Ja ono sto sam gledao u prvom poluvremenu nijednom nisam video da je isla lopta na Cvijicku, iako je to moglo nekoliko puta, zasto?

Tacno samo mozemo i da uradimo nesto ako smo domacini, inace se brukamo. Tako i zene, tako i muskarci.

A bas su nas lepo izlozile na svetskom nema sta 
Mnogo smo iskompleksirani sto se tice ovog sporta

Jbg ne moze se uvek biti domacin evropskog ili svetskog prvenstva... mora se nekad napraviti rezultat i na strani, ali se to naravno nikad nece desiti, ni kad su u pitanju zene ni kad su u pitanju muskarci, uvek ista prica. Ona dva srebra su jednostavno splet srecnih okolnosti i nista vise.

Nisma pogledo ni sekunde s EP sve zaboravim a i necu kako vidim

Vladimir Canjuga posle debakla: Još dva dana pa ostavka


Selektor reprezentacije Hrvatske, Vladimir Canjuga, najavio je ostavku posle debakla na EURO 2014. Hrvatska neće nastaviti takmičenje u glavnoj fazi, a preostaje meč za prestiž sa Holanđankama:

– Utakmica je bila izuzetno teška za nas, iz nekoliko razloga. Kad smo vidjeli da su Švedska i Nizozemska odigrale neriješeno, znali smo da moramo pobijediti da bismo uopće prošli u drugi krug. Dogodila nam se teška ozljeda Mirande Tatari, no to se nije vidjelo do 50. minute. Igrali smo fenomenalnu obranu za razliku od utakmice sa Švedskom, borbeno, agresivno. Međutim, vidjelo se u samoj završnici da nemamo pravog rješenja na poziciji srednjeg vanjskog, a probao sam s nekoliko varijanti. U zadnjih pet minuta dogodio se pad koncentracije – prokomentarisao je utakmicu Canjuga i dodao:

– Suđenje kao domaćinu u Hrvatskoj, vidite da li je bilo onakvo kakvo je trebalo. Ne tražim pomoć, ali nepojmljivo je da se protiv nas kod vodstva od jedan razlike dosuđuju penali za čista probijanja, a na drugoj strani je obrnuto. Ja sam preuzimam krivicu, a cure neka same sude da li su dale sve od sebe, da li su dale sve što mogu. Trebalo je malo sreće, ali i puno više hrabrosti u utakmici protiv Švedske, prije svega u obrani s mladom Ćamilom u koju treba puno ulagati. Pogledajte kako su naša dva najjača kluba prošla u Ligi prvakinja. Mi definitivno nemamo roster super-kvalitetnih igračica koje bi svaki drugi dan mogle fantastično odigrati napad. Možemo mi obranu krpati, ali ako Andreji Penezić netko ne pomogne… HRS je poduzeo sve, dao nam je uvjete kakve nismo imali nikad, dobili smo sve što smo tražili, i svu odgovornost snosim ja kao izbornik, iako nisam ja jedini krivac. Cure moram zaštititi, a mi ćemo porazgovarati unutar četiri zida. Sigurno više neću voditi ovu reprezentaciju, ali izdržat ću još ova dva dana i završiti natjecanje. - bio je jasan Canjuga.

Немам речи да опишем ово што сам видео. Само ми криво што не уватих 9 квоту и да се смејем вечерас

i meni krivo,jer skok sa 1.10 na 1.35 je uvijek sumnjiv al kolika je tek kvota na slovakinje bila nakon onih 11:4 to da znam ne mogu 

Potpuno fizički nespreman tim,ubedljivo fizički najnespremniji tim na prvenstvu...ja čak mislim da su namerno izgubile jer ovakav tim još tri meča u drugoj grupi ne bi preživeo,mrtvih bi bilo...

Ma dobro fizicka nespremnost, ali 5 penala promase ej bre! I zasto ona Filipovic iliti Bandelier (ne znam ni kako se preziva tacno kad Kovinjalo svaki put kaze drugo prezime) ne igra cesce?

I ona Andrea Lekic, pa u kom to svetu je ona najbolja kad u odlucujucem momentu ne da gol iz penala? Guske.

“Dani poraza se teže zaboravljaju nego dani pobeda.”



Definitivno se teže zaboravljaju nego dani pobeda. Sa tim da će neko debakl Srbije u Osijeku pamtiti deset dana, neko šest meseci, neko tri godine, a neko čitav život. Selektor mi liči na ove iz kategorije od deset dana. Preuzima odgovornost, a ne preduzima ništa. Ima čist alibi, ali čist obraz nema. I ne pomišlja na pravo značenje reči – odgovornost.

Prva šansa, 1 deo – Alibi Saša Rio Bošković

Ostavka? Ma to je prosto nemoguće. Prolazak u drugi krug nije ostvaren. Srbija će baraž umesto u prvom, čekati u drugom šeširu. Pa zašto ostavka?  Selektor ima jasan cilj i zove se Rio. Sve drugo je nebitno. Osim sitnice, kakav je sada put Srbije iz drugog šešira prvo do Danske i do prvih šest mesta na svetskoj smotri, pa tek onda preko kvalifikacionog turnira, do Brazila. Opasno težak put. Prvo do Svetskog prvenstva u Danskoj sledeće godine bez koga je nemoguće i pomišljati na Olimpijske igre. Neprolaskom u drugi krug u Osijeku, potencijalni protivnici u junskom baražu za odlazak na SP umesto Slovenije, Islanda, Austrije, Češke ili Ukrajine, postali su redom i Norveška, Francuska, Mađarska, Crna Gora, Holandija, Nemačka, Švedska ili Španija.

Druga šansa, 2 deo – teorija

Nada da će se Srbija kao finalista SP 2013, naći u Danskoj ako svetski šampion Brazil igra polufinale PAN Američkih igara je ipak samo teorija. Prednost ima peti na istom šampionatu, a neko eventualno pomilovanje Srbije od strane Svetske federacije biće u njihovim rukama do poslednjeg trenutka, dakle na dalekom, dalekom štapu.

Nije lako retoriku Boškovića staviti u isti okvir, a kamoli u tekst. Izdvojiću samo dva citata koje ne bih mogla da progutam ni da imam jači stomak. Ali nemam.

Citat 1, dobar, stari: “Nemam šta da zamerim devojkama, one su najbolje na svetu.”

Pretpostavljam da po automatizmu ni sebi nema šta da zameri. Preuzimanje odgovornosti se ne svodi na izgovaranje tih reči, kao ni za završavanje svake rasprave izjavom – to je moja odluka. Stvarno bih volela da jesu najbolje na svetu i svi bi voleli da jesu, ali čast izuzecima,
daleko su od svetskih visina. Osim neiskrenog laskanja, busanja u patriotske grudi, ima još načina ulivanja samopouzdanja ekipi. Ovaj je na ekvivalentu uveravanja medju decom u vrtiću – “moj tata je najjači na svetu”. To što smo svi redom pod okriljem osvojene medalje ćutali i žmurili na očigledan nedostatak jasne vizije, sistema, taktike i izostanak prave selekcije, stari je sindrom prikrivanja i guranja svega pod tepih. Tri godine nepostojanja bilo kakvog sistema u napadu predugo je skrivano u mašti i improvizacijma iz srca i glave Andree Lekić. Ništa nije večno. Maske su pale. Nijedna iluzija i privid nisu večni. Skrivanje neznanja u vodjenju utakmica je postalo nemoguća misija. Pitajte svakoga ko je gledao bilo koji prenos ženske reprezentacije Srbije, šta to kaže vodja sa klupe igračicama na tajm autu. Izgovori li smislenu rečenicu, konkretan savet ili konkretnu akciju?

Citat 2: “Ako postoji i promil šanse da im odlazak na EP ugrozi zdravlje, neću ih voditi”

Ovo je urbanim rečnikom – pobednička izjava. Ne znam treba li objašnjenje. Sve te bolne grimanse na licima, otečeni zglobove, kolena i suze u očima kada se meč završi vredni su poštovanja kada se obuče dres zemlje koju voliš najviše na svetu. Razumem ja devojke, njihovu želju, ljubav i veliko srce kada je reprezentacija u pitanju. Zahvalni smo im i moramo biti. Ali treba biti odgovoran i pošten, treba stati i reći – ne možete da igrate nespremne. Ali eto ga problem, kako će selektor da se suoči sa posledicama takve odluke? Otpao bi alibi i pojavio se onaj problem ispod tepiha. Naprasan nedostatak igračica reprezentativnog kalibra. A nije naprasan.

boskovic

GDE SU IGRAČICE?

A to je već stari problem. Selekcija igračica. Nemoguće da ih nema. Pre da nisu dobile šansu da se probude i počnu da grizu. Vizija selektora i stručnog štaba u pogledu na budućnost i izbor igračica do svetskog prvenstva, bilo je kao da će se ženski rukomet u Srbiji ugasiti 23.decembra 2013. Evo medalje, penzije, gasi, to je to. Do tada se takvo ponašanje upravo time, nekako na jedvite jade i moglo opravdati. Godinu dana kasnije, posledice su nisu samo vidljive, nego tužne i tragične. Bošković je tri godine odokativnim metodama birao i vodio reprezentaciju NE pružajući šansu mladim igračicama, budućim nosiocima. Kome nije jasno da se ne može sve beskonačno vrteti oko osovine Lekić – Damnjanović – Tomašević. Jesam propustila nešto? Koga je u ove tri godine selektor spremao da nastavi gde cela ova generacija koju predvode, bude stala? Mladi igrači se moraju istrpeti, to je činjenica. Teško da ima boljeg primera od sada jedne od najboljih na svetu na svojoj poziciji, Sanje Damnjanović. U reprezentaciji je od 2006. godine. A do 2012.godine kada je postala zvanično najbolji levi bek Evrope, kasnije i sveta, mnogo se selektora promenilo, mnogo je suza proliveno u gorkim porazima i razočarenjima, ali se verovalo, radilo i strpljivo čekalo da Sanja postane to što jeste.

Setite se koje je to igračice iz generacije ’92 i mladje, Bošković uveo i istrpeo u reprezentaciji? Risović. Tačka. Mada tu i nije imalo šta da se trpi. Zmaj je bila i ostala Zmaj. Janjušević? Da, tu je. Evo na tribinama. Nije dobila ni minut. Ovim nešto starijim je epizodnim i minimalnim ulogama ubijao samopouzdanje doneseno na pripreme reprezentacije posle odličnih klupskih partija.

Kako je recimo moglo da se desi da kapiten generacije ’92, Obradović, koja je igrala polufinale svetskog i evropskog prvenstva nikada ne dodje na okupljanje seniorki, da nikada ne odradi nijedan trening pored najboljih rukometašica koje Srbija ima? Desilo se i da iz reprezentacije ispadne i nikada se ne vrati pivot sa najboljim procentom realizacije u francuskom prvenstvu, Pop Lazić. Desilo se i da selektor Srbije bude jedini ikada koji je na bilo koje prvenstvo poveo dva krila. Slovima dva. To da bekovi mogu da odigraju na krilu, mogu. Ali i dalje nisu krila. Da krila ne trebaju rukometu, valjda ne bi ni postojala.

GENERALI

Istina, posle bitke svi su generali. Istina, lako je i naći krivca za sve. U slučaju zvanom “EURO debakl 2014″ našli smo ga. Sam se javio. Istina, nije jedini. Ali je i istina, najveći je. Svaki javni posao nosi javni sud, ali i slobodu da svako kaže šta misli o tome. Javni posao nosi odgovornost prema javnosti i instituciji kojoj se odgovara. Nosi ogromnu odgovornost prema oblasti u kojoj deluje, u ovom slučaju ženskom rukometu. Nosi odgovornost prema hiljadama roditelja, dece i trenera koji ih spremaju da jednog dana obuku dres reprezentacije svoje zemlje. Kakve im to primere dajemo? Nije dovoljno reći prihvatam odgovornost i nastaviti po starom. Promene se moraju desiti dok nije kasno. Jer kasnije može biti kasno.