meni uopshte nije vazno da bilo koga osudim,nego mi je
vazna istina. a istina je da bez jude cela pricha o isusu pada
u vodu,odnosno isus ne bi mogao da bude raspet i da
vaskrsne a to bi trebalo da je najvaznije u hriscanstvu.

isus je pre nego shto je doshao na zemlju morao da zna
3 stvari:
1. juda treba da mu se pridruzi.
2. juda treba da ostane s njim do kraja
3. juda treba da ga izda

slobodna volja znachi da neko sam bira ,bez uticaja drugih,
izmedju 2 ili vishe mogucnosti. poshto u zivotu choveka
ima miliona odluka ,ako je juda imao slobodnu volju matematika
kaze da je shansa da neko zna i pre njegovog rodjenja da ce
on doci u poziciju da izda isusa bliska nuli .chak i da je isus znao sa
99,9% posto verovatnoce svaku njegovu odluku,0.999 kad se
stepenuje sa milion tezi nuli. a tu sad treba uzeti u obzir da je
na judu delovala i njegova okolina ,ljudi koji takodje treba da
imaju slobodnu volju .
  prema tome slobodno se moze zakljuchiti da sveznajuci bog
isus i slobodna volja su 2 pojma koji iskljuchuju jedan drugog i
da ako je isus znao i pre judinog rodjenja da ce ga ovaj izdati
krivica je na isusu , a ne na judi ...

Tralalala

U pravoslavlju stigmate ne postoje!

Kad bi svaka susa mogla da napise jevandjelje!

Свети Атанасије Велики

        О књигама Светог Писма
        (написано 367. године)

        Пошто смо споменули о јеретицима као о мртвима, а о нама као о онима који имамо ради спасења Свето Писмо, ја се још бојим, да неки између простијих, као што је то Павле писао Коринћанима, не заведе људска хитрост због њихове простоте и чистоте, те услед тога се не почну заносити неким другим књигама, такозваним апокрифима и да буду доведени у сумњу и заблуду због њиховог назива, те вас зато молим да се стрпите, ако напомињући нешто што ви већ знате, напишем о томе и ја нешто ради потребе и користи црквене. Желећи пак о томе говорити. послужићу се, ради оправданости моје одлуке, примером јеванђелисте Луке, говорећи и сам: Пошто неки почеше узимати за себе и апокрифне књиге и мешати их са богонадахнутим Писмом о коме ми имамо пуно уверење, као што нам предаваху оци који су испрва очевидци и слуге Логоса били, помислих н ја, који сам од искрене браће потакнут и научен да испочетка редом изложим књиге које су примљене и уврштене у канон и које сви признају богонадахнутим да сваки, који је у заблуду доведен, осуди оне који су га завели, а онај који се чистим сачувао, да се обрадује овој новој промени.

        Старог Завета свега имамо двадесет и две књиге. Толико је, као што сам слушао, предато од Јевреја, а по реду и по називу овако следе: најпре Постање. па Излазак. па Левитска, затим Бројеви и најпосле Поновљени закони. Иза ових следе: Исуса Навина, Судије, Рутина, четири књиге царстава од којих прва и друга сачињавају једну као што и трећа и четврта чине једну, после ових прва и друга Паралипоменона које такође чине једну књигу. Онда прва и друга књига Јездре такође чине једну, затим књига Псалама, Приче, Еклесијаст, Песма над песмама, Јов, и најпосле пророци којих је дванаест а који се за једну књигу броје. Онда Исаија, Јеремија и с њиме Варух, плач и посланица, иза тих Језекиљ и Данило. То су књиге Старог Завета.

        Новог Завета су: четири јеванђеља: Матеја, Марка, Луке и Јована. Иза ових следе Дела Апостолска и седам апостолских посланица које се још називају и саборне и то: једна Јаковљева, две Петрове, три Јованове и једна Јудина. Осим ових има још и четрнаест Павлових посланица које су изложене овим редом: прва је Римљанима, две Коринћанима. Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима, Јеврејима, две Тимотеју и по једна Титу и Филимону. И на крају Јованов Апокалипсис. Ово су извори спасења, да речи које су у њима. напоје оне који су жедни. У овим књигама проповеда се наука благочестија и нити ко додаје шта нити ко шта одузима од њих. Са овим књигама је Господ застидео Садукеје говорећи: Варате се, не знајући Писма, ни силе његове (Мат. 22, 29) и опомињао је Јудеје: Погледајте Писмо, јер оно сведочи о мени (Јован 5,39). Али ради веће тачности, јер ради потребе пишем, додајем и ово, да осим ових има још и других књига које нису ушле у канон, али у погледу којих су оци установили да их читају који изнова придолазе и који се желе упутити у науку благочестија. Те књиге су: Мудрост Соломонова, Мудрост Сирахова, Јестира, Јудита, Товија, такозвано Учење апостолско и Пастир (Јермин). При овоме знајте љубазни, да док су једне књиге унесене у канон, а друге одређене за читање као корисне, о апокрифима се нигде не спомиње, него је то измишљотина јеретика који их пишу, када желе, одређујући им и додајући им време, да их прикажу као старе, да би тиме имали могућност да заведу просте.
        (Ап. 60, 85; лаод. 60; карт. 24; Григорије Богослов и Амфилохије о књигама Светог Писма).

        Свети Амфилохије Иконијски

        Из посланице Севлему

        Нарочито треба и ово ла знаш: није баш свака књига поуздана иако носи име Светог писма. Јер постоје књиге које су лажно насловљене, док неке заузимају средину и како би се рекло, близу су речима истине, а неке су сасвим лажне и сасвим неистините исто онако као и криви и фалсификовани новац који има царски потпис али је у своме саставу потпуно кваран. Због овога навешћу ти засебно сваку богонадахнуту књигу.

        Као прво, споменућу оне Старога Завета: Петокњижје има Постанак, Излазак, Левитску, Бројеве и на крају Поновљене законе. Овим књигама додај Исуса н судије, затим књигу о Рути, па четири књиге царства и две књиге Паралипоменон. После ових прва Јездрина и друга. Напоменућу ти даље пет песничких књига: прослављенога због мука у разним страдањима. Јова, па књигу Псалама који су прикладни за лек души човековој, онда три књиге мудрога Соломона: приче, еклесијаст и песма над песмама. Овима додај дванаест пророка: Осију, Амоса, Михеја, Јоила, Авдију и Јону, предслику тридневног Христовог страдања, после њих Наума, Авакума, Софонију, Агеја, Захарију, Малахнју. После њих сећај се четири пророка: отворенога говорника, великог Исаију, милосрднога Јеремију, тајанственог Језекиља и последњег Данила који је премудар и у речима и у делима.
        Неки додају овим књигама и књигу о Јестири.

        Новога Завета су ове књиге: примај само четири Јеванђеља и то Матеја. Марка, Луку и као четвртог Јована који је последњи по времену (настанка), али први по узвишености догмата и ја га сасвим заслужно називам сином грома који је широко разгласио реч Божију. Примај и другу књигу који је написао Лука о делима апостолским. Додај даље изабрани сасуд, проповедника код незнабожаца, апостола Павла који је мудро написао два пута по седам посланица црквама: једну Римљанима, којој треба додати две Коринћанима, посланицу Галатима, посланицу Ефесцима, посланицу Филипљанима, па ону коју је написао Колошанима, две Солуњанима, две Тимотеју, па Титу н Филимону н једну Јеврејима. Они који кажу да је посланица Јеврејима лажна не говоре добро јер истинита је благодат у њој.
        Неки даље говоре да има седам свеопштих посланица, а неки да треба примати само три, једну Јаковљеву, једну Петрову и једну Јованову, а други пак три Јованове, две Петрове и још Јудину.
        Откровење Јованово неки примају. али многи га називају лажним.
        Ово нека ти буде истинити богонадахнути канон списа.

Sustina price o Judi je da je on ucinio za Hriscanstvo daleko vise od bilo kog apostola svojom "izdajom".Jer da on nije izdao Hrista i da Hrist nije razapet na krst uskrsnuca ne bi ni bilo zar ne?A sam simbol  krsta pre raspeca nije u hriscanstvu nista znacio i nije bio pominjan u Isusovom ucenju u  bilo kom kontekstu.Dakle da Juda nije ucinio to sto je ucinio Hriscanstvo bi danas izgledalo u najmanju ruku daleko drugacije a verovatnije ne bi ni ostavilo traga u istoriji.

Sustina judinog jevandjelja nije da je on svojim cinom nacino kakvo dobro delo, nego da on uopste nije izdao Hrista, i da je sadrzaj judinog jevandjelja gnostickog karaktera, a to su vec dve razlicite stvari.

Bozija volja svakako nije zavisila od nekakvog Jude, nego samo od Boga samoga. Hristos je mogao izabrati i drugi nacin na koji ce biti razapet. Njega bi svakako razapeli i da ga nije Juda izdao, jer vec odavno su fariseji i knjizevnici trazili razlog da okrive Hrista i da Ga ubiju.

Hriscanstvo nije preokrenulo istoriju zbog toga sto je Juda izdao Hrista, i zato sto je Hrist razapet na krst. Mnogi pre Hrista su razapeti na krst, mnogi pre Hrista su propovedali kojekakve filozofije pa nisu ostavili nikakvog traga, a Hriscanstvo svetili i danas jer je na krstu umro nevin i vaskrsao Hristos, i covek i Bog, Bogocovek.

Ako je kao sto kazes hrist birao nacin na koji ce biti ubijen/razapet o Judinom izdajstvu i krivici se nema dalje sta reci...

I opet ako je Hrist sam birao nacin i trazio put da bude razapet onda u svakom slucaju nije bio nevin...vise podseca na samoubicu,a samoubistvo je u hriscanstvu veliki greh zar ne?Nije on umro nevin,to je bio njegov plan????

Onda je i zelja fariseja i knjizevnika bila isto bozja volja.U stvari izgleda da je Isus skovao zaveru protiv samoga sebe

Bozija volja je da se ljudi kaju za grehe zarad cega je i Gospod sisao na zemlju i iskupio nas od praroditeljskog greha. A da su odredjeni ljudi u jevandjelju postojali da bi se kroz njih projavla Bozija sila i volja to je istina. Petar se odrekao Hrista tri puta po volji Bozijoj, ali se za to i pokajao. Juda se nije pokajao i tako sam sebe osudio kao i onaj nepokajani razbojnik na krstu, dok se onaj drugi razbojnik pokajao kao i apostol Petar i zadobio Carstvo Nebesko kroz Gospoda Isusa Hrista, a ne kroz Judu.

@arlekin

Kakve veze Bog ima sa samoubistvom, sa zaverom protiv sebe? Covek se ubija jer ne postuje svoj zivot, kako Bog koji daje zivot moze da ubije sam sebe? Da to je bila Bozija volja da sebe zrtvuje za rad spasenja ljudskog roda. I to bas nikakve veze nema sa samoubistvom, a jos manje sa zaverom protiv sebe. Zar vojnik koji namerno polozi svoj zivot da bi spasao ostale kolege cini greh? Zar otac koji naumi svoj zivot dati da bi spasao zivot svog deteta zbog neke teske situacije, cini greh? Misli malo o tome! Ne treba menjati teze.

Juda je, to se vidi i iz stihova u Jevandjeljima, bio pokvarenjak i namjeravao je izdati Hrista jer je bio ne lopov nego djavo. Kada je devojka Marija htela da pomaze Hrista skupocenim jelejom, Juda rece zasto se taj jelej ne proda i dadne novac sirotinji, a to nije rekao zato sto mu je zao sirotinje, nego zato sto je krao novac iz priloznika po sinagogama. Eto ko je bio Juda.

O farisejima se nema sta reci. Nagledali su se cuda, i mozda su i verovali da je Hristos Sin Boziji, ali nisu hteli popustiti jer je pokvarenost srca njihovog bila jaca od ljubavi Bozije koju je Hristos obasipao svima. Tako da je kranje besmisleno govoriti o nekoj zaveri Boga proitv sebe, a jos manje kako Bog cini greh. Jer nije Bog presudio Judi, nego je Juda sam sebi presudio. Toliko se vidi da je kriv.

Ako je nešto kao dokument pronađeno i ako je naučnim metodom utvrđeno da se radi o spisu koji je relevantan za određeno vrijeme, u konkretnom slučaju vrijeme naukovanja Isusovog ili neposredno poslije toga, onda ne vidim razloga da se o tome ne diskutuje. Može li neko pouzdano da tvrdi da su kanonska Jevanđelja kanonska zato što je Bog objavio da je tako? O tome šta je kanonsko, a šta apokrifno, ipak su odlučivali ljudi. Neću da kažem da su bili nekompetentni, ali mi se čini da su i u tom opredjeljivanju odlučili zemaljski razlozi. Uostalom, nije Judino Jevanđelje jedino koje je pronađeno i koje je izazvalo polemike o suštini hrišćanstva i ličnosti i djelu Isusovom. Otkrivena su i ova Jevanđelja 1) Jevanđelje po svetoj Dvanaestorici; 2) Taijanovo ''Četvorojevanđelje'' (Diatesaron); 3) Jevanđelje po Jevrejima; 4) Jevanđelje po Egipćanima; 5) Jevanđelje Istine; 6) Jevađelje po Petru; 7) Jevanđelje po Jakovu; Tajno Markovo Jevanđelje; 9) Jevanđelje po Nikodimu; 10) Jevanđelje po Tomi; 11) Jevanđelje po Filipu; 12) Jevanđelje Djetinjstva prema Tomi; 13) Najranije Jevanđelje Djetinjstva Isusa Hrista; 14) Jevanđelje o Marijinom rođenju; 15) Jevanđelje po Mariji Magdaleni; 16) Koptsko ''Jevanđelje po Egipćanima''; 17) Jevanđelje po Mateju Iskrenome; 18) Pseudo-Matejevo Jevanđelje, 19) Arapsko Jevanđelje o djetinjstvu Isusa Hrista; 20) Jevanđelje po Vartolomeju; 21) Jevanđelje po Gamilelu i 22) Jevanđelje Mira.
Dakle, Judino Jevanđelje je samo jedno od onih koje otvara pitanje gdje se u hrišćanskom naukovanju svojom objavom završava Bog, a gdje počinje Čovjek. Na kraju krajeva, Juda nije bio Isusov izdajnik zbog srebroljublja, već zbog nevjerovanja u Isusove božanske moći. On je odlučio Isusa da izda vjerujući u dva moguća rezultata: 1) Ako je Isus Božji Sin i Spasitelj, neće mu se ništa strašno desiti, jer svojom moći sam sebe može izbaviti iz pogibelji; 2) Ako, pak, nije, Isus će postradati kao običan čovjek, a Juda će dokazati da je bio prevarant. Dakle, grijeh Judin je bio njegova kolebljivost u pogledu vjerovanja u Isusovo poslanje i htio je da se uvjeri šta je istina, čineći to i na takav način da ga prokaže i izruči rimskim vlastima. Kad je doživio čuda koja su se pojavila u prirodi kad je Isus na krstu izdahnuo (pomračenje; pucanje zastora Hrama i dr.), spoznao je suštinu svog grijeha i objesio se.