Istorija srpske diplomatije: Ko je sve kroz vekove pregovarao u ime srpskog naroda

Bojna polja za "zelenim stolovima"

Srbija je retko kad bila dovoljno moćna država da bi drugima diktirala svoje uslove, tako da je morala dobro da se pomuči da bi dobila i neke male ustupke

Od dolaska na Balkan Srbi su bili pod vlašću Vizantije, pa je za sticanje slobode bilo potrebno pobeđivati u ratu, ali i za pregovaračkim stolom. Srbija je retko kad bila dovoljno moćna država da bi drugima diktirala svoje uslove, tako da je morala dobro da se pomuči da bi dobila i neke male ustupke.

Članovi dinastije Vlastimirovića uspeli su da balansiraju između, tada oslabljene mada dovoljno jake, Vizantije i moćnog bugarskog carstva i stvore prvu nezavisnu srpsku državu koja, posle smrti Časlava Klonimirovića, prestaje da postoji.

Vreme Nemanjića
Dolaskom Stefana Nemanje na vlast zemlja uspeva da se oslobodi vizantijske vlasti i postaje najjača sila na Balkanu. Stefan Nemanja je, i u trenucima kada je gubio bitke, uspevao da ostane na vlasti, pa čak i u dobrim odnosima sa pobednicima. NJegov sin Stefan Prvovenčani potpuno je oslobodio Srbiju iskoristivši propast Vizantije i novu političku situaciju. Čak je uspeo da ubedi rimskog papu da njemu, pravoslavnom vladaru, pošalje kraljevsku krunu. Milutin je pokazao veliku državničku mudrost koju je pratila i velika vojna sila. On je znao kada sme da krene u napad, a kada mora da popusti. Primer je napad na Bugarsku koja je bila vazal Mongola. Oduzeo je deo bugarske teritorije, a onda poslao svog sina kao taoca na mongloski dvor kako bi umirio krvožedne stepske ratnike. I uspeo je u tome zadržavši osvojene teritorije. Car Dušan je osvojio skoro čitavo vizantijsko carstvo ali, uglavnom zahvaljujući nedostatku mornarice i preranoj smrti, nije osvojio i Carigrad.

Doba raspada srpske države izrodilo je dvojicu vrlo sposobnih vladara - despote Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. U teškim istorijskim okolnostima oni su uspevali da opstaju ne libeći se da prihvate najrazličitije vazalne obaveze, ali da ipak ostanu samostalni. Imajući u vidu da je prva Stefanova vladarska odluka bila priznavanje vrhovne turske vlasti impresivno je to što je vladao 38 godina i to jednom ne tako slabom državom. Despot Đurađ mu je bio dostojan naslednik, dok on sam nije imao naslednika koji bi bio sposoban da se suprotstavi mladom Osmanskom carstvu.
      

ULAGIVANJA I PRETNJE

Za knjaza Miloša Obrenovića može se slobodno reći da bio jedan od najboljih srpskih diplomata. On je upravo svojom mudrom politikom i osećajem za to kad treba da se ulizuje jačima, a kada da im preti uspeo da za Srbiju izdejstvuje veliku autonomiju u okviru Turskog carstva. A to je bio prvi pravi korak ka oslobođenju.

ULOGA SVETOG SAVE

U doba Stefanove vladavine ne sme se zaboraviti ni uloga Save Nemanjića koji je uvek bio tu da pomogne bratu. Prvo mu je pomogao u ratu protiv najstarijeg brata Vukana pomirivši ih nad očevim kostima, a onda je od vaseljenskog patrijarha izdejstvovao autokefalnost srpske crkve što je bilo veliko priznanje. Posle njegove smrti, pa sve do dolaska kralja Milutina na vlast srpska država je manje-više bila u vazalnim odnosima prema Ugarskoj, Vizantiji ili Bugarskoj.
      
   
   

Međunarodno priznanje
Tek u doba tursko-austrijskog rata 1683 - 1699, kada su se Srbi digli na ustanak i stali na stranu Austrije, diplomatija je postala ponovo bitna. U pregovorima sa austrijskim carem Leopoldom Srbe su predstavljali predstavnici Crkve, predvođeni episkopom Isajiom Đakovićem. Oni su za Srbe uspeli da izbore privilegije kakve nisu imali ni svi katolički podanici carstva: dobili su pravo organizovanja crkvenonarodnog života sa gradnjom crkava i škola, izjednačavanje sa austro-ugarskim plemićkim i građanskim staležom.

Na Berlinskom kongresu 1878. godine, na kome su vođeni najvažniji pregovori za Srbiju, našu zemlju predstavljao je Jovan Ristić, jedan od najznačajnijih političara i naučnika koje smo imali. Uspeo je da proširi Srbiju za čak četvrtinu teritorije, dobije nezavisnost i međunarodno priznanje, a da pri tome ostane u dobrim odnosima sa svim velikim silama.
Od nastanka Kraljevine Srbije, pa do Kraljevine Jugoslavije, na srpskoj političkoj sceni menjale su se različite stranke i različiti ljudi su vodili politiku. Ipak, jedan čovek je obeležio ovaj period - Nikola Pašić. Kao dugogodišnji predsednik vlade, on je vodio srpsku diplomatiju pogotovo od 1903. do 1914. godine i predstavljao Srbiju tokom skoro svih važnih pregovora.

Mirovni pregovori po završetku Prvog balkanskog rata vođeni su u Londonu, uz učešće predstavnika velikih sila. I ovi pregovori se mogu smatrati lošim po Srbe. Nakon Drugog balkanskog rata primirje sa Bugarskom je sklopljeno 17. jula u Nišu, a pregovori o miru vođeni su u Bukureštu. Zahvaljujući Nemačkoj, koja je stala na stranu Rumunije i Grčke, i Srbija je ovoga puta dobro prošla. Priznato joj je celo područje južne Srbije i Makedonije, sem strumičke oblasti.

Posle Prvog svetskog rata, Srbija je bila jedna od zemalja pobednica, ali ona je odabrala da ne proširuje granice, već da ujedini južnoslovenske narode u jednu državu. Tako je i nastala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ipak, i na ovim mirovnim pregovorima ostali smo bez nekih teritorija na koje smo ranije pretendovali - Istre i delova Banata koji su pripojeni Rumuniji.

Kralj Aleksandar Karađorđević je vodio aktivnu diplomatiju i radio je na sklapanju odbrambenih saveza protiv država koje su želele reviziju Versajskog mirovnog ugovora. On je zaslužan za nastanak Male antante 1921. u kojoj su bili Kraljevina SHS, Rumunija i Čehoslovačka. Tokom 1927. sklopio je savez sa Francuskom, a 1934. stvoren je i savez između Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke.


Izvor: Glas Javnosti \ Andrija Ivanović
   

Od 5.oktobra 2000 godine, u ime Srbije pregovaraju trecerazredni cinovnici E.U. i S.A.D., a marionete koje su oni postavili ne vode mudru politiku Milosa Obrenovica, oni se samo slihtaju zapadnim silama pokusavajuci da ubede narod kako oni koji su nas bombardovali , to rade u nasu korist.
Sada nas ubedjuju kako cemo podici standard, ako se odreknemo svih teritorija koje nas "koce", a njihovi mentori E.U. nam obecava blagostanje kada sprovedemo njihov san - beogradski pasaluk.
Ocigledno je da su kvislinzi pronasli treci put i zanemarili staru srpsku dilemu Milos Obrenovic ili Karadjordje.
Zato nam tako i ide ...

Ne razumes moderne tokove u kojima se nalazi Evropa a i Srbija sa njom kao evropska zemlja! Licno vise mi srcu lezi Karadjordje ali sad nije vreme da se bijemo s turcima! Drugo je vreme doslo! Svi misle o brisanju granica, slobodnom kretanju i integracijama a ti bi da podignemo zid oko nas! Strasno!

Ako su te moderne tekovine najlosije stvari koje krase zapadni svet, a koje nasi i strani politicari propagiraju, bolje da ostanem konzervativani evroskeptik.
Slazem se da nije vreme za Karadjordja, ali bih zeleo da vidim i savremenog Milosa Obrenovica, takav jos nije dosao na vlast, a oni koji misle da je Djindjic bio poput njega grdno se varaju, on pripada trecem politickom put.

p.s. Ja ne sumnjam da ti verujes u pricu "o brisanju granica, slobodnom kretanju i integracijama" , ali zasto u tom slucaju nisu sacuvali Srbiju, nego je razbijaju i upravo oni stvaraju nove granice, otezavaju slobodno kretanje i rade na dezintegraciji.
Ili ako vec rade to sto rade nama, ne nastave dalje, pa lepo daju nezavisnost Kataloniji, Baskiji, Severnoj Irskoj itd., ja ne mogu da shvatim te duple standarde.

Вазда ми је било за Риплија:

- крај Првог Свјетског рата, мировни преговори у току, у српској делегацији међуосталом Никола Пашић(била је у Политици анегдота како је он "преговарао" са Мађарима око Хоргоша) и Јован Цвијић, да не наводим његове квалификације и функције, доста је рећи један од најумнијих Срба, тада и уопште, који је, може се без претеривања рећи знао, мање више, сваки педаљ животног простора српског народа ; буди узгред речено, званично је српски народ, тј. његова Матица - Србија, добила 1. свј. рат, тј. учествовала у побједничком табору, али фактички смо га изгубили
 
- крај Другог Свјетског рата, границе унутар СФРЈ, тајно скројене већ у Јајцу, а међуосталим српски народ(тачније као Црногорац, али тад је најгори шљам из географског простора Црне Горе, најбоље знао шта је добро за остатак Српства)  представља Милован Ђилас; Срем уз његово авав, на Титову одлуку иде Хрватима(мислим на Западни Срем тј. Вуковар) иако Срби чине огромну већину, а о Далмацији, Лици, Крајини, Босни, Црној Гори, Македонији, Славонији да не причам...                     

"...суза моја родитеља нема... "

@Dzandrmoljac polako malo kad govoris o sljamu iz Crne Gore. Ipak se zapitaj sta ti znas o tome sta je bilo u Jajcu? Jesi li ti bio prisutan? Mozda tvoj djed. Olako dajes misljenje...

http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=49


darko, обрати се слободно за сва даља питања у вези нељуди, који су у тим тешким временима уопште, а поготову за српски народ, себе звали Црногорцима и чинили страшне злочине над својим сународницима и давали легитимитет кројењу граница на штету Срба. Њихови потомци и данас владају Црном Гором и раде исто шти им и очеви и дједови претходно, дијеле народ, нападају цркву(само што данас не могу отворено да је разоре па пошаљу стоку у њу) и језик, уништавају економију...  Што се тиче одлука у Јајцу, ако си заинтересован, и њих ћу изложити или о каснијој предаји Западног Срема у НДХ или о стварању "Црногорске нације" и сл.

Још нешто, није тешко бити Црногорац(у Дукљанском смислу ријечи), јер се данас и маса Шиптара изјашњава као Црногорци, иако имају на то право. Тешко је бити човјек  , било и тад, и данас је и вазда ће бити.