Још док су разрађивали радионичке цртеже за ИК-1, Илић и Сивчев су већ дубоко били зашли у разраду концепције новог ловца, који је припадао модерној генерацији нискокрилаца са увлачећим стајним трапом. Показало се да оваква потпуно нова концепција ловца са што је могуће дотеранијом аеродинамичком линијом, а поред тога и јаким мотором једина може да обезбеди постизање још већих брзина и моћи пењања, чиме су ловци једино могли да одговоре на изазов брзих бомбардера чији су се први примерци тада већ појављивали. Радило се као и код ИК-1, у приватном аранжману и у пуној тајности. У фази израде статичких прорачуна и пројектовања конструктивних решења, групи се прикључио и инжењер Слободан Зрнић, који је такође припадао генерацији наших конструктора школованих у Француској.

Нови ловац је носио назив ИК-3. При његовом пројектовању пошло се од карактеристика усавршеног и појачаног мотора хиспано суиза 12Y-29, који је развијао 970 КС. Поред повећања брзине и моћи пењања, конструктори су посебно инсистирали на постизању што веће покретљивости, што је произилазило из схватања југословенских летача да у индивидуалној ваздушној борби покретљивост представља значајну предност којом може да се парира и знатно већој брзини противничког ловца. У основи, ИК-3 је представљао компромис између енглеских ловаца харикена и спитјајера и немачког месершмита Ме-109, а најприближнији је био француском морану 405/406 који је имао исти мотор као и ИК-3 али је постизао мању брзину за око 40 км на час. Документација ИК-3 предата је на усвајање Команди ваздухопловства половином 1936, али због већ израженог неповерења у домаће конструкторе уговор за израду прототипа потписан је тек марта 1937.

Израда је овога пута поверена фабрици Рогожарски у Београду, која је имала добро уходано одељење дрвених конструкција, што је омогућавало квалитетну израду крила и стабилизатора ИК-3 који су израђивани од лепенке. Први пробни летови извршени крајем маја 1938. показали су да су предвиђања конструктора у погледу основних особина авиона у потпуности остварена. ИК-3 је летео максималном брзином од 527 км на час што је за дату снагу мотора представљало изврстан резултат чаки и у међународним размерама. Поред тога, утврђена је велика покретљивост а "ефикасност команди" како је записано у извештају пробног пилота Бјелановића, "обе-збеђена је у свим еволуцијама и акробацијама, и то код свих брзина". Овакве у сваком смислу врло добре оцене давали су и остали пробни пилоти и када је већ била донета одлука да се одмах приступи серијској производњи, у једном несрећном лету 19. јануара 1939. капетан Покорни сувише нагло је изводио авион из стрмог обрушавања што је довело до изненадног попуштања крила због преоптерећења и авион је уништен, а пилот је погинуо. Опет је прорадила читава машинерија противника ИК-3. Команда је захтевала додатна аеродинамичка и статичка испитивања и опет се показало да конструкција задовољава предвиђене захтеве чврстоће. Због веће сигурности ипак су појачани најоптерцћенији делови крила. Одлука о изради прве серије је потврђена, али је без потребе изгубљено неколико итекако драгоцених месеци. Нови серијски ИК-3 имао је и неке измене у облику предњег дела пилотске кабине, боље обликован задњи део трупа и друга мања побољшања која су доприносила бољој аеродинамици летелице и олакшавала одржавање авиона. Прва серија од 12 авиона израђена је такође у Рогожарском, и првих шест ИК-3 испоручено је до краја марта 1940. Других шест предато је војном ваздухопловству до краја јула. Даљим програмом серијске производње било је предвиђено да се у току 1941. и 1942. изради укупно четрдесет осам авиона. У тренутку немачког напада, у фабрици је била у изради серија од двадесет и пет ИК-3 која је требало да буде испоручена до краја 1941.



ИК-3 БРАНИ БЕОГРАД

Напад на Југославију је онемогућио даљи развој овог авиона, који је углавном требало да се састоји у примени мотора повећане снаге. Конструктори су већ увелико били разрадили пројекте за уградњу побољшане верзије хиспано суиза 12Y-51 од 1100 К.С, али је немачка окупација тај пројекат онемогућила.Прорачуни су показивали да би ови снажнији мотори знатно повећали брзину и моћ пењања, чиме би ИК-3 дошао у ред врхунских ловаца другог светског рата. То је и потврђено после рата, када су на основу концепције ИК-3 израђени домаћи ловци С-49 А и С-49 Ц - који је постизао брзину од преко 650 км на час.

Свих дванаест испоручених ловаца ИК-3 прве серије укључени су у састав 51. самосталне ловачке групе која је стационирала на аеродрому поред самог Београда. Њени пилоти успели су да до почетка рата у потпуности савладају нове ловце, а испробали су се и у фиктивним ваздушним борбама са месершмитима Ме-109Е, који су се од 1939. налазили у наоружању југословенског ваздухопловства. Упоређења су показала да је ИК-3 покретљивији од Ме-109, који је био нешто бржи, на основу чега је разрађена и посебна тактика ваздушне борбе између ова два ловца. Прилика за њену проверу указала се врло брзо, већ 6. априла 1941. године када је Београд напало преко 480 немачких бомбардера у пратњи око 120 ловаца. Поред месершмита из састава 6. пука, непријатељу се супротставило и шест ИК-3 51. групе који су у том тренутку били исправни. У неравноправним борбама које су вођене током 6. и 7. априла, југословенски пилоти су показали пуно вештине и храбрости. Тако је капетан Саво Пољанец, који је раније водио фиктивне борбе са Ме-109, сада прво успео да обори немачки бомбардер, а онда да се у борби са немачким ловцима Ме-109Ф прилепи за репједноме од њих, да би га над самим градом и оборио. У даљој борби Пољанчев авион је оштећен, а када је кренуо на слетање, над самим аеродромом напао га је један Бф-110 чије су гранате оштетиле авион и раниле пилота, иако тешко оштећен ИК-3 је успешно слетео. Сличне ваздушне борбе водили су и други југословенски пилоти ИК-3 оборивши најмање још четири немачка бомбардера и ловца, Летећи на ИК-3 погинуо је потпоручник Душан Борчић, а тешко је повређен Едуард Бамфић, који је такође нападнут на слетању. Преостали ИК-3 су са другим авионима 6. пука прелетели 7. априла на аеродром Велики Радинци, где су их посаде, због приближавања Немаца спалиле у зору 11. априла.

Izvor www.svetskirat.net