Skoro da nema čoveka koji ne zna bar nešto o Egiptu i piramidama. Znanje je, doduše, ograničeno, jer naučnici već vekovima bezuspešno tragaju za odgovorima o tome kako su te impozantne građevine napravljene, ali fascinacija njima je večna; svi se slažu da su grandiozne, a mnogi im pripisuju i natprirodna svojstva. Cela egipatska civlizacija je, naime, prožeta pričama o magiji drevnih Egipćana, koji su posedujući tajna znanja ovladavanja zakonima prirode uspevali da izvedu ono što danas zovemo čudima. Bilo to istina ili ne, činjenica je da jednom u životu treba doživeti Egipat. Idealno vreme za to je od oktobra do januara, zbog temperatura.

Egipatska avantura, koja objedinjuje različitost bogatog drevnog sveta, svojevremeno vodeće civlizacije na planeti, i savremenog arapskog duha, vidljiva je u glavnom gradu zemlje - Kairu, po veličini trinaestom najvećem gradu na svetu, u kojem prema procenama živi 17 miliona stanovnika. Grad je velik i prljav, ali poseduje neki neodređeni šarm. Verovatno je time i osvojio francuske arhitekte, koji su pre dvadesetak godina želeli da ga očiste, s obzirom na to da je Nil pun kanala u kojima ćete videti sve, od smeća koje pluta do ljudi koji plivaju u njemu. Ali, kada su došli, odustali su za dve nedelje, shvativši da nema šanse da promene higijenske navike stanovnika. Tamo je, naime, normalno bacati smeće kroz prozor ili gde god nekome odgovara. Iako je prošlog veka počeo da se jako razvija, pa je postao najnaseljeniji afrički grad i kulturni centar arapskog sveta, Kairo karakteriše veliko siromaštvo većinskog dela stanovništva.

Poseban teret za grad su izbeglice iz ratova s Izraelom, kao i veliki deo populacije sa Sinaja i gradova oko Sueckog kanala, koji su došli u grad pre četrdesetak godina i naselili se na fatimidska groblja (sagrađena kao kućerci za pokojnike). Pošto su ta groblja veoma velika, uskoro je taj deo proglašen Gradom mrtvih, jer su u njemu u grobnicama spavali siromašni. Kada je problem prevazišao sve granice, egipatska vlada je siromašne iz kvarta groblja preselila u novoizgrađeno naselje za njih, za koje je, što niko neće da prizna, ali se pouzdano zna, uzimala i neke kamene blokove s drevnih egipatskih ostatka na nalazištima. Uprkos ovom nimalo veselom problemu, Kairo očarava energijom koja izbija iz njega. Ona je najuočljivija na legendarnom, najvećem bazaru - Khan-Al-Khalili, gde se prodaje sve, od igle do lokomotive. Upravo vam taj najstariji suk, za koji vam nisu dovoljni sati da ga temeljno "pretresete", otkriva dušu savremenog arapskog sveta. Na ulicama je stalna vreva, trgovci skaču za vama pričajući sve jezike koje treba, nudeći vam svoju robu (cenkanje je, naravno, obavezno), ali kad zvono s džamije zazvoni za molitvu, sve prestaje i svi se klanjaju. Lavirinti uličica vrve radnjicama i kafićima u kojima grupe muškaraca satima sede i puše šišu, a u kojima se turisti uglavnom ne osećaju prijatno. Glavni suveniri su replike predmeta drevne egipatske kulture. Zaljubljenici u priče o božanstvu Sunca - bogu Ra, legende o Nefertiti i ostale istorijske priče tamo mogu kupiti šolje za kafu, kutije, zavese, kuhinjske krpe, sve s prizorima drevne egipatske umetnosti. Ona, nažalost, nimalo ne impresionira moderno stanovništvo Egipta, koje često nema pojma o dubljem značenju prizora na papirusima i slikama.


Izvor: Krstarica

Ipak, u Kairo se ionako ne dolazi u šoping. Glavni biser grada je velelepni Egipatski muzej, izgrađen 1835. godine. U njemu se čuva sve blago (više od 130.000 eksponata) nađeno na lokalitetima, u piramidama, hramovima i palatama. Toliko je već pretrpan da se gradi novi muzej, koji će biti gotov za nekoliko godina. Muzej ima dve etaže. Na prvoj su eksponati iz preddinastijskog perioda, ranodinastijskog perioda, vremena Starog kraljevstva, prvog međuperioda, Srednjeg kraljevstva, drugog međuperioda, kao i Novog kraljevstva, a na drugom iz kasnoegipatskog perioda i vremena ptolomejske dinastije. Ali, najimpresivniji eksponati na drugom spratu su u sobi mumija (u kojoj je stotinak mumija i ulazak se plaća dodatno, oko 120 egipatskih dinara), kao i blago iz grobnice Tutankamona (Tuth-Ankh-Amun).

Iako je umro kao 18-godišnjak, i istorijski nije značajan kao vladar, Tutankamon stoji kao maneken drevne egipatske civilizacije, jer se baš zahvaljujući blagu iz njegove grobnice mogu rekonstruisati brojni pogrebni običaji. Naime, Egipćani su verovali da je život večan i smatrali su da duša, po izlasku iz tela posle smrti, nastavlja da živi na višim nivoima. Kako bi što bolje funkcionisala, pamteći duhovna i svetovna iskustva koja je prošla za vreme života u telu, Egipćanima je bilo važno da i samo telo očuvaju do savršenstva, to jest da ga spasu od propadanja. Zbog toga su istu važnost posvećivali sferi duha i tela. Tako su pokojnika polagali na posebno izrađene krevete kako bi nad telom izvršili pripremne rituale pre mumifikacije. A ti kreveti izgledaju kao da su ih radili vrhunski zlatari; njihove noge su u obliku životinja, a ukrašeni su dragim kamenjem i pozlaćeni. Posebno atraktivan krevet je onaj čije su prednje noge napravljene kao vrat i glava zebre, krevet joj je telo, a zadnje noge su noge i rep. Pozlaćen je, ivice su mu ukrašene dragim kamenjem i umetnički obrađenim prizorima iz života faraona. Pored religijskih obreda, na tim krevetima su se radile i pripreme tela za mumifakciju, što znači čišćenje organa i vađenje nekih (medicinski preciznim instrumentima), koji su potom odlagani u kanope, posmrtne posude.

Svaka od tih kanopa bila je namenjena pojedinom organu, a kako se verovalo da svaki organ štiti određeno božanstvo, tako je na svakoj poklopac napravljen u obliku glave nadležnog božanstva. Inače, skoro da je nemoguće nabrojati koliko božanstava je bilo na nebu drevnog Egipta. Razlog tome je što je svako selo pored Nila imalo kako državne, tako i svoje bogove, koji su se hijerarhijski menjali zavisno od društveno-političkih okolnosti, plodnosti prirode, kao i vodostaja Nila. Stari Egipćani su imali običaj i da značajne pokojnike, uglavnom faraone, ali i sve one koji su mogli da plate skupe posmrtne običaje, sahranjuju s posmrtnim maskama. One su rađene po principu "babuški"; obično ih je bilo tri, a svaka je bila puna zlata, dragulja i pažljivo oslikana. A oslikani su, naravno, bili i sarkofazi, takođe napravljeni po principu kutijica, radi sprečavanja lopova. Verovalo se, naime, da će raskošni crteži koji uglavnom prikazuju pokojnikove molitve pomoći duši na njenom putu. Sve to je vidljivo u delu muzeja s Tutankamonovim blagom, koji je najposećeniji.

Pored bogatog muzeja, ono što najviše impresionira u Kairu su, naravno, piramide, i to tri najpopularnije - Keopsova, Kefrenova i Mikerinova. Smeštene su na platou Giza, do kojeg se grad proširio, i najposećenija su turistička atrakcija sveta. To i ne čudi, jer imaju ponešto za svakoga; arhitekti ne prestaju da ih obilaze, jer se ni danas ne zna kako su tačno napravljene (svaki blok je težak dve tone), a u vreme Egipta nije bilo točkova koji bi podigao te gromade na vrh. Impresivni su i proračuni njihove gradnje, svaka je građena jedna pored druge, ali tako da ni u jednom trenutku dana senka jedne ne pada na onu pored nje.

Takođe, odstupanja uglova su minimalna (naučnici tvrde da je i danas, s naprednom tehnologijom, skoro nemoguće postići tako savršenu konstrukciju). Tradicionalni egiptolozi veruju da su Egipćani mobilisali hiljade robova da ih podignu, ali istraživač Pol Ripel (Paul Rieppel) je izračuno da je čak na 100.000 radnika koji bi radili 20 sati dnevno učinak bio minimalan, pa je zaključio da su piramide podignute drugačije. Neki smatraju da je kamenje za njih doneseno iz kamenoloma u unutrašnjosti zemlje, a da se za podizanje koristila snaga Nila, koji je svojevremeno bio bliže Gizi, dok drugi tvrde da su drevni Egipćani posedovali tajna znanja i instrumente nalik današnjim laserima kojima su izvlačili težinu iz predmeta pa su tako s njima mogli raditi šta su hteli. U svakom slučaju, svi koji dođu do njih osete da ih obavija posebna atmosfera. Izuzetan je doživljaj kada se uđe u njih; može se ući u Keopsovu, koja je najveća, kao i u Kefrenovu, u koju se ulazi čučeći, spuštanjem kroz dugi i mračni hodnik pored kojeg su mala svetilišta, a na čijem je dnu posmrtna odaja.


Izvor: Krstarica

...