Nakon dolaska proevropske vlasti u Srbiji je izmedju ostalih sprovedena i anketa ,,Koji su osnovni stubovi srpske nacije?"
Odgovor je glasio: porodica,crkva,vojska.
Vojska je ,u medjuvremenu,uništena bez ikakvog otpora od strane oficirskog kadra,crkva se, trenutno,što spolja,što iznutra kompromituje,vatikanizuje i gura ka ekumenizmu,na red dolazi uništenje porodice kao osnovne ćelije jedne nacije.
Roditelji koji su ostali bez posla,bez zdravstvene zaštite,uskoro će ostati i bez svoje dece,zahvaljijući našim evropskim vlastima koje već uveliko i perfidno usvajaju principe juvenilnog sistema koji uveliko uzima svoj danak u krvi medju nesrećnim narodima Evropske unije.
Citat:
На пример, оно не дозвољава
родитељима да дете штите од пропаганде
неморала, саможивости, суровости, полних
настраности: пошто се одговарајући часописи,
књиге и филмови продају слободно, родитељска
забрана ће бити протумачена као „кршење
дететовог права на информације“. Не сме се
забранити чак ни наркоманија која се тумачи
као, можда не најисправнији, али ипак допуштени
„алтернативни стил живота“. У многим западним
земљама је већ уведена законодавна забрана
било каквог физичког кажњавања - чак и
безазлене ћушке. „Насиљем“ (психичким,
економским, моралним) се сматра и повишен глас,
ускраћивање џепарца, захтев да спреми своју собу
итд. У „јувенилном систему“ се знатно проширују
права суда и социјалних служби, које се могу
уплитати у сваку породицу и на основу формалних
критеријума одузимати дете. Сви су чули за
„случај породице Рантала“, којој су због ћушке
„јувенилни“ органи Финске одузели сина. А они су
у петомилионској Финској прошле године одузели
11.000 деце!
http://www.srpska.ru/article.php?nid=14289&sq=&crypt

Мислим да сав већ писао о овом случају

У прихватилиште код живих родитеља - нове реалије живота у Финској
Тагови: деца, Финска, Русија, Коментари, Друштво
 
8.06.2010, 22:00
© «Вести.Ru», www.vesti.ru
Раздвајање од маме и депортација из Финске у Русију. Кроз такву „недечију" процедуру морала је да прође деветогодишња девојчица Јулија Путконен, која је живела заједно са мамом Рускињом у Финској. Тако се дечија увреда на баналну забрану да једе конфете и захтев да пере руке пре јела претворила у ужасну причу. Јулија се само према савету тате Финца, који је већ неколико година разведен од њене маме и живи и ради у Русији, пожалила социјалној служби. Девојчица ни сама није очекивала да ће је телефонски позив финским чиновницима одвести прво у дечије прихватилиште, а затим је лишити маме.

Изгледа да ће друго радно место руског представника за права детета Павла Астахова бити Финска. Такав број жалби од руских родитеља, пре свега мајки, на безобразно понашање власти он не добија ни из једне друге земље. И сва та обраћања су са једином молбом - помозите да се дете врати назад у породицу. Ипак не треба видети злонамерност у понашању финских чиновика у погледу руских грађана, сматра Павел Астахов. Проблем постоји, и то озбиљан, али се тиче свих родитеља који живе у Финској, независно од грађанства и националности, објашњава руски представник:

У Финској су органи социјалне заштите и старатељски органи покренули врло бурну делатност. Она је повезана са увођењем новог закона о благостању деце. Тако су стоцијалне службе добиле прилично озбиљна овлашћења и могућност да сами одређују коју меру је неопходно применити у погледу родитеља, који, по њиховом мишљењу, на неки начин крше права свог детета. Тако су за последње две године из породица одузели огромни број деце. Више од 11 хиљада само прошле године. Постоје међу њима и руске породице, али оне заузимају врло мали број. Према прорачунима стручњака, њих је чак мање од 2%. Наши људи гласније од других о томе говоре. И наравно, у праву су. Треба сваки такав случај огласити у јавности. Мада је то прилично тешко учинити, пошто у Финској, треба признати, постоји потпуна информациона блокада за такве ситуације. Чиновницима је забрањено законом да оглашавају ове податке, коментаришу овакве ситауције.

За десетак година може се испоставити да је половина земље лишена деце, а плловина земље васпитава туђу децу. За финску са становништво од 6 милиона, 11 хиљада одузете деце годишње је колосална цифра.

Што се тиче руских мајки, деце из мешаних бракова, овде је ситуација прилично тешка, додаје Павел Астахов. Ради се о томе што нема правне основе, нема договора о узајамној помоћи и признању решења руских и финских судова. Сада се ради на таквом договору, мада, када ствар дође до конкретног случаја, постаје неопходан индивидуални прилаз, пошто се чиновници сваки пут мешају у конкретни породични спор, а наћи оног који је у праву у њему врло је тешко.

А шта ће бити са Јуљом? Мама не губи наду да ће вратити себи дете. Руска страна намерава да проучи проблем и у случају потребе да помогне мајци и ћерки да се споје.

http://serbian.ruvr.ru/2010/06/08/9383507.html

Bio je skora jed film o sličnim događajima u, čini mi se, Irskoj posle drugog svetskog rata. Crkva i država su imala ugovor da svako dete čiji roditelj nemaju stalno zaposlenje bude poslati u katolički internat, Međutim problem je što jednom uzeto dete se nije moglo lako vratiti. Trajalo je to nekoh 15 godina , gde su na hiljade dece oteto od roditelja i vaspitavane po katoličkim manstirima.

А рецимо овакви случајеви по стандардима ЕУ и законима УСА не представљају најгрубљи начин кршења основног права деце на живот.

Изостао дах живота


Једина преживела „бањалучка беба“ у понедељак прославила 18. рођендан. Пунолетство обележено трајном и тешком инвалидношћу
МАРКО Медаковић је једина преживела „бањалучка беба“, из групе 14 беба, од којих је 12 умрло у бањалучком породилишту 1992. године због недостатка кисеоника потребног за адекватан третман. У понедељак је постао пунолетан. За 18. рођендан, мама Сњежана му је написала писмо:
„Да су ти дозволили да удахнеш живот, другачије би славио свој 18. рођендан. Са друштвом би славио до зоре, а ја бих те ишчекивала и бојала се због твог првог пијанства. Причали бисте о матурској забави и екскурзији коју ти сине никад нећеш имати. И о свим оним девојкама које ти нећеш упознати, и о журкама на које нећеш отићи, да си само једном удахнуо, наши би животи кренули у другом правцу... доносио би ми медаље са школских такмичења, прескакао би комшијске ограде и крао незреле воћке, израстао би у згодног момка...“
Због једног изосталог удаха кисеоника, 12 беба је одмах умрло, а 13. - Слађана Кобас - умрла је после 13 година тешког живота. Једино је Марко остао, али је осуђен на борбу за сваки нови дах и дан живота.
Рођен је у Бањалуци кобног 21. јуна 1992. године, који је остао заувек обележен тугом породице, којој је радост првог плача њиховог новорођенчета заувек претворена у тугу и трагедију. Лекари и родитељи су били остављени да беспомоћно гледају како деца умиру пред њиховим очима. Марко је само 10 минута био без кисеоника, док су га транспортовали из сале за порођаје на интензивну негу, и један или два удаха кисеоника која су изостала су му заувек променила живот. Због тих последица, Марко је оболео од церебралне парализе, квадриплегије, тоталне одузетости свих екстремитета, укључујући и главу.
Због оштећења мозга Марко живи „живот без живота“, јер једино може да види и чује. Према речима породице, његов живот је једино могућ уз даноноћну родитељску негу и бригу. Будући да има проблема са дисањем, Марку је кичма искривљена, а самим тим дише једном четвртином плућа, у којој се скупља бронхијални секрет, који за њега представља опасност при сваком склапању очију и сну. Нјеговим сном, почиње брига и молитва оца Ратка, мајке Сњежане, браће Огњена и Аљоше.
Али, ако их питате ко је њихова радост у кући и ко их насмејава, рећи ће да је то њихов Марко. Браћа, старији Огњен и млађи Аљоша, кажу,“кад је Марко болестан и тужан, у целој кући је туга“. Иако је осуђен на ћутњу, инвалидска колица и туђу негу, родитељи се свакодневно брину да му омогуће бар мале радости. Једна од њих су песме Мирослава Илића, које измаме осмех на његовом лицу. Ту су одласци на представе, његове плишане играчке и присуство њему драгих лица, која се брину за њега и несебично дају љубав.
На питања ко је крив што Марко никад неће устати из својих колица и живети нормалан живот попут својих вршњака, узалудно је и касно тражити одговоре, јер, кажу, сваким новим даном морају наћи снагу да му помогну и обезбеде оксигенератор како би му олакшали свакодневни бол, јер све теже дише. Мајчине жеље за рођендан су преточене у речи пуне туге у којима му не може дати одговор зашто је баш морао да има такав живот.


ФИЛМ

КАКО би ова тужна прича свим великим моћницима била опомена да деца нису крива за заблуде великих, нити смеју бити жртве, биће снимљен документарни филм „Дах живота“ о животу Марка Медаковића. Режисер је Снежана Брезо, студент завршне године режије на Академији у Бањалуци. Главну улогу игра мајка Сњежана која ће испричати све околности трагичних догађаја и живота.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:289460-Izostao-dah-zivota

Citat:
,,Западно искуство увођења „јувенилног система“
може код већине (naših) родитеља буквално
изазвати шок. Према подацима немачког часописа
„Шпигел“, од 70.000 деце коју су „јувенилци“
одузели у ситој Немачкој током 2008. године,
готово половина је одузета због „сиромаштва“. Од 2
милиона социјалних сирочади у Француској, по
проценама стручњака, око 1 милион је одузет
незаконито."

Pa ovo je stravično za normalnog čoveka .
Oni toj deci i njihovim roditeljima pod plaštom zaštite dečijih prava,prave pakao od života!
Kuda mi to idemo?!
Ovo su evropske vrednosti?!

Kreteni evropejski .

Bagra pokvarena , degenericna .

Од 2
милиона социјалних сирочади у Француској, по
проценама стручњака, око 1 милион је одузет
незаконито. Одузимање се обично врши на основу
личне одлуке судије која се практично не може
оспорити, а често се изриче чак и на основу
анонимних телефонских позива о томе да је
„породица у опасности“. Уверавања лобиста
„јувенилног правосуђа“, којим се малолетни
зликовци фактички ослобађају кажњавања путем
лишавања слободе, како то наводно доприноси
смањењу омладинског криминала, такође не
налазе потврду. Напротив, у свим „јувенилним“
земљама омладински криминал расте знатно брже
од „одраслог“ криминала, и постаје све суровији.

zna li se koje su rase ta deca ?
kad mi neko kaže francuz, ja mislim na crnce.

Довољно је погледати основне смернице реформе система социјалне заштите и схватити куда нас води пут евроинтеграције. Ако се обичан народи европе у што скорије време не пробуде пашће у ропство какво се не памти ни у старом веку.

Evro i svake druge integracije, to jest golobalizacija i jeste ropstvo. Sve je prilagođeno stvaranju što većeg tržišta kojim će vladati multinacionalne kompanije.