил BМW којим је он управљао у великој брзини ударио у бетонски стуб на Дедињу. Девојка је излетела кроз шофершајбну и одлетела 15 метара од возила. Задобила је бројне унутрашње повреде, фрактуру лобање и извађена јој је слезина.

Данијела Вукосављевић
Душан Телесковић

---------------------------------------------

Под теретом славе

Психолог Драгана Кожовић каже за „Политику” да деца расту по узору на своје родитеље.

– Деца јавних и познатих личности често су жртве својих родитеља, јер им је тешко када испред себе имају узор који је тешко достићи. У периоду одрастања јавни утицај, који имају родитељи, на децу може да се одрази позитивно и негативно. Млади су тада несигурни у себе и свој идентитет, због чега им је заклон родитеља нарочито потребан – сматра Кожовић.

Са једне стране, слава и богатство родитеља на младе може позитивно да утиче у смислу самопоуздања које их подстиче и подупире да себе и своју личност изразе више у сваком могућем смислу. Са друге, негативне стране, млади знају и да злоупотребљавају утицај родитеља, понашајући се бахато јер сматрају да има ко да их заштити.

Деца јавних личности, хтела или не, „носе на леђима терет” славе својих родитеља, са којим се суочавају и који их прати у свим сферама живота. Није им једноставно ни током одрастања, у односу са вршњацима.

– Клинци се понекад друже са њима само због тога што су им мама или тата познати. Онда дете поставља питање шта у ствари привлачи друштво. Њихов психофизички развој доста компликује и то што некада имају комплекс јер не могу да превазиђу родитељски узор због чега западају у кризу сопственог идентитета. Ту је веома битна улога родитеља који би требало да успоставе људски однос са својом децом. Младе би требало научити да је оно што су родитељи створили, почев од утицаја па до материјалних добара, само одличан основ за развој њихове личности – објашњава наша саговорница.

Д. С. В.

[објављено: 17/04/2008]