Na osnovu rada jednog od najuticajnijih svjetskih intelektualaca, američkog lingviste Noama Čomskog donosimo vam spisak od deset strategija manipulacije putem medija.



Čomski tvrdi da je siromašnijim slojevima onemogućen pristup mehanizmima razumjevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod prosjeka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

Na osnovu rada jednog od najuticajnijih svjetskih intelektualaca, američkog lingviste Noama Čomskog (Noam Chomsky) donosimo spisak od deset strategija manipulacije putem medija.
 

1) Preusmjeravanje pažnje

Pažnju javnosti preusmjeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumijevanju svijeta.

2) Stvaranje problema

Ovaj metod se naziva i “problem-reagovanje-rješenje”. Treba stvoriti problem, da bi dio javnosti reagovao na njega. Na primjer: izazvati i prenositi nasilje sa namjerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) Postupnost promjena

Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu mjeru, ona se uvodi postepeno, “na kašičicu”, mjesecima i godinama. Promjene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svijet se tako vremenom mijenja, a da to ne budi svijest o promjenama.

4) Odlaganje

Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promjene je da se one najavljuju mnogo ranije, unaprijed. Ljudi tako ne osjete odjednom svu težinu promjena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promjeni. Sem toga i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje.

5) Upotreba "dječijeg" jezika

Kada se odraslima obraćte kao kad se govori djeci, postižu se dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svijest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude.Taj sugestivni mehanizam u velikoj mjeri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) Buđenje emocija

Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svijest zamjenjuju emotivni impulsi (bijes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvjesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili isprovocirati određena ponašanja.

7) Neznanje

Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumijevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod prosjeka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

Veličanje gluposti

Javnost treba podsticati u prihvatanju prosječnosti. Potrebno je ubijediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) Stvaranje osjećaja krivice

Treba ubijediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, zbog oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcijenjen pojedinac, opterećen osjećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10) Zlupotreba znanja

Brz razvoj nauke u posljednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji znanje posjeduju i koriste, vladajuće elite. “Sistem”, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čovjeku i na fizičkom i na psihičkom planu.

sve sam ja ovo znao, ali kad kažem roditeljima kažu mi " mnogo maštaš gledaj svoja posla". ili kad im kažem za religiju da se isto sa njom manipuliše i da je izmišljena da bi ovce bile na broju kažu mi " mi verujemo u boga a ti ako nećeš nemoj" 

a zlo zvano TV ja uopšte i ne gledam, ako mi nešto treba (dokumentarne emisije diskaverija, filmovi,serija "prijatelji" ili "south park" ) imam na internetu i kraj. zato hvala vanzemaljcima što su nam dali kompjutere 

Čomski ima gomilu govora na youtubu, samo kucajte njegovo ime i ima bukvalo nedelja materijala za slušanje.

Zanimljivo.

Kako sad ovo primeniti na shefa? 

Kol'ko pratim skoro sve je svakodnevno zastupljeno u jednom TV dnevniku.

Желим да се надовежем на мудру реч Софијину. 

---

Многи од нас су, након демократских промена, изгубили поверење у слободне новинаре и медије. Мислило се да ће када дође демократија бити много. Међутим, десило се нешто сасвим супротно. Медији не информишу људе већ их, благо речено, заглупљују небитним информацијама, а и када се деси нешто битно, они пренесу нешто сасвим другачије од истине.  И то не важи само за наше медије, већ за медије свуда у свету. Зашто је то тако?

Ми сад нећемо да испредамо неке своје теорије, јер су се много паметнији умови бавили овом темом, и то у државама које имају много веће искуство са демократијом од нас. Најпознатије дело које се бави овом тематиком, а које је стекло велику популарност у научним круговима, је дело Ноам Чомског и Едварда Хермана, “Производња пристанка – политичка економија масовних медија”, објављено 1988. године. У том делу они су направили, сада већ широко познати Модел пропаганде, који се већ увелико изучава на многим универзитетима.

Пре него што кренемо у објашњавање Модела пропаганде, напоменућемо да је Ноам Чомски један од најцитиранијих интелектуалаца данашњице. Почасни је професор Универзитета у Масачусетсу, освојио је многобројне награде и признања за свој рад, био проглашаван за најутицајнијег живог интелектуалца и још много тога.

Дакле, у наведеној књизи, Чомски и Херман се баве примерима америчких медија и њиховим прикривањем истине на примеру интервенције САД у земљама Латинске Америке. Они су својом детаљном и дубокоумном анализом, дошли до закључка, да свака вест која се објави у медијима, мора да прође кроз пет филтера. Од тих пет, најбитнија су прва три филтера.

1) Концентрација власништва

Већина медија је у приватном власништву, па агенда или став који ти медији заступају, зависи и од тога ко је власник. Пошто је богатство често концентрисано, власник или власници имају, поред тог медија и још неколико других бизниса, па им некада не одговара да се одређене информације пласирају у јавност. На пример, замислите да је власник неке медијске компаније инвестициони фонд. Њима сигурно неће одговарати да се у јавност пласирају информације, које дижу финансијску панику код становништва и уљуљавају поверење у финансијски систем, јер би то могло да угрози пословање компаније на другом фронту. Сасвим је и логично да компанија не жели да један њен бизнис угрожава онај други. Многи медији у свету су у власништву не групе компанија, већ појединаца, медијских магната, што чини да медији зависе од воље појединца.

2) Извори финансирања

Сви медији морају да остварују профит у оштрој тржишној утакмици. И они морају од нечега да живе, а ко не успе да заради довољно, лети са тржишта, а други заузимају његово место. Највећи извор прихода за све медије су рекламе. Зато медији морају свим силама да се труде да привуку што више фирми и компанија који ће се код њих рекламирати. Зато су медијима њихови читаоци и слушаоци истовремено и публика, али и производ.

Медији, директно речено, продају своје читаоце или слушаоце рекламним компанијама. Зато неки стручњаци сматрају да је пружање информација, само маргинална функција медија, а да је главна функција привлачење прихода од реклама. Због свега тога, медији не желе да се замерају компанијама, које се рекламирају код њих, па увек стављају само онај садржај који одговара компанијама, а то је садржај који људе тера да купују што више непотребних ствари,  који пласира систем вредности концентрисан на потрошњу и конзумеризам. Због тога дискусија о озбиљним друштвеним проблемима не постоји у медијима, јер профитно оријентисаним компанијама такви људи нису потребни.

3) Извори информација

У својим анализама ширења и прослеђивања вести, на примеру интервенције САД у Латинској Америци, Чомски и Херман су схватили да вести често долази из само једног извора, али се после рашири по свим медијима. Већина медија само копира вести једни од других, а ретко ко има неког на лицу места или може да провери колико је та вест тачна. Неке вести ни не могу да се провере, као што су вести из ратом угрожених подручја, па се сви ослањају само на један извор, иако је тај извор можда подметнут, или је вест измишљена. Чомски каже да чак ни велике медијске куће, као што је Би-би-си, не могу да приуште да увек имају свог репортера на лицу места.

Зато су приморани да се понекада ослањају само на оно што говоре званични представници за штампу компанија, организација и влада, а знамо да је тим представницима у самом опису посла, да оног кога представљају представе у најбољем могућем светлу. Исто тако Чомски говори и локалним америчким медијима, који о светским темама, само преносе информације из већих медијских компанија. Зато се може десити да једна агенција у САД-у објави вест, а да њу после пренесу стотине других медијских кућа у земљи и иностранству. Због те свеприсутности се стиче утисак да је вест недвосмислено тачна, јер сви причају о њој, а она може да буде потпуно изрежирана.

4) Плаћени критичари медија 

Медији су често подложни јаким критикама, и то од стране добро организованих и финансираних институција. Група компанија може да се удружи и да строго критикује и врши кампању против медија. Медији, који и сами једва кубуре са новцем, не могу да се одбране. Чомски за ову појаву наводи пример организације Global Climate Coalition, коју су организовале компаније као што су Exxon, Texaco i Ford, и које загађују животну средину својим радом. Та организација редовно и плански ради против свих медија и новинара, који се боре за то да истина о загађивању животне средине изађе на видело.

Пошто су ови напади јаки и често успешни, медији понекад не желе ни да се упуштају у борбу. Више им се исплати да не таласају и не дижу прашину.

5) Непријатељи друштва и страх

Пошто је књига “Производња пристанка – политичка економија масовних медија” писана пре двадесет пет година, Чомски је пети филтер прво назвао религија антикомунизма, јер је тада америчка јавност била оптерећена бауком комуниста и страхом да се та појава не рашири код њих. Тај страх је намерно био пласиран и подржаван од стране званичника, како би се лакше обрачунавали са неистомишљеницима.

Касније је Чомски овај пети филтер преименовао у Рат против тероризма, јер је то сада главна тема америчких медија, и одличан изговор САД-а да напада друге земље. А гледано уопштено, ван границе одређене земље, овај пети филтер би се могао назвати намерно направљени непријатељи друштва, којима се код грађана изазива страх. А када су грађани у страху, онда се њима лако може манипулисати.

 Све у свему, препоручујемо да прочитате ову књигу (не знамо да ли постоји превод код нас). Енглески назив књиге је Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass Media. А такође препоручујемо и да прочитате, многе друге интервјуе познатог Ноам Чомског, који се налазе свуда по интернету. Добар сајт са његовим цитатима можете наћи овде.

IИзвор: www.daliznate.com 

Matrix