U potrazi za nultom energijom

Eksperimentalna parapsihologija  
 
Poltergejsti imaju svoja omiljena mesta...

 
Piše: Miodrag Radojčin

Vilijam G. Rol, zapaženi psiholog i parapsiholog, profesor u Odeljenju psihologije na Univerzitetu Zapadna Džordžija u Karoltonu, još od početka 50-tih godina prošlog veka se bavio parapsihološkim istraživanjima i autor je više knjiga i radova iz ove oblasti. Napredovanje u karijeri naročito su mu donele teze pod naslovom “Teorija i eksperiment u psihičkim istraživanjima”. U vreme kad je bio angažovan na eksperimentima u laboratoriji Đuk Univerziteta, od 1957. do 1964, a potom i predsednik Parapsihološke Asocijacije, lansirao je termin “Povratna spontana psihokineza” (RSPK), u izveštaju koji je pisao sa Džejmsom Pratom. Bio je to njegov prvi slučaj i odnosio se na kretanje predmeta u kući u Sifordu, na Long Ajlendu.
Rol je postao 1961. godine direktor Fondacije za psihička istraživanja, koja je bila izdanak laboratorije Džozefa B. Rajna, a doktorat iz psihologije na Lund Univerzitetu u Švedskoj, dobio je za rad “Ovaj svet ili onaj - jedan pregled parapsiholoških otkrića koja ukazuju na preživljavanje ljudske ličnosti posle smrti”. Vratio se u SAD i drži kurs parapsihologije na Univerzitetu Zapadna Džordžija, nastavlja sa istraživanjima, piše i nastupa na konferencijama.
Endrju Nikols, psiholog, parapsiholog i poznati istraživač aparacija, posednutih kuća i drugih paranormalnih fenomena, član je Američke parapsihološke asocijacije i osnivač Američkog instituta za parapsihologiju. Za preko tri decenije rada, Nikols je, u više navrata, zajedno sa Vilijamom Rolom, ispitao nekoliko stotina slučajeva pojava duhova, poltergejsta i bavio se proučavanjem paranormalnih iskustava kroz snove.

Endrju Nikols je skeptičan u pogledu većine navodnih “dokaza” o postojanju sablasti, i njegove analize na hiljade “fotografija duhova”, video i audio traka sa “glasovima”, ubedili su ga da su aparacije subjektivna iskustva doživljena samo “unutrašnjim okom” i da duhovi ne mogu biti snimljeni ili fotografisani. Na osnovu procene o strukturi ličnosti koje doživljavaju takva iskustva, on tvrdi da većina može biti objašnjena psihološkim faktorima kao što su: žalost, stres ili predispozicija za maštanjem i prihvatanjem sugestija.
Po Nikolsu, posednute kuće smeštene su u blizini prirodnih ili veštačkih izvora neobičnih magnetnih polja, i ona su “okidač” za takozvana “paranormalna zbivanja”.


Mrestilišta duhova

Aparacije, glasovi i “osećanja prisustva” mogu biti uzrokovani kroz magnetna polja, nastala geološkim zbivanjima kao što su seizmički poremećaji ili podzemni vodeni izvori, ili veštačkim faktorima ako su u blizini visokonaponski električni vodovi - smatraju Rol i Nikols. U tom slučaju, takve kuće postaju prava “mrestilišta duhova”, proizvodeći iskustva nalik snovima koja nastaju u podsvesti svedoka, ali se precepiraju kao spoljni, “stvarni događaji”.
Mozgovi nekih osoba su, naime, senzitivniji na ta neobična magnetna polja, što objašnjava činjenicu da ne doživljava svako paranormalne fenomene - ko poseti ili živi na tim mestima, ali produženo izlaganje njihovom uticaju može da ima škodljive efekte na ljudski mozak i nervni sistem i da vodi ka anksioznosti, depresiji ili agresivnom ponašanju, a u retkim slučajevima čak ubistvima ili samoubistvu.

U “Parapsihološkom žurnalu” iz septembra 2000. godine, objavljen je članak Vilijama Rola i Endrjua Nikolsa o ispitivanjima “posednute” MekRaven kuće u Viksburgu, u Misisipiju, i Aponaševic kuće u mestu Kalifornija u Pensilvaniji. U MekRaven kući, Rol i Nikols su otkrili povišeno geomagnetsko polje, za čiji epicentar se činilo da je lociran ispod same zgrade i koje je opadalo u jačini udaljavanjem od kuće, u svim pravcima.
Neobična magnetna svojstva imale su i neobične, crvenkaste cigle od kojih je građevina podignuta, a njih su, navodno, napravili robovi pre Građanskog rata. One su sadržavale značajan procenat gvozdenog sulfata, a fotografski testovi rezultirali su pojavljivanjem brojnih poluprovidnih “orbova” na slikama, snimljenim u vreme koje se podudaralo sa pomeranjima neobičnog geomagnetnog polja i iznenadnim povećavanjem koncentracije jona u atmosferi.
Drugo istraživanje odnosilo se na malu drvenu kuću u Pensilvaniji, koja je bila dom Lore Diboa, njenog muža Džona i oca Edvarda Hendersona. U toku dve godine stanovanja, oni su čuli neobjašnjive korake i ljudske glasove, osećali nečije prisustvo, videli aparacije i u podrumu orbove i svetla. Fenomene su pripisali preminulom paru koji je dugo živeo u kući. Rol i Nikols snimili su orbove kamerom i pratili njihovo kretanje kako na snimku, tako i direktno, na monitoru. Pojavljivali bi se iznenada i kretali se pravolinijski ili krivudali, usporavali i ubrzavali.
U jednom slučaju, kad je detektovao orb u blizini, Nikols je obavio merenje temperature i utvrdio da je svetleći krug za pet stepeni Celzijusovih topliji nego soba. Jedna elektromagnetska proba na “stazi” drugog orba otkrila je magnetno polje od 120 miligausa, a u podrumu je geomagnetno polje bilo veoma visoko - od 760 do 880 miligausa.
Istraživački par uspeo je, u nekim slučajevima, i u otklanjanju posednutosti, kao na primer 1999. godine u jednoj američkoj vojnoj bazi, kad su stanovnike zaštitili od anomalija u magnetnom polju, koristeći neke metale i leguru gvožđa i nikla kao zaštitu. Vilijam Rol, sa svoje strane, tvrdio je da je RSPK jedini uverljivi parapsihološki fenomen o kojem se osvedočio za sve ove godine, i u knjizi “Elektromagnetizam i svest” bavio se proučavanjem poltergajsta, odnosno “duhova-bukača”, koji su, navodno, odgovorni za pomeranje i levitaciju predmeta i slične pojave.
Trece oko

 

Kuća letećih predmeta

U takozvanoj “Kući letećih predmeta” u Sifordu, Vilijama Rola i Džejmsa Prata je detektiv Toci upozorio da sumnja da 12-godišnji Džimi, sin u porodici, izvodi trikove, jer se stvari kreću obično kad je on kod kuće i kad je budan. Istraživači su zato naročito obratili pažnju na dečaka i u nizu prilika se uverili da ne samo on, nego ni bilo ko drugi iz kuće, nije bio u blizini kad su se događali psihokinetički efekti. “Prat i ja smo proveli nekoliko dana u kući i bili prisutni kad je boca u podrumu pala i prosula se u vreme kad se porodica nalazila na spratu. Zaključili smo da je fenomen verovatno bio istinski, ali nismo mogli da budemo sigurni na osnovu samo jednog incidenta u našem prisustvu”, zabeležio je doktor Rol.
Većina pokretanih stvari, utvrđeno je, pripadala je roditeljima i događaji su se često zbivali tamo gde su oni najviše boravili. Na primer, keramičke figure muškarca i žene, plovile su kroz vazduh nekoliko desetina santimetara i razbile se u njihovoj sobi. U psihološkoj studiji, Rol je zaključio da dečak ima veoma jako osećanje gneva prema ocu, a da bi istražio fizički aspekt incidenata, merio je razdaljinu između pokretanih objekata i dečaka i otkrio da veliki broj kretanja pokazuje statistički značajno opadanje sa udaljavanjem, što pokazuje da je sila bila energetska i, u isto vreme, psihološka.
Tri naredna slučaja koja su Rol i Prat ispitali, bila su mnogo ubedljivija. U Majamiju, na Floridi, “osumnjičen” je bio 18-godišnji Džulio, špedicijski službenik u jednom skladištu. Rol je posmatrao Džulija jednom prilikom kad je stavljao keramičkog aligatora na policu, a čaša poletela sa police, pala iza njega i razbila se. Obe ruke mladića bile su u tom trenutku zauzete: u desnoj je držao aligatora, a u levoj beležnicu i pribor za pisanje. Dvojica radnika u prostoriji, bila su udaljena dva-tri metra. Događaj je bio jedan između sedam u kojima su Rol i Prat mogli da potvrde da između Džulija i objekta nije bilo nikakve mogućnosti fizičkog kontakta. Psiholog Gertruda Šmajdler je utvrdila da Džulio doživljava vlasnika skladišta kao “hohštaplera i varalicu”, a zbivanja su uticala da posao primetno krene nizbrdo. Nije bilo incidenata u odsustvu Džulija, ali je jedan reporter, koji je preko noći ostao sam u magacinu, tvrdio da se jedan predmet kretao.
Kad su imali mladića na oku, on kao da je “nagrađivao” tu pažnju učestalim incidentima.
U slučaju “Maslinovo brdo” u Kentakiju, Džon i Ora Kalihan nemoćno su posmatrali kako većina njihovih keramičkih lampi i figura izleće iz kuće u vidu gomile krhotina. Njihov 12-godišnji unuk Rodžer, koji ih je redovno posećivao i pomagao im u kući, bio je “generator” psihokineze i, po Rolu, frustriran, jer je vreme provodio sa bakom i dedom, a po mišljenju njegovih roditelja, Jehovinih svedoka, uzrok je bio demon koji ga je zaposeo. Rol i drugi istraživač, Džon Stamp, uverili su se da dečak nije mogao događaje da izaziva trikovima ili prevarom.
Tina Reš, 14-godišnjakinja, bila je u centru uznemirenja u njenoj kući u Kolumbusu, Ohajo, u martu 1984. godine. Rol i doktor Stiven Bauman, doveli su je na Spring Krik Institut radi testova u oktobru, i u jednom od njih, ona je pokušala da utiče na električno pražnjenje u nervnim ćelijama puža-golaća. Rezultati su bili obećavajući, ali psihokinetički fenomeni najviše su se zbivali u pauzama testova, kao na primer kad je jedan poveći kontakt-ključ sa udaljenog stola neprimetno prošao između Tine i dva istraživača i pogodio vrata ostave.

Otisci duha u materiji

Objašnjenja za parapsihološke fenomene koja Vilijam Rol, Nikols, ali i mnogi drugi istraživači sa dugogodišnjim iskustvom, nastoje da ponude kako širokoj javnosti, tako i zvaničnim naučnim krugovima, u priličnoj meri su složena i vezuju se za tzv. poremećaje elektromagnetnih polja, privremeno poništavanje gravitacije, a naročito za “nultu tačku energije”. Ovu poslednju teoriju formulisao je Harold Puthof, rekavši da jedan predmet može biti trenutno oslobođen uticaja gravitacije ukoliko osoba sa psihokinetičkim sposobnostima pogodi tu nultu tačku, jer “psihički (PSI) talasi koji se manifestuju kao kretanje nalik fizičkim talasima u interakciji sa objektima prouzrokuju njihovo kretanje”. Ta osoba neće proizvesti energiju za kretanje objekta, ali kao što sunce, kad prolazi kroz vodu, stvara toplotnu energiju, tako PSI talasi bivaju konvertovani u kinetičku energiju koja se očitava u kretanju objekata.
Ideja da posmatrač svojim prisustvom i percepcijom utiče na procese u fizičkom svetu i nije toliko nova - Džon Viler je 1990. godine u poznatom eksperimentu, u kojem se foton ponaša kao talas ili čestica, pokazao da to zavisi od načina na koji se proces posmatra. Puthof sa svoje strane sugeriše da ZPE (Nulta tačka energije) ima čak i svesnu komponentu, a to su psihološki faktori, posebno emocije, kao pokretači psihokinetičkih fenomena. Sa uobičajenog gledišta fizike, efekat posmatrača na proces uvek je jednak, ali po fizičaru Roju Fridenu, rezultat se dobija u skladu sa time da li je posmatrač skeptik ili veruje u pozitivan ishod. Ako posmatranje ostavlja trag na posmatranom objektu, onda će on uticati i na sledećeg posmatrača. To je naročito potvrđeno u kvantnoj mehanici, gde je, po Fridenu, posmatrač deo procesa i unosi informaciju u objekat, a informacija je “fizički entitet” koji može da “plovi” od jednog objekta ka drugom.
Fridenova teorija ima i druge konsekvence. Ona vodi u zaključak da je praksa tzv. “psihometrije”, dobijanja informacija iz predmeta o osobama koje su njima rukovale ili ih posedoval, moguća i ispravna! U pitanju su, dakle, svojevrsni “otisci” koje duh ostavlja u materiji. Kako osobe sa darom, izvežbanim da u dodiru sa komadom odeće ili nečim sličnim mogu da pruže podatke o njihovom vlasniku, tako i u “posednutoj” kući otisci dobijaju oblik vizuelne slike pred očima senzitivnih pojedinaca i nastaju priče o posednutosti, sablastima, ukletim kućama i tome sličnom.
“Svest određuje samu sebe pomoću interakcija sa svojim fizičkim okruženjem. Cilj nauke više nije posmatranje nepromenljive stvarnosti, i to priznanje otvara vrata prihvatanju najmoćnije, ali i najteže za predstavljanje, porodice subjektivnih parametara - onih koji uključuju svest (i veoma moguće nesvesno), namere, želje, volju, potrebe ili svrhu”, zaključio je Vilijam Rol.
Trece oko