Pisite o svemu sto znate o njima.Ne samo o navijacima reprezentacije,nego i o njihovim klupskim navijacima.

Millwall

Njega vole samo njegovi navijaci. Ostalima nije ni simpatican, naprotiv mrze ga i to najviše zahvaljujuci baš onima koji ga vole. Jedan od najcuvenijih fudbalskih slogana "No One Likes Us We Don't Care" dovoljno govori u prilog tome. Pogadate, rec je o Milvolu, klubu iz južnog Londona. Ipak vratimo se skoro stodvadeset godina unazad. Sve se na "ostrvu pasa" (Isle Of Dogs) promenilo 1885. godine kada su radnici lokalnih fabrika oformili svoj fudbalski klub Milvol Rovers. Jedno vreme u svojoj najranijoj fazi postojanja Milvol je igrao na terenu koji su koristili dokeri za trcanje, kriket i tenis. Deset godina kasnije Milvol dobija prvu ozbiljnu konkurenciju u svom kraju. Osnivanjem Vest Hema istocni London i dokovi uz Temzu opredeljivali su se za lavove ili cekicare, a rivalitet dva tima ce vrlo brzo postati neverovatno snažan, tako da se i danas smatra jednim od najljucih u Britaniji. Ubrzo Vest Hem ostaje bez prvog komšije pošto se Milvol 1910. godine seli na južnu obalu reke u Wu Kros «»»»kvart. U to vreme retko ko je zalazio u taj kraj koji se nije slucajno zvao "deadend". Milvol je sagradio svoj prvi stadion i nazvao ga "jazbina" (The Den). Lokalno stanovništvo je prihvatilo svoj novi klub i vec na prvoj utakmici protiv Brajtona okupilo se preko 25.000 gledalaca.
Milvol je ubrzo postao miljenik južnog Londona, nazivan cesto i "tim iz komšiluka" pošto su se u "jazbini" okupljali navijaci iz okolnih krajeva Depforta, Wu Krosa, Pekama, Lewishama, Bromleya, Isle Of Dogsa... Vecina tih ljudi bili su siromašni radnici koji su živeli na ivici egzistencije pa im je odlazak na utakmice predstavljao jedine trenutke kada su mogli da se opuste i provesele. Naravno nije se uvek slavilo. Svoje nezadovoljstvo zbog poraza navijaci su izražavali masovnim utrcavanjima na teren i jurnjavom za sudijama i protivnickim fudbalerima. Tako je "jazbina" bila prvi stadion koji je morao da zatvori kapije navijacima. Fudbalska asocijacija Engleske kaznila je Milvol davne 1920. godine zbog ucestalih nereda navijaca pa je klub morao da igra nekoliko utakmica bez prisustva publike. Ista kazna zbog istih problema Milvolu je izricana u još nekoliko navrata 1934, 1947, 1950, 1978... Kao treceligaš Milvol je uvek imao pun stadion. 1937. godine u FA kupu protiv Derbi Kauntija zabeležena je rekordna poseta u istoriji kluba. Cak 48.672 oduševljena navijaca ispratila su Milvol u polufinale tamicenja. Te sezone klub je obezbedio povratak u drugu ligu što je proslavljeno na ulicama južnog Londona kao da je osvojena titula. Nakon drugog svetskog rata Milvol je dugo godina igrao u trecoj odnosno cetvrtoj ligi da bi se tek polovinom šezdesetih godina prošlog veka klub ustalio kao drugoligaš. Uspehe kluba pratili su i stalni neredi i incidenti njegovih navijaca. 1967. godine Milvolu je od strane fudbalske asocijacije izdato naredenje da pod hitno mora da postavi visoku žicanu ogradu koja ce razdvajati publiku od terena. Razlog za to bio je napad Milvolovih "bootboysa" na sudiju meca Milvoll-Aston Vila koji je pri nerešenom rezultatu dosudio sumnjiv penal za goste. Utakmica je jedva privedena kraju a sudija je uspeo da preživi linc. Tih godina navijaci su masovno poceli da odlaze na gostovanja gde su rušili sve pred sobom. Na stadione se ulazilo bez pretresa i kontrole na ulazima, a bilo je slobodno kretanje po celim tribinama jer nisu postojale ograde koje bi razdvojile dve grupe navijaca. Pošto su bili izmešani, incidenti su se cesto dešavali i to najcešce prilikom postizanja golova. Kada bi jedna grupa skocila da proslavi vodstvo svog tima, ovi do njih bi ih bez mnogo ustrucavanja pokušali smiriti pesnicama. Te tuce širom ostrva uzele su maha tako da krajem sedamdesetih godina nije se moglo zamisliti da jedan fudbalski mec prode bez nereda na tribinama. Milvol je u tome prednjacio. Iako je retko kad imao prilike da se sretne sa najboljim klubovima Engleske, pošto se izuzev u dve sezone uglavnom takmicio u drugoj i trecoj ligi, Milvol je zahvaljujuci ispadima svojih navijaca stekao reputaciju najomraženijeg tima na ostrvu. Pocetkom osamdesetih huliganska ekipa Milvola nazvala je sebe "Bushwackers", što bi u bukvalnom prevodu znacilo "prepadaci". Stariji momci su se i dalje držali starog naziva "F troop". U sklopu njih postojala je i "Treatment" ekipa sastavljena od tridesetak najekstremnijih ludaka, koji su neretko u tucama navlacili hirurške maske na lica kako ih policija ne bi kasnije prepoznala. 1985. godine uz tragedije na Hejselu i Bradfordu najvece nerede na jednoj fudbalskoj utakmici izazvali su upravo navijaci Milvola. Kup mec izmedu Luton Tauna i Milvola prenošen je uživo na televiziji, ali je zgranuta javnost umesto fudbala u direktnom prenosu gledala iživljavanje Milvolovih huligana nad domacim navijacima, policijom, redarima i imovinom stadiona. Okršaji sa suparnickim bandama u Londonu postali su sve brutalniji. ''Headhunters''(Celzi), ''Inter City Firm'' (Vest Hem), ''Yiddos''(Totenhem), ''Gooners''(Arsenal) i ''Bushwackers''(Milovol) takmicili su se izmedu sebe za primat u engleskoj prestonici. Neretko se dešavalo da se okršaji dve grupe navijaca za neke završe tragicno, pošto su huligani sve više poceli da nose hladno oružje. Tako je jedan navijac Milvola nakon tuce sa Vest Hemovim huliganima u londonskom metrou pao pod šine voza i izgubio život. Par godina kasnije usledio je revanš, tako što je navijac cekicara izboden na smrt, tada popularnim ''Stenli'' nožem. Ubica je uhapšen i poslat u zatvor iz kojeg je izašao nakon odležanih šest godina, a interesantno je da i danas, skoro dvadeset godina kasnije dobija pretece poruke telefonom.
Navijaci drugih klubova zaobilazili su "jazbinu" kako su znali i umeli, pošto je retko ko uspeo da se bez dobijenih batina vrati kuci, a mnogi klubovi su cak zahtevali da im Milvol obezbedi dodatno obezbedenje i zaštitu za igrace i strucni šab. Dolaskom Reg Bura na mesto predsednika kluba polovinom osamdesetih, stvari su pocle da se menjaju...na bolje za fudbal, na gore za navijace Milvola. 1988. godine fudbalski klub Milvol je po prvi i za sada jedini put izborio plasman u tadašnju prvu ligu. Udarnu snagu tima cinio je tandem napadaca Tedi Šeringem-Toni Kaskarino. Nakon dve sezone provedene u društvu najboljih klub se vratio u drugu ligu. Stadion Milvola je tada više licio na ruševinu i bojno polje nego na fudbalski stadion na kojem bi trebalo da gostuju Mancester, Liverpul ili Arsenal. Klub nije imao para da ga renovira, a interesantno je da je jedina novina u poredenju sa "jazbinom" iz perioda nakon drugog svetskog rata bila visoka zaštitna ograda oko gostujuceg sektora i policijski punkt kod severne tribine koji je pre licio na zatvorsku osmatracnicu. Na stadionu su postojali i mali ogradeni boksovi u koje su za vreme utakmice zatvarani izgrednici. Predsednik kluba Reg Bur dobio je naredenje od fudbalske asocijacija da se odluci za jednu od dve varijante: temeljno renoviranje stadiona ili njegovo rušenje i izgradnja novog. Odluka da se izgradi novi stadion svima je izgledala razumno osim navijacima Milvola. 08. maja 1993. godine utakmica Milvol-Bristol Rovers zatvorila je stari Den. Reg Bur je na kraju meca jedva izvukao živu glavu pred naletom besnih navijaca, koji su uleteli u teren i u pravcu njegove lože preko kordona policije bacali kamenje i izvadene stolice. Na najvecem transparentu jasno je pisala poruka: "Danas je Reg Bur sahranio jazbinu!" Vec narednog dana buldožeri su prionuli na posao a stadion Den, na kojem je klub Milvol zabeležio rekordni niz od 59 meceva bez poraza (u periodu od 1964. do 1969.), nakon 83 godine otišao je u istoriju, a navijaci protivnickih timova konacno su mogli da odahnu. Još jedna zanimljivost vezana je za poslednje godine starog stadiona Milvola. Godinu dana pre njegovog rušenja trojica navijaca Lester Sitija skupila su hrabrost da odu na utakmicu svog tima u južni London. Pošto je Lester poput mnogih drugih klubova odustao od dovodenja svojih navijaca na Den, klub Milvol nije obezbedio poseban gostujuci sektor. Trojica najhrabrih Lesterovih fanova tako su morali da redovno kupe karte na blagajnama za domacu tribinu. Naravno Milvolovci su ih provalili cim su se pojavili na stadionu i pre nego što je mec poceo. Nisu dobili batine, ali su kasnije na sudu pricali da bi im lakše bilo da su ih Milvolovi navijaci prebili i izbacili napolje. Ovako, njih trojica su morali da trpe uvrede, pljuvanje, cuške, ismejavanje... Uz sve to nisu videli ni jedan minut meca, pošto su bili primorani da 90 minuta sede dok su domaci navijaci oko njih sve vreme stajali i navijali. Nakon preživljene torture, hrabra trojka je tužila fudbalski klub Milvol koji je morao da im nadoknadi troškove puta i ulaznice i plati nadoknadu za pretrpljeni strah. U avgustu 1993. godine lisabonski Sporting uvelicao je otvaranje novog stadiona kapaciteta 20.146 sedecih mesta, izgradenog nepun kilometar od mesta gde je bio stari i koji je nazvan jednostavno "The New Den" (nova jazbina). 1994. malo je falilo da se ponovi istorijski uspeh, ali je Milvol poražen u baražu od Derbi Kauntija. Nezvanicno se govorilo da fudbalska asocijacija nije dozvolila Milvolu da se vrati u tada novooformljenu premijer ligu, pošto ponašanje njegovih navijaca jednostavno nije moglo više da se toleriše. Nakon poraza od Derbija, navijaci su divljali bukvalno dva dana, a policija je imala pune ruke posla. Broj uhapšenih i povredenih merio se stotinama a materijalna šteta pricinjena na i oko stadiona bila je nemerljiva. Vec naredne sezone Milvol je ispao u drugu diviziju (trecu ligu), a klupski neuspeh ostace upamcen jednako kao i neredi navijaca na Stamford Bridžu kada su se Milvolovi huligani sukobili sa policijom i navijacima Celzija nakon utakmice FA kupa. Prve dve sezone provedene u drugoj diviziji nisu nagoveštavale da ce se Milvol uskoro vratiti tamo gde realno pripada, u prvu diviziju. Što zbog brojnih izrecenih zabrana od strane kluba i policije, što zbog nezadovoljstva zbog preseljenja na novi i rušenja starog stadiona, tako i zbog loših rezultata Milvol je 1997. imao rekordno malu prosecnu posetu kao domacin od svega 6000 navijaca. Nakon par sezona tavorenja u drugoj diviziji pod vodstvom mladog novog direktora Tea Paphitisa usledila je 2001.godina u kojoj je obezbeden povratak u viši rang. Atmosfera na tribinama ponovo je živnula i naredna godina bice jedna od najboljih u novijoj istoriji kluba. Izboren je baraž za ulazak u premijer ligu ali ce 02.maj 2002. godine i revanš mec protiv Birmingem Sitija ostati upamcen po najvecim neredima na ostrvu u poslednjih dvadeset godina. Milvol je poražen kod kuce golom u nadoknadi vremena što je bio znak za navijace da krenu u rušilacki pohod. Nastao je opšti haos prvo na tribinama a zatim i ulicama južnog Londona. Sve je gorelo, a u neredima je ucestvovalo nekoliko hiljada huligana. Policija je uspela da uspostavi mir tek u jutarnjim satima. Bilans nereda bio je poguban. Pored gomile izgorelih kola i demoliranih pabova povredeno je cak 127 policajaca, vecina teško i 36 konja, medu kojima i ponos kraljevske ergele, konj koji je predvodio kraljevske parade. Od narednog jutra policija sprovodi raciju po južnolondonskim kvartovima. Nakon par nedelja na osnovu video snimaka nereda uhapšeno je i na razgovore privedeno na stotine navijaca Milvola medu kojima i Rej Everest, pedesetšestogodinjwak voda ozloglašene huliganske ekipe "Treatment". Rej je proglašen za predvodnika i inicijatora nereda. Osuden je na zatvorsku kaznu u trajanju od pet godina. Time je postao najstariji osudeni huligan u Velikoj Britaniji. Interesantan dogadaj bila je žurka povodom 21. rodendana njegove cerke. U prepunom pabu nedaleko od stadiona Milvola bilo je preko dvesta zvanica, uglavnom likova sa poternica. Medu njima pojavilo se i nekoliko fudbalera Milvola u znak poštovanja prema ocu slavljenice koji se tada vec nalazio iza rešetaka. Kada je ta vest došla do zvanicnika kluba, ti fudbaleri su uz velike muke uspeli da ubede svoje bosove kako ipak nisu bili na pomenutoj proslavi, pošto im je zapreceno otkazima.
Naredne sezone poseta na ''New Denu'' je skoro prepolovljena sa prosecno 15 na svega 9 hiljada navijaca. Fudbalski klub Milvol je izbacio citavu listu imena kojima ce ulazak na stadion biti doživotno zabranjen, a do danas je zbog nereda nakon utakmice sa Birmingenom u zatvoru završilo preko sto huligana. Vec drugu sezonu, veliki broj navijaca Milvola izbegava odlazak na utakmice zbog prevelikog prisustva policije koja još uvek nije završila zapoceti posao. Direktor Teo Paphitis uveo je takode i specijalne mere pri kupovini ulaznica. Svaka glasi na ime kupca ciji dosije u policiji mora biti prazan. Ove godine policija se spremala kao nikada do sad za susrete Milvola i Vest Hema koji se nisu sretali više od deset godina. Najave velikih navijackih okršaja i naplate nekih starih dugova došle su i do naslovnih strana novina. Tenzija je bila veca nego za bilo koji drugi mec u premijer ligi, ali je policija ipak uspela da situaciju na oba meca održi pod kontrolom. Milvolu je za malo izmakao baraž za ulazak u premijer ligu, ali je zato postignut najveci uspeh u istoriji kluba - plasman u finale FA kupa, u kojem su londonski lavovi poraženi u susretu sa favoritom Mancester Junajtedom. Prvo finale ujedno je bilo i ulaznica za kup Uefa u novoj sezoni što je takode prvi izlazak Milvola u Evropu. Za finale kupa u Kardifu fudbalska asocijacija prvi put je prekršla pravilo o podjednakoj podeli karata finalistima, tako je Mancester dobio 38.000 a Milvol samo 24.000 karata. Sve je ucinjeno svesno u saradnji sa policijom i celnicima londonskog tima jer kako rece direktor Teo Paphitis: "Bojim se da u južnom Londonu nema toliko navijaca Milvola koji su spremni da pri kupovini karata za finale ostave svoje licne podatke, što je pokazala utakmica polufinala sa Sanderlendom!" Naime i na tom mecu Milvol je dobio deset hiljada manje karata nego tim sa severa Engleske. Finale u Kardifu i pored poraza ostace ubeleženo zlatnim slovima u istoriji kluba a navijaci Milvola potrudili su se da tokom celog meca budu glasniji od protivnika i pruže svojim ljubimcima neverovatnu podršku. Incidenata gotovo da i nije bilo po gradu pošto je policija do perfekcije sve organizovala. Ipak na par mesta došlo je do manjih tuca u kojima nije bilo ozbiljnije povredenih. Junajtedovi navijaci napadali su manje grupe obicnih Milvolovih fanova povredivši cak i jednu ženu. Najozbiljniji incident dogodio se nedaleko od stadiona u kojem je došlo do okršaja izmedu grupe od 70-tak navijaca Mancestera i 30 Milvola, ali je munjevitom reakcijom policije sve ubrzo smireno.
U novoj sezoni Milvol je prodao cak 16.000 pretplatnih karata, što je rekord od kako postoji ''New Den''. Utakmice kupa Uefa, kao i one prvenstvene protiv Lidsa ili Vest Hema jednostavno se ne smeju propustiti.

Britanija, a posebno Engleska se uvijek gledala kao dom fudbalskog nasilja i mnogi vjeruju da je to najbolji Britanski eksport.
Nasilje na fudbalskim utakmicama je uvijek bilo prisutno od samog nastanka fudbala, ali postaje èesæe u '60tim u Britaniji.
U ovo vrijeme putovanje kroz državu postaje mnogo jednostavnije i mladi ljudi imaju više novca u njihovom ðepu koji im omoguæava da poènu pratiti njihov tim. U 60tim smo vidjeli rivalske grupe navijaèa kako pokušavaju dokrajèiti jedni druge i subotna popodneva na Shed-u, u Chelsea-u su više provoðena u bitkama rivalskih navijaèa, nego u gledanju samih utakmica.
U '60tim i '70tim se moglo vidjeti najgore nasilje na fudbalskim utakmicama i to je takoðe bila era skinheads-a. U neke od najgorih incidenata u '70tim je bio ukljuèen famozni Red Army koji je pratio Manchester United širom zemlje, neki od incidenata u koje su oni bili umiješani ne bi bili tolerisani u današnjem društvu (pogledaj knjigu ''The Red Army Years'')
Fudbalsko huliganstvo u Britaniji, kako znamo sada, poèelo je dobivati oblik u ranim '80tim sa pojavom udruženja pod imenom ''Casual'', ''Firm'' i ''Crew''. Novine su svakog vikenda bile pune izvještaja o nasilju u koje su bili ukljuèeni ovi novi fenomeni, i skoro svaki klub uzduž i poprijeko države je imao jednu vrstu huligana koji su ih pratili. Ove nove grupe bi imale glupa imena poput ''Billy Whizz Fan Club'' - Bolton, ''Zulu Warriors'' - Birmigham itd.
MILLWALL-ova VIZITKA
Vjerovatno jedan od najpoznatijih klubova vezanih za huliganizam je Millwall i iako su pokušavali da poèiste tragove svojih radnji, godinama su uvijek na neki naèin privlaèili huliganske elemente, imajuæi njihov stadion kažnjen zbog brojnih ispada, zatim su bili teško kažnjeni od FA saveza zbog incidenata u koje su bili umiješani njihovi navijaèi. Oni su bili tema Panorama dokumentarnog filma u ranim '70tim koji im je prvi pridao pozornost javnosti iako su oni pravili incidente cak od '30tih godina.
Millwalovi najveæi rival je oduvijek bio West Ham United i ovi klubovi su bili umiješani u brojne nasilne incidente u fudbalu, sa brojnim smrtnim sluèajevima koja su se desila za vrijeme njihovih nemira. West Ham lièno je bio tema drugog dokumentarca sredinom '80tih kada je njihov ICF (Inter City Firm) se pojavio u dokumentarcu zvanom ''Hooligan''. Ovo je vjerovatno najbolji dokumentarac o huliganstvu ikada napravljen i on je uèinio ICF popularnim preko noæi.

user posted image

Era ''Casuals-a'' koja je poèela oko '80tih, donijela nam je huligane koji su poèeli nositi rodu poznatih dizajnera i poznatu sportsku opremu kako ne bi privlaèili pažnju policije i nisu se nosile klubske boje kako bi bilo lakše prevariti protivnika i uæi u pubove. Dok je policija idalje tražila skinheadse koji nose Doc Matrins èizme, nije obraæala pažnju na tipove u luksuznoj opremi. S godinama incidenti su najviše se rasplamsali izmeðu rivalskih grupa koje su pokušavale da unište jedna drugu. Neki od najveæih rivaliteta su meðu londonskim klubovima, West Ham i Millwall kako je gore spomenuto, zatim Spurs - Chelsea, Arsenal i Spurs itd. Drugi veliki rivali su Manchester United - Manchester City, Portsmouth - Southampton, Newcastle - Sunderland i Midllesbrough, Manchester United - West Ham, Birmigham - Aston Villa, Cardiff - Swensea, Leeds United - Manchester United, lista je bez kraja i nije samo sa lokalnim rivalima.
Kao što je veæ spomenuto, fudbalsko nasilje je bilo britanski najveæi izvoz i nije se zaustavilo samo na ovim obalama. Jedan od prvih incidenata u koji su bili ukljuèeni engleski navijaèi, van granica Engleske se desio u Rotterdamu 1974. kada su Spursi igrali finale UEFA kupa protiv Feyenoorda i navjaèi Spursa su bili umiješani u nerede u Rotterdamu i ovo je bila velika zaraza za Holandsku holigansku scenu. Nasilje engleza van Engleske se od tada samo poveæavalo. Bilo kada i bilo gdje je Engleska reprezentacija igrala, uvijek je imala brojne tipove koji su je pratili i bili spremni da se potuku sa domaæinima.
Po mom mišljenju Engleska ima idalje najbolje navijaèe u Evropi iako su nekoliko puta izlazili i kao poraženi. Na svakom glavnom turniru možete se kladiti da æe Englezi biti umiješani u neke nerede. Zemlje kao Poljska umišljaju da imaju huligane broj jedan jer su izašli kao pobjednici protiv Engleza u svojoj vlastitoj državi, ali izgleda sa su zaboravili da bi trebali putovati na meèeve povremeno i dokazati se i vani. Nasilje je dostiglo vrhunac '85 sa Heyselskom katastrofom koja je dovela do toga da engleski klubovi budu izbaèeni iz evropskih takmièenja, ipak su vraèeni 1990. U ovo vrijeme i druge države su imale isti problem sa huliganima od kojeg je Engleska patila godinama i navijaèi Engleske i engleskih timova nalazili su se kao mete drugih huliganskih grupa kada bi putovali vani.

user posted image

Euro '96 koje je održano u Engleskoj se pretvorilo u jednu veliku sramotu za sve druge zemlje posebno za Njemce koji nisu imali nijednu vrstu huligana na prvenstvu. Ustvari jedino je Škotska imala svoje huligane u Engleskoj, oni su imali oko 350-400 huligana na meèu protiv Engleske za vrijeme Eura '96 i iako su bili okruženi policijom uradili su sve dobro u razmjenama sa Englezima pa su èak uspjeli i pobjeæi policiji na Trafalgar Square-u i napasti Engleze koji su pili u ''The Imperial Pubu'' blizu Leicester Square-a. Jedini stvarni neredi osim ovih su bili kada je Engleska izbaèena sa prvenstva od Njemaca i neredi su zavladali širom države a posebno u Londonu.
Englezi nisu jednini koji imaju casuals i firms, kako je spomenuto gore i Skoti imaju svoje casual huliganske grupe, a najveæe su Hibernian i Aberdeen. Oba tima su mogla privuæi po 300 i više huligana u meèevima sredinom '80tih, dok se policija nije okomila na njih kao i nepopularnost Casual scene se drastièno odrazila na njihove brojke. Ali idalje oni mogu postiæi dobre brojke kada je potrebno, prije samo 2 sezone Aberdeen je u pripremnom meèu u Rotherhamu imao 80 huligana koji su pravili nered protiv Sheffield United-ovih momaka poslije meèa, pa su se onda vratili u Sheffield i tu ostali vikend. Hibsi su takoðe bili umiješani u ozbiljne nerede u Engleskoj, najznaèajniji su kada su imali 200 huligana u pripremnoj utakmici protiv Millwalla i sukobili se protivnièkim navijaèima. Navijaèi Hiberniana su takoðe bili umiješani u nerede van otoka protiv Standard Liege-a i Anderlechta u kupu UEFA. Škotski huligani su takoðe bili umiješani u nerede u Utrechtu 1994 kada su se huligani iz raznih klubova udružili, najviše Aberdeen i Hibernian i pratili Škotsku reprezentaciju u prijateljskom meèu protiv Holandije. Sve je završilo sa 49 uhapšenih Škotskih huligana. Godinama su postojale neke veze izmeðu engleskih i škotskih klubova, najpoznatije prijateljstvo je bilo izmeðu Chelsea i Rangersa, iako je upitno da li ono još postoji. Spursi i Aberdeen takoðe imaju prijateljske odnose, kao i Aberdeen i Huddersfield, Stoke i Dundee takoðe imaju prijateljske odnose.Hibs i Oldham su u dobrim odnosima, a prijateljstvo izmeðu Hibsa i Manchester Uniteda je potvrðeno i glasinama da je oko 40 huligana Hibsa bilo prisutno na utakmici Liverpool - Manchester United u septembru 1999.
Huliganizam nije vezan samo za velike klubove, neki od najboljih holigana dolaze iz nižih rangova, Millwall koji smo veæ spominjali igra u 2.diviziji, Manchester City i Portsmouth imaju dobre grupe a igraju u 1.diviziji, a klubovi kao Stoke, Plymouth, Carlisle, Bristol City itd. imaju dobre huliganske grupe takoðe. Velšani imaju klubove sa reputacijom takoðe, sa Cardiffom koji je glavni, tu je još i Swansea koji ima dobre huliganske grupe. Cardiffovi huligani su bili umiješani u brojne incidente, a jedan od najgorih je bio onaj 1999 kada je centar Cardiffa pretvored u ring gdje su se sukobili Cardiffovi i Millwallovi huligani i policija. Policija vjeruje da je ova bitka dogovorena preko Interneta ili preko mobitela. Ovo što ste proèitali je samo kratki opis Britanske huliganske scene, iako bih na ove dogaðaje se mogla napisati knjiga.

user posted image

Ovaj tekst je napisan prije 3-4 godine i najnovija huliganska desavanja u Britaniji nisu spomenuta.
Danas mnogi misle da su huligani nestali sa scene, da ih je zakon pokolebao. Ali najnovija desavanja na EURO 2004 i kupu UEFA prije nekoliko dana su potvrdila da su huligani jos uvijek tu. Zakon o navijacima u Britaniji je veoma ostar i nema teorije vise da dodje do nekog sukoba na stadionu, ali se zato nasilje prenijelo na ulice. Mediji vise i ne znaju kada se desi neka tuca, osim ako policija ne intervenise, pa tako misle da nema vise nasilja povezanog sa fudbalom. Medjutim svakog vikenda u Britaniji se idalje odvijaju tuce, daleko od lica javnosti, dogovorene preko telefona, a u novije vrijeme i preko Interneta. Engleske vlasti i UEFA su htjeli mirne stadione i kulturne navijace, dobili su ih, ali sada opasnost vreba na svakom koraku, nema vise popularnih ''sreaming in'' akcija na stadionu, ali u mracnim ulicama britanskih gradova svakog vikenda ostaju lezati tesko povrijedjena tijela ''losih'' momaka fudbala, ali o ovim novijim desavanjima cete posebno biti obavijesteni !

Firme na ostrvu


England/Wales

• Arsenal - The Herd, Gooners
• Aston Villa - Villa Youth
• Barnsley F.C - Inner City Tykes/Barnsley 50
• [Birmingham City F.C.|Birmingham City]] - Zulu Warriors
• Bolton Wanderers - Cuckoo Boys
• Bradford City - Ointment
• Braintree Town - The Iron Crunchers
• Brentford - Brentford Casuals
• Brighton & Hove Albion - Headhunters
• Bristol City - CSF (City Service Firm)
• Bristol Rovers - GHS (Gas Hit Squad)
• Burnley - Suicide Squad
• Cardiff City - Soul Crew, Barmy Army
• Chelsea - Headhunters
• Chesterfield - CBS (Chesterfield Bastard Squad)
• Crystal Palace - Dirty Thirty
• Derby County - DLF (Derby Lunatic Fringe)
• Doncaster Rovers - DDR (Donny Defence Regiment)
• Everton - ECM (Everton Charming Men)
• Grimsby Town - CBP (Cleethorpes Beach Patrol)
• Hartlepool United - Blue Order
• Hull City - City Psychos, Hull City Service(HCS)
• Leeds United - Service Crew
• Leicester City - Baby Squad
• Lincoln City - LTE (Lincoln Transit Elite)
• Liverpool - Urchins
• Luton Town - MIGS
• Manchester City - City Guvnors
• Manchester United - MIB (Men In Black)
• Middlesbrough - Boro Frontline
• Millwall - Bushwackers, The Treatment
• Newcastle United - Gremlins, The Bender Crew
• Northampton Town - NAT (Northampton Affray Team)
• Nottingham Forest - Red Dogs, Naughty Forties, Trent End Boot Boys, Forest Executive Crew (FEC)
• Oldham Athletic - FYC (Fine Young Casuals)
• Oxford United - SMHS (South Midland Hit Squad)
• Peterborough United - Blue Division
• Plymouth Argyle - The Central Element
• Port Vale - VLF (Vale Lunatic Fringe)
• Portsmouth - 6:57 Crew
• Preston North End - Paras
• Queens Park Rangers - C-Mob
• Reading - Reading Casual Firm
• Sheffield United - BBC (Blades Business Crew)
• Sheffield Wednesday - OCS (Owls Crime Squad)
• Shrewsbury Town - EBF (English Border Front), Shrewsbury Youth
• Slough Town - Rebel Chavs United
• Southampton - The Uglies
• Southend United - CS Crew
• Stockport County - EVF (Edgeley Volunteer Force)
• Stoke City - Naughty Forty
• Sunderland - Seaburn Casuals, HCC (Hylton Castle Crew)
• Swansea City - Jacks
• Tottenham Hotspur - N17s, Yiddos
• Tranmere Rovers - Stanley Boys
• West Bromwich Albion - Section Five
• West Ham United - Hammers, ICF (Inter City Firm)
• Wigan Athletic - Goon Squad
• Wolverhampton Wanderers - Subway Army
• Wrexham - Frontline
• York City - York Nomads Society...........................................

Scotland

• Aberdeen - ASC (Aberdeen Soccer Casuals)
• Airdrie Utd - Section B (inherited from the village's former club Airdrieonians)
• Celtic - CSC (Celtic Soccer Casuals)
• Dundee - DUC (Dundee Utility Crew)
• Falkirk - Falkirk Fear
• Hearts - CSF (Casual Soccer Firm)
• Hibs - CCS (Capital City Service)
• Motherwell - SS (Saturday Service)
• Morton - M.S.C. (Morton Soccer Crew)
• Partick Thistle - NGE (North Glasgow Express)
• Raith Rovers - K.S.C (Kirkcaldy Soccer Casuals)
• Rangers - ICFG (Inter-City Firm)
• St Mirren - LSD (Love Street Division)...............................

Evo i vizit karte

  don_keno 

 MODA

Moda na stadionima, među navijačima!? Kada bi ste postavili takvo pitanje bilo kome ko se ne razumije u fudbal i onima koji njime nisu zaluđeni uslijediće logično pitanje/ odgovor: Pa zar to postoji? Većina '' normalnog '' svijeta navijače smatra barabama, uličarima, probisvetima...bar je takvo stanje kod nas. Pitajte bilo koju žensku osobu šta misli o navijačima, verovatno će vas samo poprijeko pogledati... '' a da to su oni što se tuku po stadionima, što i dalje furaju fajerke, trenerke, brze patike i šalove oko vrata...'' Kod nas je možda tako, a i bilo bi bezveze pričati o modi na našim stadionima kada na njima nema nikoga osim šačice onih redovnih najvjernijih.
O modi na njemačkim stadionima takođe nema šta da se puno kaže pošto je situacija tamo i dalje slična onoj na koju smo već navikli: repovi, brčići, tri šala oko vrata, dva oko struka, traka oko čela, prišivači po prslucima od teksasa... Čast izuzecima, a to su uglavnom likovi odrasli na punk muzici ili skinhead kulturi pa nije rijetka pojava i velikog broja fanova u Fred Perry, Lambretta, Ben Sherman, Lonsdale, Hooligan i sličnoj streetwear odeći.
Žabari naravno uglavnom idu kao manekeni i na utakmice. Bočne tribine na stadionima u Rimu, Torinu ili Milanu mirišu na najnovije parfeme; kožne jakne, džemperčići, ulje u kosi... redovna su pojava među tifozima.
Engleska je međutim nešto sasvim drugo...

April 2002, Charlton-Southampton... Sjedeo sam sa prijateljima Englezima u pabu nedaleko od Grenwicha. Taj dio uglavnom navija za Charlton Athletic. Dva sata prije početka utakmice zazvonio je Neilov mobilni. '' Tišina momci '' povikao je Neil. Svi su se ućutali i pažljivo slušali šta glavni među njima priča. '' Ok, koliko vas ima? Gdje ste? Maze Hill stanica... stižemo za deset minuta... '' Neil je završio kratak razgovor a potom se obratio ostalim momcima: '' Zvali su Saintsi...ima ih devetnaest, nisu naoružani i čekaju nas! Neka se izdvoji jednak broj ljudi koji idu... biće fight! '' Ja sve vrijeme ne vjerujem. On je hladno pričao mobilnim sa navijačem Southamptona i ugovorio je tuču nedaleko od paba u kojem se nalazimo. Ja sam bio dvadeseti, jer kako mi rekoše, ako neću da učestvujem niko me ne tjera, a u slučaju da krene naopako mene neće niko dirati pošto nemam na sebi '' Casual odjeću ''. Njih devetnaest, i ja kao posmatrač, krenuli smo ka Maze Hill stanici dvije ulice dalje od paba. Nikom nije palo na pamet da uzme bilo kakvu flašu ili motku jer je dogovor bio '' na ruke ''. To tamo prolazi, pomislio sam... kod nas bi jedna strana sigurno *@##?@*. Stižemo na dogovoreno mjesto. Dvadesetak metara ispred nas stajala je grupa navijača Southamptona spremna za okršaj sa Charltonom. Bez riječi zalijeću se jedni na druge... bam, bam... sjevaju pesnice, noge, šake... i to traje ni dva minuta kad neki lik ulijeće na plato i viče: '' Bjež' te! Panduri! '', i sve stade. Jeni na jednu, drugi na drugu stranu. Nevjerovatno! Na stanici je osim dvije grupe koje su se mlatile bilo još običnih ljudi koji su najnormalnije čekali voz kao da se ništa ne dešava. A da stvar meni bude još nejasnija pobrinula su se i četvorica navijača Southamptona u crveno-bjelim dresovima koji su takođe sve samo posmatrali sa strane. Na njih se niko nije ni osvrnuo samo zato što su bili obični navijači obučeni u klupske boje, koje po pravilu niko ne dira!
A kako su onda bili obučeni huligani ili kako da ih nazovem da bi ih razdvojio od navijača? Niko na sebi nije imao nikakvih jasno vidljivih oznaka pripadnosti jednom ili drugom klubu. Eventualno na kragnicama košulja ili na kačketima stajao je mali bedž i to je sve. U jednom momentu kada su se izmješali nisam imao pojma ko su koji. Na njima su bile polo majice, karirani kačketi i košulje, farke i uglavnom cipele. Kada sam se malo bolje zagledao u sve njih ukapirao sam da svaki na sebi ima nekoliko stotina funti odjeće.
'' Vidiš, na meni je Stone Island džemper od 200 funti, ispod je majica Henri Lloyd koju sam platio svega 40-tak. Farmerice su Armani, cipele Lacoste, a kačket Aquascuttum. On me je koštao 30 funti! '' ,objašnjavao mi je Neil. Ja sam do tada o svemu tome čitao u fanzinima i slušao od UK prijatelja. Na evropskom prvenstvu u Belgiji 2000. godine vidio sam veliki broj engleskih navijača u odjeći ne toliko poznatih koliko na ostrvu popularnih etiketa. Nakon nereda protiv Njemaca u Charleroi kao i u Briselu protiv muslimanskog djela stanovništva, engleska marka Hackett je bila prinuđena da promjeni logo svoje firme na majicama i duksevima, i da sa njih skine veliki natpis pošto je većina izgrednika imala baš tu odjeću na sebi. Firmi sa dugom tradicijom nije trebalo da se sa njom poistovećuju fudbalski huligani deportovani sa prvenstva u Belgiji.
Sve to sam znao, ali mi je ipak djelovalo malo suludo. Davati toliko love na odjeću koja vrlo lako može da bude upropaštena, iscjepana ili skinuta u tuči sa protivničkim navijačima. Kada sam se malo bolje osvrnuo po pabu svih pedesetak Charltonovih fanova koji su tu pili imali su na sebi markiranu odjeću. Sve su to bile etikete koje baš i nisu toliko popularne na kontinentu, pogotovo ne među navijačima: Burberry, Henri Lloyd, Aquascuttum, Stone Island, Evisu, Paul and Shark, Napapijri, Paul Smith...
A kako je sve počelo?
Prvi put sa pojavom modova, tokom šezdesetih godina prošlog vjeka, momci koji su uglavnom poticali iz radničkih porodica voljeli su da na sebe nabace nešto markirano. Za njih su noćni klubovi i fudbalski stadioni bili mjesta na kojima su imali priliku da prošetaju novu potpisanu odjeću.
Tokom osamdesetih godina u Engleskoj je nastao pojam Football Casuals koji je proistekao iz mode skinheadsa. Nakon redovne odeće koju su furali skinsi: Harrington, Fred Perry, Jon Wood, Ben Sherman, Lonsdale, Sta Prest, Dr Martens ... na engleskim ulicama, pabovima, stadionima masovno su počeli da se pojavljuju momci u Peter Storm jaknama, Pringle rolkama, Lacoste majicama, Burberry šalovima...
Bilo je prestižno imati na sebi skupocjenu, markiranu majicu, jaknu ili šal. U to vrijeme nije bilo mnogo prodavnica koje su ih prodavale. Tinejdžeri su uglavnom mogli sebi da priušte Levi's farke koje su kupovali u Tesco radnjama, ali našlo bi se tu love i za po koju tenisku majičicu (Fila, Lacoste, Sergio Tacchini, Head) koje su bile obilježje prvih Casulaca.
Odjeća je u to vreme na ostrvo stizala iz inostranstva. Britanski klubovi vladali su Evropom, a navijači su koristili svaku priliku da skoknu preko i nabave '' in '' robom. Scousersi, fanovi Liverpoola-četvorostrukog prvaka Evrope, provodili su i po nedelju dana u Italiji ili Francuskoj kada je njihov klub tamo igrao, i '' operisali '' po robnim kućama, buticima i sportskim radnjama. Kući su se vraćali sa punim torbama Slazanger, Ellese, Kappa, Nike, Lois, Anoraks, Lacoste i drugih krpa.
Inter City vozovi bili su puni navijača skockanih po Casuals modi. Veoma bitnu stvar činile su i nove patike, posebno Adidasove Samba i Diadorine Borg Elite. Uprkos naletima mokasina i planinarskih cipela patike su tokom osamdesetih bile hit.
Krajem osamdesetih Casual euforija se stišava da bi sedam, osam godina kasnije ponovo postala preokupacija navijača.
Lacoste i Burberry su možda i jedine dvije etikete koje su i nakon dvadeset godina zadržale vrtoglavu popularnost. Vremena se menjaju pa tako i moda. Ralph Laurenove golf jakne i polo majice postale su neizbježni odjevni predmeti. Prvi put klinci od šesnaest, sedamnaest godina odvajaju po 150 funti za džemper ili cipele.
Trenutno je broj jedan Stone Island, veoma upečatljiva roba zbog oznake (poput kompasa, sličan Nato znaku) koja je kao prišivač sa dva dugmića prikačena na lijevi rukav jakne, duksa ili džempera. Krajem osamdesetih se prvi put pojavila u Velikoj Britaniji. Na engleske tribine su je iz Italije donijeli preprodavci i lopovi koji su tamo odlazili prvenstveno zbog Armani džinsa. Kada je stigao u London Stone Island džemper je koštao 200 funti!!!
Krajem devedesetih policija je uočila vezu između markirane odjeće i huligana. Ukapirali su da ne moraju da motre na nekoga ko urla na stadionu svih devedeset minuta obučen u dres i ogrnut klupskim šalom, već na lijepo odjevene momke po pabovima i oko stadiona od kojih veliki broj već ima zabranu odlaska na utakmice. Koliko su se huligani poistovjetili sa popularnim brendovima govori i činjenica da svaka ekipa ima svoj bedž ''Stone Island on Tour'' sa ispisanim imenom kluba ili vizit karte sa Burberry šarom na kojoj piše '' Upravo ste dobili batina od Aston Villa Youth-a ''
Cardiff City-ev Soul Crew trenutno je jedna od vodećih huliganskih ekipa na ostrvu. Na dan utakmice u pojedine pabove u glavnom gradu Velsa zabranjeno je ulaziti u Stone Island jaknama, dok je u Portsmouthu dovoljno da skinete etiketu sa rukava.
Poput Hackett-a i Stone Island je baš zbog navijača bio prinuđen da promjeni svoj dugogodišnji logo. Najnoviji modeli umjesto prepoznatljivog bedža sada imaju samo malu neupadljivu oznaku na grudima.
Najsvježiji primer u kojem se prosto digla hajka na huligane obučene po posljednjoj modi dogodio se na kvalifikacionoj utakmici između Engleske i Turske igranoj u Sunderlandu aprila ove godine. Sve je počelo nekoliko sati prije tekme kada su se pobile ekipe Sunderlanda i Newcastlea. Dva paba su potpuno demolirana a jedan navijač je u kritičnom stanju prevežen u bolnicu. Kada je policija uletjela da razdvoji zaraćene strane nastao je opšti haos. Preko dvije stotine fudbalskih Casualaca se udružilo protiv njih. Rat je trajao čitav sat. Letjele su flaše, cigle, stolice. Nigdje nije bilo Turaka. Sve se dešavalo izmežu engleskih huligana i policije. Par sati prije toga grupa Turaka je napadnuta u centru grada a kada je policija uhapsila jednog od napadača ovaj je kiptio od bijesa: '' Ja sam navijač Arsenala, ova govna su mi ubola nožem prijatelja prije dveij godine! '' Takođe je i jedan turski novinar dobio batine ispred Mc Donald's-a. Tokom meča turski navijači su konstantno gađani svim i svačim a opšta ludnica je nastala kada je Engleska povela 1-0. Preko pedeset navjača uletjelo je u teren da podjeli radost sa igračima. Većina ih je imala Stone Island jakne i Burberry ili Aquascuttum kačkete. Policija je tog dana uhapsila 105 izgrednika. Naslovi u sutrašnjim novinama poput: '' Burberry banda napala policiju '' i '' Stone Island huligani rušili sve pred sobom '' digli su veliku prašinu.
Policija na engleskim stadionima danas posebno obraća pažnju na '' markirane '' navijače, jer se ispostavilo da su baš oni potencijalni izazivači nereda. Naravno nisu svi obučeni u Pradu, Aquascuttum, Paul and Shark, Dolce and Gabbana, Henri Lloyd, Stone Island... jer činjenica je da ne može baš svako da izdvoji 500 funti kako bi kompletirao garderobu. Ima i onih koji se i dalje drže Fred Perrya, Ben Shermana, Lonsdalea... u suštini to je to, ali neuporedivo jeftinije!
Fudbalski fanovi širom Evrope decenijama su se ugledali na engleske navijače, tako da se i '' fashion '' euforija sa ostrvskih stadiona velikom brzinom širila. Kod nas se o svom tom modnom ludilu ne zna puno, mada mora se priznati da je sve veći broj onih koji prate dešavanja na ostrvu.

BURBERRY


1856. dvadesetjednogodišnji Thomas Burberry osniva firmu i otvara prvu prodavnicu u Basingstokeu.
1890. otvoren je i prvi šop u Londonu, Haymarket.
1900. ustanovljen zaštitni znak firme – vitez kopljanik na konju. Otvaraju se prve prodavnice u Parizu i Njujorku.
1910. Burberry šije kompletnu garderobu za britansku vojsku.
1924. patentirana čuvena krem/braon karirana šara koja je i danas sinonim za Burberry.
1967. Burberry kaputi i mantili postaju svjetski hit. Masovno se nose torbe, šalovi, kišobrani.
1980. Burberry euforija zahvata Ameriku. Otvaraju se ekskluzivne prodavnice u Detroitu, San Franciscu, Chicagu, New Jerseyu, Philadelphiji, Washingtonu...
1997. potpuno novi tim dizajnera izbacuje novu kolekciju.
2003. '' Burberry Brit '' naziv je novog ženskog parfema.


AQUASCUTTUM

1851. ustanoveljen patent za nepromočive kišne kabanice. John Emary osniva etiketu za muškarce Aquascuttum.
1909. Aquascuttum fabrika u Northemptonshireu proizvodi godišnje preko 30.000 kišnjih mantila.
1914. Aquascuttum šije vojne uniforme i odjela koja će se nositi tokom oba Svjetska rata.
1960. Winston Churchill jedan je od Aquascuttumovih modela.
1976. patentirana poznata karirana šara. (mnogi je zbog iste boje mešaju sa Burberryem)
1995. Generalni sponzor svjetskog filmskog festivala
1996. Oficijelna odeća olimpijskog tima Velike Britanije na Olimpijadi u Atlanti.
2001. Aquascuttum slavi 150 godina postojanja.


STONE ISLAND

Krajem sedamdesetih godina italijanska sportska kompanija SPA lansirala je novi proizvod Stone Island koji par godina kasnije, tačnije 1981. uspjeva da se u potpunosti probije na tržište. Dizajner broj jedan bio je Massimo Osti, koji će kasnije osvajati mnoge svjetske trofeje. Prve jakne izgledale su futuristički. Pravljene su od posebnog tehno fibera i imale visoki sjaj, tako da su zavisno od toga da li ste na suncu ili u mraku mjenjale svoju boju (od zlatne do metalik sive na primjer).
Polovinom osamdesetih pojavljuje se i prva kolekcija Stone Island džempera.
Ni jedna prodavnica u svijetu, osim generalnog zastupnika nije mogla da prodaje Stone Island odeću. Zbog velike popularnosti na ostrvu otvara se i prvi šop u Londonu.
Ulaskom u dvadesetprvi vijek Stone Island je proširio svoj asortiman i načinio par izmjena u dizajnu, a najbitnija je ta da je prepoznatljivi platneni bedž skinut sa lijevog rukava i zamijenjen malim logom.


LACOSTE

1927. francuska teniska reprenzetacija predvođena Reneom Lacoste, pobjeđuje to data neprikosnoveni američki tim i po prvi put osvaja Davis Cup. Američka štampa nakon tog senzacionalnog uspjeha Francuza veliča francuske tenisere a njihovom kapitenu pridodaju nadimak '' Aligator ''. Rene Lacoste prihvata taj nadimak objeručke i već na slijedećem takmičenju pojavljuje se u sakou sa izvezenim krokodilom na džepu.
1933. Rene Lacoste i Andre Gillier, vlasnik najveće tekstilne fabrike u Francuskoj u to vrijeme, osnivaju firmu koja će proizvoditi odjeću za tenisere, jedriličare i igrače golfa. Nazivaju je Lacoste.
Prva Lacoste majica bila je bjele boje, išla je uz tjelo, imala je kragnicu, kraće rukave i bila je kraće dužine.
1951. Lacoste roba počinje da se izvozi u Italiju i USA
1963. Napravljen je i prvi teniski reket s' kojim će Jimmy Connors i Billie Jean King osvojiti čak četrdesetšest turnira.
Ubrzo se popularnost '' krokodilčića '' širi po cjelom svijetu, otvaraju se prodavnice na svim kontinentima, pa je danas prosto nezamislivo otići u neku svjetsku metropolu i ne primjetiti oficijalni Lacoste šop.


HENRI LLOYD

Prvog jula 1963. godine poznati jedriličar, Henri Strzelcki osniva sopstvenu marku Henri Lloyd. Od početka pa do danas Henri Lloyd proizvodi svu vrstu sportske odjeće za moreplovce, skipere, nautičare, jedriličare. Veliki broj svjetskih takmičenja u vodenim sportovima bio je pod pokroviteljstvom Henri Lloyda.




HACKETT

Svoj proboj na tržište Hackett doživljava kao generalni sponzor engleske ragbi reprenzetacije kao i polo tima. Osim sportske odjeće Hackett proizvodi i odjela, košulje, šešire... Sportska kolekcija je bila prepoznatljiva i lako uočljiva pošto je preko cjelih grudi imala ispisano Hackett. Današnji logo je sasvim drugačiji i obično se samo na grudima ili rukavu nalazi slovo H.


Od ostalih etiketa koje su popularne među navijačkim svijetom na ostrvu treba izdvojiti: Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss, Dolce and Gabbana, Prada, Gant, japanski Evisu, Nappapijri,... kao i sportske klasike poput Adidasa, Reeboka, Pume, Umbra...

Old School Style (Stara škola)

Moda je bila bitna kao i spremnost za tucu.Pocijepana i zakrpljena odjeca jednostavno nije isla.Nevjerovatno je da su i oni koji su primali socijalnu pomoc nosili firmiranu odjecu,jednostavno to je bila obaveza.Pored redovne akcije tokom utakmica,mnogi su putovali u London da bi kupili nove stvari,posto su radnje u Glasgowu bile slabije snabdjevene.Nocni vozovi petkom za London su uvijek imali nekoliko putnika iz MSS-a,koji bi se nakon sopinga vratili u subotu vece,i obavezno obrnuli ture u "Centre Focus" pubu,inace mjestu okupljanja.Prva odjeca u vidu izbledjelih farmerki,Pringle dzempera i bjelih trenerki je ubrzo zamjenjena novom odjecom,s'obzirom da su Engleske Casual ekipe bile ispred Skotskih.Da bi se uvijek bilo u trendu,svake nedjelje je neko isao na jug da bi pri povratku informisao ostale o novim markama i odjeci.Italijanske marke su se sve vise nosile,Fila,Lacoste,Sergio Tacchini,kozne jakne,trenerke,tamne farmerke i Armani dzemperi su se pocele nositi zbunjujuci jednako pandure i nove Casual ekipe koje jos nisu znale za nove marke.Zahvaljujuci tome i Motherwell i Aberdeen su bili korak ispred svih.Bila je to velika prednost jer su tako neopazano mogli da udju na druge tribine,jer dok bi domacini i panduri trazili Casule odevene u vec provaljenoj varijanti,oni bi obukli nesto sasvim novo.U Engleskoj huligani sa sjevera zemlje su poceli da se oblace u nesto jednostavniju i jeftiniju odjecu,kao reakciju na vec poznati stil Casual mode.Motherwell je uvijek imao najbolje kontakte u Leedsu,pa je i prvi ispratio taj novi vid oblacenja.Vostane Barbour jakne i iscjepane stvari nisu bas privlacile djevojke u Motherwellu,mada to im i nije bila namjena.Inovativni izgled "novih" Casualaca ce se dokazati kasnijih godina jer ce postati glavna moda medju "obicnim" ljudima.Dovoljno je vidjeti na ljudima sve one marke koje su godinama bile zastitni znak Casuala.Fila,Ellesse,Diadora i druge marke su bile najprodavanije i njihove radnje su bile prisutne u centru grada.Armani je bila najekskluzivnija marka,pa bi svako sa novim proizvodom ove marke bio najvidjeniji lik na tribini.Kao i marke i cijene su bile ekskluzivne.Fila dzemper je bio oko 80 funti 1982,skoro 20 godina kasnije slicna stvar kosta oko 30-40 funti.Koliko su se cjenile neke marke pokazuje cinjenica da su se i nakon nekoliko godina nosenja polovne stvari prodavale po originalnoj cijeni.Mnogo vremena se provodilo po radnjama da bi se nasla stvar koju niko nema,takvo je bilo razmisljanje prosjecnog Casual navijaca.Casualsi su ocigledno u jednom trenutku diktirali modu,ali nije svima odgovaralo da huligani reklamiraju poznate svijetske marke.Kada je SS bio u akciji,obicni navijaci nikada nisu bili meta,za razliku od starijih vremena.SS se cak ponosio svojim moralnim stavovima,pa pojedinci koji se toga nebi pridrzavali,bili bi upozoreni ili istjerani iz ekipe.Mozda zvuci kao proseravanje,ali istina je da su i MSS i Aberdeen Soccer Casuals napadali samo one koji su trazili tucu.Nikada se nisu napadala djeca ili terorisale babe,Casualsi su jednostavno bili nesto novo.Neki novinari nisu kapirali fazon,pa su ostajali bez ekskluzivnih naslova i tekstova.
Kao i svaki pokret,uvek je postojala potreba za mladjom ekipom.Neki od mladjih navijaca su bili otjerani na zeljeznickoj stanici kad bi se putovalo na gostovanje.Jednostavno stariji pripadnici SS-a nisu znali da li bi oni narusiti reputaciju grupe i koliko bi bili spremni za okrsaj.Neki od tih klinaca ce kasnije postati glavne face MSS-a,ali svi oni su prvo bili clanovi "The Tufty Club" ekipe,mladja grupa Motherwella.Takodje je postojala i zenska ekipa,'Soccer Sisters',ime koje je nastalo uglavnom zbog skracenice,medju njima je bilo stvarno dobrih treba. To nije bio kraj,formirana je jos jedna ekipa mladjih clanova "Soccer Shorties",u njoj su ustvari bili bivsi clanovi Tufty Cluba,koji nisu jos bili za MSS.Kasnijih godina pokusano je sa pravljenjem jos jedne ekipe.To su bili stariji clanovi MSS-a,nesto kao stara garda,nazivali su se "Nu-Kru".Ekipa koja je kratko postojala,ali je itekako bila na reputaciji,sto se i moglo ocekivati od ljudi koji su takoreci osnovali MSS.Kasnije su se stariji clanovi povukli,pa su ih naslijedili momci iz Tufty Cluba i Soccer Shorties.To je bila ocekivana smjena generacija,posto se vecina starijih navijaca povukla,dobivsi djecu,ozenivsi se ili iz nekog treceg razloga.Ova smjena je u pocetku oslabila grupu,ali samo do ustaljivanja novopridoslih mladjih clanova na njihovom mjestu.To je bila prirodna zamjena,moze se tako reci.Uvijek se postavljalo pitanje glavnog vodje,ali niko se nije posebno isticao da bi bio broj 1.Sve se zavrsavalo dogovorom,uglavnom nekolicine glavnih ljudi.Sastanci su se odrzavali cetvrtkom u Centre Focus pubu,da bi se utvrdio plan za vikend.Ustvari to je donekle bio i izgovor za dobro napijanje,a plan bi smislili usput.Nista nije bilo pod obavezno,obicno bi dva-tri clana ekipe dobrovoljno pogledali red voznje i utvrdili koja je stanica najbolja za izlazak.Neki su mislili da su ispred drugih,ali ti drugi bi ih spustili na zemlju ako bi ovi pretjerali.Jednostavno niko nije bio iznad svih.Svi su mrzili politiku,pa je i to razlog zbog kojeg nikome nije dopusteno da svoje misljenje stavlja iznad drugih.
Old School Style Kao u svakoj subkulturi tako i u navijačkoj postoje razni stilovi,pravci i načini djelovanja.
Navijačka tribina je mjesto gdje organizirane skupine navijača izkazuju ljubav prema svom klubi ili reprezentaciji.
Old School Style (Stara škola) navijanja je po mnogo ćemu jedinstven i nije tako raširen kao drugi stilovi navijanja.
Glavne odrednice stila su:
-Poštovanje tradicije svoje navijačke grupe.
-Uzajamno pomaganje s drugim podgrupama.
-Neorganizirana gostovanja... (prefer.voz).
-Izbjegavanje nasilja,osim u slučaju "samoobrane".
-Mali transparenti i šalovi (bar-šal ili retro-šal).
-Navijanje svih 90 minuta ,vjernost klubu cijeli život.

West Ham



Nakon slavlja Chelsea (osvojili titulu i liga kup), Liverpoola (postali prvaci Evrope peti put) i Arsenala (osvojili FA kup), prvog dana juna i istočni London je imao razloga za slavlje... West Ham se nakon dvije godine vratio u premijer ligu. Proslava je trajala više od nedelju dana. Sve je počelo ulaskom "čekićara" u baraž, koji je obezbjeđen bukvalno u posljednjem kolu, potom se slavio plasman u finale nakon pobede nad Ipswichem, da bi sve kulminiralo pobijedom West Hama nad Preston minimalnim rezultatom, u velikom finalu koje je odigrano pred skoro osamdeset hiljada navijača u glavnom gradu Velsa. Iz istočnog Londona put Kardifa krenuo je veliki konvoj autobusa i automobila. Da su svi išli u koloni, bez problema bi spojili London sa Velsom. West Ham je tog dana bodrilo preko četrdeset hiljada fanova, što je još interesantnije njihov stadion ima kapacitet od desetak hiljada mesta manje. Dan kasnije igračima je priređen spektakularan doček i proslava na ulicama oko stadiona u istočnom Londonu.
"Imao sam utisak kao da su svi koji su ikada navijali za West Ham došli na finalnu utakmicu u Kardif", počinje priču jedan od očevidaca, četrdesetosmogodišnji fan "čekićara" Steve, koji je bio u društvu sina Trevora i njegovih prijatelja. Inače Trevor je momak na polovini treće decenije života kojeg je na West Ham navukao stari, naravno: "West Ham mi je sve u životu. Ne propuštam ni jednu utakmicu već deset godina. Prošao sam svašta, od padanja na godinu u školi, do batina, hapšenja... Nije mi žao, naprotiv... ambijent iz Kardifa pamtiću dok sam živ. Otac je imao tu sreću da je živio u vrijeme najvećih uspjeha kluba tokom šezdesetih, a potom i početkom osmadesetih. Valjda će se i meni desiti nešto slično u životu."
West Ham je osnovan daleke 1895. godine pod imenom Thames Ironworks. Osnovali su ga radnici istoimene fabrike koja se nalazila na dokovima Temze. Otud i ne čudi što su u grbu ukršteni čekići. Pet godina kasnije klub se transformiše i mijenja naziv u West Ham United. Potom je uslijedila i selidba sa dokova u srce East Enda, tako da klub ubrzo postaje zaštitni znak čitavog kraja. West Ham se udružio sa lokalnim amaterskim timom Boleyn Castle FC, a od 1904. godine svoje utakmice igra na novoizgrađenom stadionu Boleyn Ground. Boleyn Ground je otvoren u septembru 1904. utakmicom protiv Millwalla, koji se preselio sa dokova u južni London. Prisustvovalo je 12 hiljada gledalaca, i već na toj utakmici moglo se naslutiti da će svaki naredni okršaj "čekićara" i "lavova" biti pravi rat, pošto je utakmica u više navrata bila prekidana zbog ulijetanja navijača oba tima u teren. Tokom narednih petnaestak godina West Ham se postepeno penjao iz ranga u rang, da bi 1923. konačno prvi put ušao u prvu ligu.
CKM: Od kada ideš na utakmice i po čemu ćeš pamtiti prve godine provedene na stadionu?
Steve: "Otac i stric su me prvi put odveli na West Ham 1964, u sezoni kada je klub osvojio prvi trofej. Bio sam klinac. Imao sam samo osam godina. Sjećam se da sam često zbog gužve sjedeo ocu na ramenima za vratom. To je bilo vrijeme kada su stadioni bili puni i kada su se ljudi radovali svakom odlasku na utakmicu. West Ham je osvojio kup kao i kup kupova. Engleska je postala prvak svijeta, i u cijeloj zemlji je vladala opšta fudbalska histerija. Igrači su poređeni sa bogom. Niko u Engleskoj nije bio sretniji od navijača West Hama. Naša tri igrača su odigrala najznačajniju ulogu u osvajanju tog jedinog velikog pehara. U finalu je pobijeđena Nemačka sa 4-2. Centarfor West Hama Hurst je postigao het trik, strijelac je bio i još jedan naš igrač Peters, dok je pehar uručen našem kapitenu Bobby Mooreu. Mi, navijači West Hama smo tu nacionlnu pobijedu 1966. godine prisvojili kao trijumf West Hama. Bio sam na stadionu i 1970. kada je prodato preko 40 hiljada karata protiv Tottenhama. Bilo je više ljudi nego što je stadion mogao da primi. Chicken Run je izgledao kao kutija sardine. Utakmica je u nekoliko navrata bila prekidana, pošto su ljudi padali u nesvijest od gužve. Takođe to je bilo i vreme prvih masovnih odlazaka na gostovanja sa klubom kao i prvih ozbiljnijih nereda na stadionima."
CKM: Da li si već tada bio svjedok masovnih tuča navijača?
Steve: " U maju 1967. godine na našem stadionu gostovao je Manchester United. Trebala im je pobijeda za titulu. Na stadion sam krenuo sa ocem, stricem i njihovim društvom. Oni su uvijek išli na tribinu Chicken Run. Tamo su vodili i nas klince, ali su ovaj put odlučili da nas pošalju iza gola na domaću tribinu, pošto je Chicken Run bio odmah uz gostujuće navijače, a sve je nagovještavalo da će biti velikih nereda. Stari je mislio da smo ja i dva drugara bezbjedniji ako budemo na velikoj sjevernoj tribini. Kako smo se približavali stadionu sve više sam sticao utisak da je West Ham u toj utakmici bio gost a ne domaćin. Navijači Manchestera su okupirali istočni London, i ponašali su se prilično bahato. Ocu nije bilo svejedno, pa je odlučio da mene i dva moja drugara otprati nazad na autobus. Nama se išlo na utakmicu, tako da smo sišli na prvoj stanici i vratili se sami nazad do stadiona. Imao sam bordo plavi šal oko vrata. Na putu ka stadionu bili smo izloženi pravoj torturi od strane navijača Manchestera. Ostao sam bez šala. Blo ih je previše, a nas trojica smo imali tek po deset-dvanaest godina. Sjećam se da su mnogi navijači Manchestera imali West Hamove šalove, koje su kao i nama oteli drugim fanovima West Hama. Uspeli smo da se probijemo do sjeverne tribine. Pomislio sam tada, spaseni smo, ali kada smo ušli unutra prizor je bio zastrašujući. Navijači Manchestera su okupirali cijelu tribinu. Pomjerili smo se u kraj i popeli na zid iznad tribine sa kojeg smo imali sjajan pogled, a opet smo koliko toliko bili bezbjedni. Narednih dva sata prizor je bio zastrašujući. Oko dvije hiljade ljudi konstantno se tuklo ispod nas. Neredi su se odvijali i na Chicken Runu, gdje su bili otac i stric. Oni su se sukobili sa navijačima Uniteda koji su preplavili i južnu tribinu. Mislim da nikada poslije toga nijednih navijača nije bilo na našem stadionu kao njih tada. Sve četiri tribine su učestvovale u neredima. Na sve strane su letjele flaše, kamenice, zapaljene zgužvane novine. Vidio sam na desetine razbijenih glava, stotine ljudi u modricama, veliki broj uhapšenih. Kada sam stigao kući, oca još dugo nije bilo. Pojavio se tek nakon tri sata. Obje ruke su mu bile krvave, zglobovi pesnica rastureni, usna rasječena. Ponašao sam se kao da nisam bio na utakmici. Pitao sam ga kako je bilo. Odgovorio mi je: "sjajno sine, bilo je veličanstveno. Pokazali smo sjevernjačkim govnima da nema zezanja u East Endu." I kakav onda može da bude sin pored takvog oca?"
CKM: Koliko je to sve uticalo na tebe da kreneš putem kojim si krenuo?
Steve: " Ja za sebe ne mogu reći da sam bio vođa huligana. Ja sam oduvijek bio samo West Hamovac do srži. Za klub sam uvijek u stanju da poginem. Išao sam na sve utakmice redovno od 1968, a na sva gostovanja godinu, dvije kasnije. Gdje god su se pojavili gostujući navijači bilo je nereda. To je jednostavno bio način života i odrastanja generacije tinejdžera tog vremena. Nasilja je bilo svuda, kako na stadionima, tako i na koncertima, u disko klubovima, školskim dvorištima... Jednostavno, nisi mogao izbjeći da se ne potučeš. Ja nikada nisam bio od onih koji su izazivali, prvi se zalijetali i napadali protivnike, ali u većini situacija nije bilo izbora. Rijetko kada sam uspio da izbjegnem incidente. Jedna masnica ti još ne prođe, a već zaradiš novu!"
CKM: Da li si bio aktivan i u vrijeme nastanka huliganske ekipe West Hamovih navijača poznatije pod nazivom Inter City Firm, koja je dugo godina važila za jednu od najorganizovanijih na ostrvu?
Steve: "To je bilo početkom osamdesetih. Rano sam se oženio, a tada mi se rodio i sin Trevor. Išao sam redovno na utakmice, i poznavao većinu momaka koji su osnovali Inter City Firm (ICF), ali su oni bili ekipa za sebe. Moje vrijeme je bio period od 1967. do 1980, kada smo osvojili kup protiv Arsenala. Na gostovanjima sam djelio njihovu sudbinu. U Sunderlandu i Leedsu su me uhapsili. Sa par likova sam i danas dobar prijatelj. Oni mene smatraju za svog, ali da budem iskren nikada nisam bio u toj priči. Većina ih je mlađa od mene. Kada je pre par godina ICF organizovao reunion i odlazak na gostovanje na Old Trafford, dobio sam poziv od sina Trevora koji je danas više u svemu tome od mene. Nakon gotovo dvije decenije ponovo sam sreo mnoge likove koji su davno prestali da idu na utakmice."
CKM: Poznat je rivalitet West Hama sa Millwallom. Ko su vam još neprijatelji?
Steve: Millwall pod jedan. Sa njima smo se često sretali posebno u moje vrijeme. To su bili okršaji na život i smrt. Isto je bilo i u vreme mog oca i dede. Mržnja sa Millwallom datira još od vremena kada smo i mi i oni bili dokerski klubovi. Ja sam imao tu nesreću da se nakon ženidbe preselim sa porodicom u Bromley, kraj u južnom Londonu koji je pun navijača Millwalla. Moram vam priznati da sam prvih par godina skrivao klupsku pripadnost. U par navrata su mi razbili prozore na kući. Ženi nije bilo svejedno da se parkom prošeta sa bebom u kolicima. Danas u Bromlyeu ima dosta nas koji navijamo za West Ham. Mrzim i Manchester United, zbog toga što su mi uzeli šal 1967. West Ham je uvek bio mali klub u poređenju sa njima, ali su zato navijači West Hama često uspjevali da odnesu pobjedu. Manchester mrze svi osim njegovih navijača, i to je normalno. Mrzim i jebeni Tottenham, kao i Chelsea. Oni su nam uz Millwall glavni rivali u Londonu. Chelsea je bio izuzetno jak tokom sedamdesetih, možda i najjači u zemlji."
CKM: Ko ti je najbolji fudbaler koji je nosio dres West Hama?
Steve: "Kao klinac sam obožavao Bobby Moorea. Potom mi je idol bio Alan Devonshire. U posljednje vrijeme Italijan Di Canio je bio najbolji. Ipak jedan igrač će mi uvijek biti ispred svih. To je Trevor Brooking. Njega sam pratio od početka karijere do kraja. Znao sam šta doručkuje, sa kim se viđa, gdje izlazi. Bio sam opsjednut njime. Mislim da nikada nisam vidio kompletnijeg fudbalera West Hama. On je imao sve, od stava i ponašanja na terenu do driblinga, šuta, udarca glavom. Po njemu sam i sinu dao ime. West Ham je uvijek imao dobru školu fudbala. Pogledajte samo danas premijer ligu. Joe Cole i Frank Lampard su udarne igle Chelsea, Michael Carrick je nezamenjiv u Tottenhamu, a Jermaine Defoe prvi strelac tima, Rio Ferdinand je najbolji odbrambeni igrač u zemlji. Svi oni su ponikli u West Hamovoj školi fubala. Da je klub malo bolje organizovan i finansijski jači ti igrači bi danas igrali za West Ham. Mada ne bojim se za budućnost kluba. Riov brat Antoan, kao i mladi Nobble su već sada veliki igrači."
CKM: Da li je tvoja porodica ikada morala da trpi zbog West Hama, i šta na sve kaže tvoja supruga?
Steve: " Mnogo puta me nije bilo kući na bitnim porodičnim proslavama, ali to je tako. Žena se odavno pomirila sa tim. Zajedno smo skoro trideset godina. Jednom mi je prebacila što me tri dana nije bilo kući kada sam sa društvom slavio povratak u prvu ligu 1977. Te godine još nismo bili vjenčani, ali smo živjeli zajedno. Drugom prilikom se umalo nismo razveli kada je ona bez mog znanja rezervisala aranžman za ljetovanje u avgustu 1985. Bila nam je godišnjica braka, izveo sam je na večeru a ona mi je pokazala vaučere za put u Španiju. Taj dan je objavljeno izvlačenje parova za novu sezonu. Zbog jebenog puta u Španiju ja sam trebao da propustim prva tri kola nove sezone. Nije bilo šanse. To je bio posljednji put da je uradila nešto slično. Danas joj raspored prvenstva visi prikačen na frižider. Nema razloga da idemo na ljetovanje u avgustu, ako već tokom juna i jula nema fudbala."
CKM: Da li pratiš reprenzetaciju?
Steve: "Naravno. Veliki sam patriota. Često sam išao i izvan zemlje da bih gledao Englesku. Za svakog pravog fudbalskog fana to je obaveza. Bio sam na svjetskim prvenstvima u Španiji, Italiji, Francuskoj, na evropskim u Švedskoj i Belgiji. Gledao sam Englesku po Evropi pedesetak puta. To je sjajan osećaj. Na tim gostovanjima osjećaš se kao ambasador svoje zemlje. Imao sam sreće da sam dosta puta išao i sa West Hamom po Evropi tokom sedamdesetih i osamdesetih, a bio sam i u Mecu kada smo igrali Inter toto kup prije par godina.
CKM: Nakon godina zatišja, reklo bi se da su huligani sve aktivniji u posljednje vreme. Kakva je situacija na West Hamu?
Steve: "Većina mojih prijatelja poput mene ima sinove. Oni čine tu mladu West Hamovu gardu. Trevor nije klinac da bih mu ja sad objašnjavao šta treba da radi a šta ne. On voli West Ham kao i ja. Svako ko stvarno voli tim za koji navija, spreman je i da snosi posljedice. Mi možemo sada raspravljati o fudbalu i ti možeš navijati i za Millwall ako treba. Možemo se i posvađati, ali nemoj da bi mi rekao da je West Ham sranje. Razbio bih ti nos bez razmišljanja. I danas je među mlađim navijačima mnogo sličnih meni, samo ja mislim da više ništa nije isto kao prije. Priča mi Trevor da su se nedavno dogovorili sa navijačima Leicestera da se nađu negde daleko od stadiona. Bilo ih je 20 na 20, pobili su se, a potom je svako otišao na svoju stranu. Nije to to. Mislim da više nema šanse da se dogodi da se cijela tribina maklja, da Green Streetom teče krv u potocima niti da grupa od 800 navijača West Hama juriša na duplo brojnije navijače Arsenala. Ne mogu opisati kako je nekada bilo uzbudljivo ići na fudbal. Uživao sam na West Hamu iz nedelje u nedelju. To mi je bilo sve u životu. Voljeću West Ham istim intezitetom do smrti, iako je danas potpuno drugačija priča."
Trevor: "West Ham ima odličnu ekipu. Stari ICF se vratio na scenu, tako da mislim da bi teško neko mogao da izađe na kraj sa nama. Velik je pritisak na navijače danas. Snimaju nas kamere non stop. Zbog psovke ili prekog pogleda mogu da te izbace napolje pa čak i uhapse. Velika se buka podigla oko susreta sa Millwallom prošle sezone, ali je policije bilo toliko da jednostavno nisi mogao da trepneš. Došlo je do manje čarke sa pandurima. Dok smo se mi iz prvih redova gurali sa njima, pokušavajući da probijemo kordon klinci su ih iz pozadine gađali flašama. Bilo je zanimljivo. Manja frka je bila i protiv Chelsea u liga kupu, ali ništa spektakularno."
CKM: Koliko je fudbal danas drugačiji od onog od prije 20-30 godina?
Steve: "Ogromne su pare u fudbalu, tako da je on prije svega veliki biznis. Naravno, još uvijek ima dosta zaluđenika kojima je klub svetinja i ispred svih tih moćnika koji manipulišu i drže konce u svojim rukama. Atmosfera ne može da se poredi sa periodom kada su tribine bile bez stolica, i kada si jedva čekao narednu utakmicu da ideš da navijaš dok ne podereš grlo. Sjećam se da Trevor Brooking nije htio da krene sa centra u Southamptonu dok svi navijači West Hama ne uđu na tribine. Danas je malo igrača kojima je stalo do nas. Ovaj masovni odlazak navijača West Hama u Kardif na finale baraža, malo me podsjetio na stara vremena. Stvarno je bilo spektakularno. Dva dana smo pjevali, pili na ulicama i u pabovima. Na stadionu je atmosfera bila sjajna. Ne pamtim kada je poslednji put 40 hiljada ljudi pjevalo himnu "I am forever blowing bubbles". I sada se naježim dok mi se u glavi motaju svježe slike utakmice protiv Prestona. I na kraju pobijeda i povratak u premijer ligu. Slavlje na stadionu, ulicama, pa sutradan repriza u istočnom Londonu. Zbog takvih stvari vrijedi živeti!"

West Ham United je možda na Balkanu i najpopularniji engleski klub, pogotovo među ljubiteljima pank muzike. Za to su najzaslužniji stari pank bendovi poput Cockney Rejects, Cock Sparrer i The Business. Sva tri benda su u svojoj bogatoj muzičkoj karijeri ponosno isticali privrženost bordo plavim bojama. Cockney Rejects je uoči finala kupa protiv Arsenala 1980. izdao singl na kojoj se nalazila klupska himna "Forever Blowing Bubbles". Nakon pobijede u tom finalu bend je održao koncert u The Garage klubu, koji se i danas nalazi u srcu sjevernog Londona u kojem svi navijaju za Arsenal. Sa Cockeny Rejects na koncert je stigla i grupa od oko 200 navijača West Hama mahom pripadnika ICF. Neredi su bili neizbježni. Cock Sparrer je u spotu za pesmu "We Love You" koristio snimke sa utakmica voljenog tima, a na omotima albuma "Running Riot" kao i ploči sa raritetnim pjesmama nalaze se fotografije članova benda uslikane na stadionu West Hama, kao i scene nasilja sa Upton Parka. Mickey Fitz, pevač benda The Business takođe je veliki fan "čekićara". grb mu je istetoviran na ramenu, a često je nastupao u klupskom dresu. Osim toga bend je snimio pjesmu posvećenu legendi kluba Bobby Mooreu.
Od muzičara koji navijaju za West Ham a nemaju veze sa pankom pomenućemo još Steve Harrisa, člana hevi metal benda Iron Maiden, potom pop pjevača Davida Essexa, kao i Billya Braga.

Huliganska ekipa West Hama nastala početkom osamdesetih godina prošlog vijeka zvala se Inter City Firm. U to vrijeme policija je za odlaske navijača na gostovanja organizovala specijalne vozove kako bi ih držali pod kontrolom. West Hamovi huligani su zato odlučili da na putovanja idu u sopstvenoj režiji Inter City vozovima kako bi izbjegli policijsku pratnju. Odatle i naziv Inter City Firm. Nešto kasnije je osnovana i ekipa Under Fives, koju su činili uglavnom mlađi momci.
West Ham United je osvojio tri FA kupa: 1964, 1975. i 1980. kada su kao drugoligaši u finalu pobjedili favorizovani Arsenal. Titulu nikada nisu osvajali, a najbolji plasman ostvaren je 1986. godine kada su sa četiri boda zaostatka za prvoplasiranim Liverpoolom zauzeli treće mesto. U evropskim takmičenjima "čekićari" su osvojili kup pobjednika kupova 1965. godine.

Rekordna posjeta na stadionu West Hama zabilježena je u oktobru 1970. godine u susretu protiv Tottenhama. Utakmici je prodato 42.322 ulaznica. 1936. godine na drugoligaškoj utakmici između West Hama i Charltona prisustvovalo je 43.582 gledalaca, ali je tokom Drugog svetskog rata jedan dio dokumentacije West Hama izgorio tako da je taj podatak nezvaničan. Rekorder po broju nastupa u bordo plavom dresu je Billy Bonds, koji je boje kluba iz istočnog Londona branio na 663 utakmice, punih dvadeset sezona (1967-1988). Najbolji strijelac u istoriji kluba je Vic Watson koji je u periodu 1920-1935. postigao 298 golova. Najskuplje plaćeni igrač je Tomaž Repka čiji je transfer iz Fiorentine u West Ham 2001. godine iznosio 5.5 miliona funti, dok je najskuplje prodat Rio Ferdinand. Za njega je Leeds platio čak 18 miliona funti.

CHELSEA HEADHUNTERS


Kada pomenete reč huligani verovatno vam prvo na pamet padaju fudbalski navijači koji se mlate na stadionima. Engleska, kolevka fudbala, je naravno i kolevka fudbalskog nasilja. Slučajevi prvih incidenata na stadionima širom ostrva zabeleženi su pre skoro sto godina, ali su prve masovne tuče navijača počele da se dešavaju tokom šezdesetih godina prošlog veka. Sedamdesete su donele i pojavu prvih organizovanih navijačkih grupa kao i sve veći broj omladine, željne akcije i pune adrenalina, na stadionima.Gde god je igrao neki britanski tim ili reprenzetacija širom Evrope navijači su putovali u velikom broju ostavljajući iza sebe krš i lom.

Tokom osamdesetih sve je uzelo mnogo većeg maha. Huliganske ekipe su bile odlično organizovane. Svaka je imala i svoje ime. Jedna od najjačih i najbrojnijih bila je ozloglašena Chelsea Headhunters. Momci su iz utakmice u utakmicu sticali reputaciju na huliganskoj tabeli, a samim tim i udarno mesto na policijskim poternicama.
Oni su jedna od prvih bandi koja je uvela vizit karte kao znak raspoznavanja. Ubiju te od batina, pa ti uz telo prikače podsetnicu čisto da znaš ko te je tukao kad dođeš sebi.

Nakon hejselske tragedije i opšte pandurske hajke na huligane u drugoj polovini osamdesetih, mnoge ekipe su razbijene a vođe završile iza rešetaka. Slično se dogodilo i Chelsea Headhuntersima. Pet godina zabrane igranja van ostrva svim engleskim klubovima uticalo je na to da Evropa zaboravi na engleske navijače. Chelsea je u međuvremenu igrao i u drugoj ligi, da bi po povratku u najviši rang pa do danas išao samo uzlaznom putanjom. Policija je nakon par godina zatišja bila ubeđena da je uspela da iskoreni fudbalsko nasilje zauvek, ali već prve godine igranja engleskih timova u evropskim takmičenjima sve se vratilo na svoje mesto. Gde god igra neki engleski tim za lokalnu vlast i policiju to predstavlja noćnu moru.

Tih par godina izolacije bile su samo mali predah i za Headhunterse. Već u sezoni 1994/95 fudbalska Evropa se ponovo suočila sa Chelsea-vom razbijačkom ekipom. Briž, Beč, Saragosa, Kopenhagen, Bratislava,... zapamtili su ih za sva vremena.

Danas je atmosfera na Stamford Bridge-u, Chelsea stadionu, mnogo drugačija nego pre dvadesetak godina. Svetski fudbal je postao veliki biznis i zabava za bogate. Chelsea je na ostrvu poznat kao klub sa najskupljim ulaznicama i pretplatnim kartama (preko 450 funti po sezoni). Kontrole su rigorozne, tako da na samom stadionu incidenti su gotovo nezamislivi, ali zato na gostovanja ide sasvim drugačija ekipa, a verujte mi nije se ni malo bezbedno ni muvati po pabovima oko Stamford Bridgea na dan utakmice.
Tuče navijača se vrlo često zakazuju mobilnim telefonima i odigravaju se na unapred dogovorenim mestima daleko od stadiona i očiju javnosti.