Украдена историја: Без тапија нема ни Србије
Б. СУБАШИЋ | 17. новембар 2011. 20:50 | Коментара: 3

Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдрагоценијих рукописа несталих у Нишу



НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни "Призренски препис Душановог законика" из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.

Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошин, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог светског рата хрватски бан Иван Шубашић.

Ускоро је Мошину стигло и писмо из Одељења књиге Британског савета у Лондону, ради консултација у вези четири средњовековна рукописа и једне књиге у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Испоставило се да је Американац Бити, који је уочи Првог светског рата радио на отварању рудника на Косову, у својој задужбини имао пет опљачканих рукописа Народне библиотеке у Београду: Никољско јеванђеље из 14. века, Празнични минеј из 1537. године, Српско четворојеванђеље рашке школе из 13. века, Читање из апостола и јеванђеља из 13. века и фрагмент Влашког јеванђеља из 15. века. Према британским подацима, све књиге припадале су збирци извесног Чарлса Клеја и продате су на аукцији у Сотбију, иако су све у то време биле у депоу Народне библиотеке.

Тек пре неколико година захваљујући Владимиру Давидовићу из библиотеке у Даблину добили смо скенирано Никољско четворојеванђеље које је захваљујући донаторима одштампано у 100 примерака и поклоњено најзначајнијим библиотекама и манастирима.

- Последњи документ из сандука Народне библиотеке који се појавио у јавности био је уводни део, првих 12 страна дечанске Хрисовуље чије је фотокопије у САНУ донео један католички свештеник из Црне Горе - каже Давидовић. - За овај рукопис тражио је 30.000 марака и отварање неког локала, што није била нереална цена, али двојица утицајних академика су лоше проценила да је реч о фалсификату и спречила откуп уз речи "за сваку марку био би купљен један метак којим би пуцали на Србе". Ипак, били смо срећни јер је постојање овог документа значило да није уништен сандук у коме се налазила Немањина оснивачка повеља Хиландара, која је још негде скривена.

После три године, извесни Британац појавио се у САНУ и замолио да види архиву, укључујући и Дечанску хрисовуљу. Чим се окончала хиперинфлација, телефон у САНУ је зазвонио, исти Британац се јавио са аукције из Швајцарске на којој се продавао први део старог рукописа и понудио да га откупи и прода Академији по цени од 30.000 марака. Нагласио је да не жели да ико зна да он послује са Србима јер смо под санкцијама.

- САНУ је продала клавир, прикупили смо и нека средства која су раније дали донатори, а сам Драгослав Аврамовић нам је дао девизе из Народне банке - сећа се Давидовић. - Британац је тражио да дођем сам у хотел у Будимпешти и донесем новац, а он ће понети рукопис. Претрнуо сам од страха, носећи кофер с 30.000 марака, а плата ми је до јуче била две и по марке.

Ипак, Давидовић је за сваки случај позвао двојицу колега људи из Академије да дођу у будимпештански "Хајат" у време примопредаје, за сваки случај.

- Све нас је мучило питање да ли је реч о оригиналу - каже Давидовић. - Да ствар буде гора, Британац није желео ни кафу да попијемо, инсистирао је да што брже обавимо размену. Тражио сам да видим рукописе и на први поглед видео сам да је реч о оригиналима, јер су имали трагове мишијих зуба на истом месту где и остатак Хрисовуље. Тако смо захваљујући мишевима комплетирали Дечанску хрисовуљу.

ТАЈНЕ ВАТИКАНА И КАТЕДРАЛА

НАЈВЕЋА ризница српског културног блага изван Србије, нарочито из периода пре Немањића јесу архиви Ватикана, а у трезору Цркве Светог Петра налази се изузетно вредна икона Светих апостола Петра и Павла с ктиторима, краљицом Јеленом и синовима Драгутином и Милутином с краја 13. века - наглашава Давидовић.

Српске баштине има и широм Италије, а наш саговорник подсећа да су Стефан Дечански и цар Душан дали Базилици Светог Петра у Барију првобитни иконостас од "гламског сребра"- легуре сребра и злата.

- Изнад гроба где почивају мошти Светог Николе, најчешће српске славе, налази се икона Стефана Дечанског а већина Срба о томе појма нема - наглашава Давидовић. - Крст Светог Саве налази се у

катедрали у Пјаћенци, десница Јована Крститеља коју је Свети Сава приложио манастиру Жичи, данас је у катедрали у Сијени, као и икона с ликом патријарха Пасјија с почетка 17. века.

У библиотеци Марчана у Венецији налази се житије которског заштитника Светог Трифуна из 15. века, као и српски рукописи и инкунабуле из Далмације, као део рукописне задужбине Задранина Ђузепеа Праде. Наравно, ту је и благо Цркве Светог Спиридона и монументално гробље српских трговаца у Трсту.

БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ

НИКОЛА Кусовац упозорава да се на албанским сајтовима већ рекламира туристичка понуда обилазака "Косоварских православних манастира". - Наша власт стално заборавља да је културна баштина прворазредно политичко питање. На пример, после 2000. године међународни представник на Косову Карл Штајнер дошао је у Београд и тражио да му Народни музеј као знак добре воље преда неолитску фигурину коју су српски археолози ископали на Космету. Упркос мојим упозорењима, наши политичари су извршили притисак и музеј је дао артефакт Штајнеру, који га је славодобитно донео у Приштину, где је направљен политички спектакл поводом "повратка опљачканог албанског културног блага"

ТУРСКА СВЕДОЧАНСТВА

СРБИ на Балкану су живели у два комонвелта, Источном римском царству, које су тек у 17. веку немачки историчари назвали до тад непостојећим именом Византија, и Отоманском царству, а наши историчари информације о животу нашег народа и данас прикупљају из секундарних извора на Западу, разочарано констатује Владимир Давидовић.

- Турски архиви су крцати документима који сведоче о вековима које смо провели као део Османске империје, која је била бирократски врло уређена. Међутим, осим изузетака као што је професор Дарко Танасковић, нашим историчарима не пада на памет да оду тамо и истражују, већ преписују оно шта је Запад мислио о томе шта се овде дешавало. У Царској палати, данас музеј Топкапи је ризница података о нама, а посетиоци ту могу да виде и руку Јована Крститеља у златној рукавици (на слици), коју је у мираз донела принцеза Оливера кад се удала за Бајазита Првог.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:353868-Ukradena-istorija-Bez-tapija-nema-ni-Srbije

Malocas procitah u novostima

Ovo poslednje zvuci interesantno.

Ruka Jovana Krstitelja? Jel to prava ruka? Ako jeste ne moraju da nam vracaju, neka je vrate jevrejima. Pa ko hoce da je celiva pravac Izrael.

Део те руке је у Сијени, део у Цариграду, а део код нас на Цетињу.
У питању су делови руке.
Она у Сијени је у реликвијару и има натпис на српскословенском: Претече десница Јованова помени ме Саву архиепископа српскога (натпис иде око лика Светог Јована Крститеља)
Сматра се да ју је добио Свети Сава приликом добијања аутокефалности наше Цркве (или на неком од путовања). После је доспела у руке Јелене Палеолог, која је била удата за Лазара Бранковића (сина деспота Ђурђа). 1461. године је донета у Рим и предата папи Пију II (који је био из Сијене), а папа ју је даровао катедрали у Сијени.

trebalo bi napraviti neku organizaciju, udruzenje, koja bi radila na vracanju otetih artefakata u srbiju

Украдена историја: Отимачина дуга два века
Б. СУБАШИЋ | 18. новембар 2011. 20:53 |

Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (3). Српско наслеђе крчмили и уништавали странци, непријатељи, али и савезници и Срби

ПЉАЧКА манастира Милешеве која у континуитету траје већ два века школски је пример како се културно благо растура широм света, каже историчар уметности и музеолог Драгиша Милосављевић. Он је утрошио пет година на мукотрпна истраживања и дуга путовања да би пронашао делове милешевске ризнице који нису уништени у многобројним ратовима и похарама. Ова авантура преточена у књигу "Изгубљена ризница манастира Милешева" која открива да су српско наслеђе крчмили и уништавали и Срби и странци и савезници и непријатељи. Милосављевић, некадашњи директор Музеја у Ужицу, каже да је највећа трагедија да је и српска баштина сачувана у светским збиркама овде заборављена. - Сви европски путописци су до 1688. с дивљењем описивали Милешеву као огроман музеј - каже Милосављевић. - Кад је у Великој сеоби 1690. осамдестак монаха напуштало манастир на 150 товарних коња носили су само библиотеку и највреднији део предмета из ризнице. У данашњој Милешеви, нажалост, налази се само један оригинални предмет из оригиналне ризнице. Део милешевске ризнице пренет је у манастире у Црној Гори и Херцеговини, а део је наставио пут са збеговима и завршио у Хабзбуршкој монархији. Највреднији примерци чувани су у фрушкогорским и славонским манстирима, али показало се да ни тамо нису безбедни.

- Крајем 18. и почетком 19. века почиње организована пљачка свега што је вредело од културне баштине, од остатака грчких храмова на Акропољу до блага српских манастира - каже Милосављевић. - Српске ћириличне рукописне књиге имале су на том тржишту изузетно високу цену и забележено је да су пребогати руски племићи давали и 150 рубаља за примерак, а толико је коштала једна кућа.

Милешевских књига има свуда по свету, а пре свега у Санкт Петерсбургу у великој Гиљфердинговој збирци, открива наш саговорник. Она носи име по руском конзулу у Сарајеву, изузетном познаваоцу и љубитељу књига који их је средином 19. века однео на товаре из српских манастира. Међутим, нису само странци трговали драгоценим средњовековним књигама, наглашава саговорник "Новости".

У Берлину, на пример, постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића јер их је он продавао у великом броју Немачкој и Аустрији и Русији - каже Милосављевић (на слици). - Још је Станоје Станојевић записао да је Вук највише зарадио на продаји старих књига и да је имао читаву мрежу сакупљача који су их набављали. Вуков рад на језику је непроцењив, али ни ово не сме да се заборави.

Највећа пљачка и уништавање баштине одиграла се у Другом светском рату на простору НДХ, која се простирала и на територији Војводине и Босне и Херцеговине, где је током рата спаљено и покрадено 456 православних манастира и храмова. Ни данас се прецизно не зна шта је од српске културне баштине која је пред Турцима изнета из Србије и сачувана у Аустроугарској уништено, а шта покрадено, јер су регистри први завршавали у пламену. Велики део сачуваног блага Милешеве налазио се у 20 сандука у скривници манастира Крушедол до ноћи између 24. и 25. маја 1941. кад су их усташе однеле у Загреб. Тек 11. јула те године део скупоценог златног посуђа, драгоцених књига и слика предат је Музеју за умјетсност и обрт.

- Захваљујући ентузијазму неколицине људи, пре свега професору Радославу Грујићу, део опљачканог блага из Загреба је 1945. враћен у Београд - каже Милосављевић. - Међутим, мало је познато да су комунистичке власти поново велики део те наше баштине вратиле у Загреб, у разне музеје. Тврдње да је благо враћено фрушкогорским манастирима не стоје, јер су они у првим деценијама после рата били у рушевинама.

Саговорник "Новости" каже да ово објашњава зашто се и данас у Музеју Загребачке митрополије налази део милешевског блага, али наглашава да је судбина књига и даље непозната, јер су оне растурене на више локација, као и колекције ћириличких рукописа које потичу из манастира Мајсторовине, Врањштице, Куманице.

- Тек крајем осамдесетих и Срби и Српска црква почињу озбиљније да се баве судбином опљачкане баштине и она се делимично враћа у власништво СПЦ - каже Милосављевић. - Међутим, распад Југославије доноси још један погром над српском културном баштином, укључујући и ону која је спасена за време великих сеоба и враћена у манастире. Она се поново варварски пали и пљачка.

Ипак, део српске баштине је спасен и пренесен у Србију, али сада се поново враћа Хрватској.

- Белико је питање шта од материјала представља благо које је из Србије опљачкала још НДХ - каже Милосављевић. - Бојим се да људи који се тиме баве немају појма о овој проблематици и да их она уопште не занима. За разлику од других држава ми нити имамо институцију која брине о баштини у иностранству, нити потражујемо своје драгоцености. Ако се тако односимо према свом културном благу, не треба да се зачудимо ако нам свет једног дана каже да га и не заслужујемо.

БРИТАНСКИ ПУТНИЦИ

ВИШЕ од 20 изузетно вредних српских средњовековних рукописа налази се у Великој Британији, од којих су најпознатији примерци у библиотеци Честера Битија у Даблину, који потичу из опљачканог блага Народне библиотеке. Британска империја је имала добре односе с Отоманском империјом, па су "путници" с Острва често обилазили православне манастире одакле су доносили вредне средњовековне књиге. Тако је чувени колекционар Курзон оставио сведочанство да је 1837. посетио Хиландар где, како је записао, монаси уопште нису ценили "те старе књиге" које су му поклањали, а он им је заузврат дао милостињу.

- У Националну библиотеку у Лондону тако је можда стигло и изузетно вредно четворојеванђеље серског митрополита Јакова, из доба цара Душана - подсећа Владимир Давидовић.


ЦРНО ТРЖИШТЕ УМЕТНИНА

ПЕРГАМЕНТИ писани ћирилицом веома су скупи на црном тржишту уметнина, али у неким случајевима садашњи власници не желе да их покажу ни за какво благо. Један од трагача за српском баштином описао нам је скорашњи доживљај из источноевропске земље у којој је раније постојала јака српска енклава. - То становништво се поунијатило и некадашњи првославни манастир постао је грчко-католички, али је у њему остала стара архива која сведочи о постојању Срба на том простору. Имао сам најбоље препоруке из институција те земље, али кад су старешине манастира чуле да долазим из Србије нису ме пустили ни близу докумената уз образложење да крече зграду. Упитао сам кад могу да дођем, а одговор је био да ће реновирање потрајати - каже наш саговорник.

БЛАГО БЕЗ БЕЛЕГА ДЕО блага Милешеве налази се Музеју Митрополије загребачко-љубљанске у Загребу, каже Милосављевић, а као посебно важан део тог блага од истиче богато инкрустрирана врата која су стајала између припрате и наоса. - Помислите колико су та врата опточена седефом и белом слоновачом важна као симбол, кад у превалила толики пут на леђима коња. Ипак, највећа вредност је плаштаница проткана златом из 16. века, дар влашког војводе веома везаног за Милешеву. Највећи проблем је што музеј митрополије као и многи други поседују велики број предмета који су 1945. враћени, али без записа о томе одакле потичу, што није случајно, јер се тиме оспорава право на враћање правом власнику.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:354054-Ukradena-istorija-Otimacina-duga-dva-veka