El Šat

El Šat je naziv dela Sinajske pustinje na kojem se nalazio najveći jugoslovenski zbeg u Drugom svetskom ratu. To je bio kompleks izbegličkih logora u pustinji na poluostrvu Sinaju u Egiptu, u kojem je od leta 1944. do početka 1946. boravilo evakuisano stanovništvo dalmatinskih ostrva, primorja i Zagore.

Bežeći pred nemačkom ofanzivom krajem 1943. i početkom 1944. godine, kada je zauzeta čitava Dalmacija, veliki broj civila ( preko 30.000 ) se u strahu od odmazde sklonio na ostrvo Vis. Kako su na Visu već bili smešteni Vrhovni štab partizanske vojske i saveznička britanska vojska, nije bilo mogućnosti prihvata i prehrane tolikog broja ljudi. Zato je odlučeno da se neboračko stanovništvo ostrva i izbeglice evakuišu u Južnu Italiju, prvo u Bari, a zatim u Taranto. U zbegu je bilo najviše Makarana ( oko 6000 ), zatim Vodičana, Hvarana, Višana i Korčulana te nešto izbeglica iz Ravnih Kotara i Bukovice. Kako je Italija još uvek bila poprište teških borbi savezničkih snaga i Nemaca, ubrzo je doneta odluka da se izbeglo stanovništvo prebaci u sigurniji Egipat, tada pod upravom Britanaca.

Logor je formiran u ranijem britanskom vojnom logoru, u blizini Sueckog kanala, i podeljen na pet manjih podlogora. Izbeglice su bile smeštene u šatorima ( prosečno u svakom jedna do dve porodice ). Iako daleko od domovine i u lošim uslovima, pokušali su očuvati privid normalnog života. Tako su osnovane škole, razne radionice, zajedničke praonice, izlazile su i novine „Novi list“, a u jednom šatoru je uređena i crkva. Ljudi iz Dalmacije su se teško prilagođavali na pustinjske uslove, naročito deca koja su obolevala od crevnih bolesti, pa ih je veliki broj i umro. Britanska uprava je takođe držala strog režim, dopuštajući izlazak iz kompleksa samo s propusnicama. U nekoliko navrata, područje El Šata je bombardovano iz aviona, pri čemu je takođe bilo žrtava.

Više od 30.000 ljudi provelo je u izbegličkom logoru ukupno 18 meseci. Povratak kućama je započeo početkom 1946. godine, smirivanjem prilika u Jugoslaviji i učvršćenjem Titove vlasti. Na mestu njihovog izbeglištva ostalo je samo groblje s nekoliko stotina ljudi koji nisu izdržali teške uslove života u pustinji.

Izbegličko groblje je kasnije teško stradalo i bilo razoreno u izraelsko - arapskim ratovima. Konačno je 2003. uz pomoć hrvatske vlade uređeno memorijalno područje sa spomen - obeležjem.

Izvor: Wikipedia